Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je pogrešno odbacio reviziju kao neblagovremenu, ignorišući prethodnu odluku Ustavnog suda koja je podnosiocu dozvolila podnošenje revizije u novom roku. Odluka Vrhovnog kasacionog suda je poništena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. G . iz Podgorice, Crna Gora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. februara 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. G . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1702/2018 od 13. septembra 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravič no suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1702/2018 od 13. septembra 2019. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1292/14 od 19. novembra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. G . iz Podgorice, Crna Gora, podneo je Ustavnom sudu, 5. januara 2019. godine, preko punomoćnika M. D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1702/2018 od 13. septembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je Rešenjem Ustavnog suda Už- 2460/2016 od 16. marta 2018. godine, kojim je odbačena njegova ustavna žalba izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1292/14 od 19. novembra 2015. godine, istovremeno upućen da u roku od 30 dana od dana prijema istog izjavi reviziju Vrhovnom kasacionom sudu. Ističe da je osporenim rešenjem odbačena njegova revizija kao neblagovremena, pri čemu je Vrhovni kasacioni sud rok za izjavljivanje navedenog vanrednog pravnog sredstva računao od dana prijema drugostepene presude, potpuno ignorišući pravni stav Ustavnog suda. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno rešenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Už-2460/2016, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac I. G, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog J . p . „R .“ Beograd, radi isplate naknade zarade za period od 1. novembra 2002. do 30. septembra 2007. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 20. januara 2011. godine doneo prvu prvostepenu presudu u ovoj pravnoj stvari (P. 46984/10), koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2926/11 od 4. jula 2013. godine i vraćen predmet prvostepenom sudu na ponovno postupanje i odlučivanje.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 10. februara 2014. godine doneo presudu P. 34671/2013, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu isplati naknadu zarade za traženi period.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je 19. novembra 2015. godine doneo presudu Gž1. 1292/14, kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je Ustavnom sudu, 24. marta 2016. godine, ustavnu žalbu protiv navedene drugostepene presude, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je 28. novembra 2017. godine doneo Rešenje Už-2460/2016, kojim je odbacio ovu ustavnu žalbu, nalazeći da podnosilac ustavne žalbe nije iscrpeo sva pravna sredstva za zaštitu svojih prava u redovnom sudskom postupku, jer nije izjavio reviziju protiv osporene drugostepene presude, saglasno odredbi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13 i 55/14), a koji se primenjivao na predmetni parnični postupak nakon donošenja rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2926/11 od 4. jula 2013. godine. Ustavni sud je istovremeno ukazao da podnosilac ustavne žalbe, u smislu Zaključaka usvojenih na sednicama Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 3. i 10. marta 2015. godine i dopuna zaključaka o dozvoljenosti revizije od 10. novembra i 8. decembra 2015. godine, ne sme snositi štetne posledice, pa ga je uputio da u roku od 30 dana od dana prijema ovog rešenja može izjaviti reviziju Vrhovnom kasacionom sudu protiv osporene drugostepene presude.

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je Vrhovnom kasacionom sudu, 17. aprila 2018. godine, reviziju protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1292/14 od 19. novembra 2015. godine, u kojoj je ukazao na rešenje Ustavnog suda Už-2460/2016 od 28. novembra 2017. godine i pravne stavove iznete u tom aktu.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rev2. 1702/2018 od 13. septembra 2018. godine odbacio kao neblagovremenu reviziju tužioca. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je punomoćnik tužioca prema dostavnici u spisima predmeta pobijanu drugostepenu presudu primio 26. februara 2016. godine, a da je reviziju izjavio 17. aprila 2018. godine, iz čega sledi da je ista izjavljena nakon proteka zakonskog roka od 30 dana; da nije od značaja to što je rešenjem Ustavnog suda Už-2460/2016 od 28. novembra 2017. godine u obrazloženju navedeno da tužilac može izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana prijema tog rešenja, saglasno odredbi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, iz razloga što rok od 30 dana od dana dostavljanja drugostepene presude predstavlja zakonski rok čijim je protekom revizija neblagovremena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Drugim odredbama Ustava, koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, utvrđeno je: da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće (član 166. stav 2.); da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, kada je to potrebno, kao i da se izvršenje odluka Ustavnog suda uređuje zakonom (član 171.).

Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ) propisano je da su državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda.

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje navode o povredi navedenog prava zasniva na navodima da je Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o dozvoljenosti njegove revizije zanemario Rešenje Ustavnog suda Už-2460/2016 od 28. novembra 2017. godine, na osnovu koga podnosilac ima pravo da se o njegovoj reviziji odluči u meritumu.

S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje na odredbu člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Takođe, članom 171. Ustava je utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda i da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, a odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da su državni organi dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. Dakle, postoji ne samo zakonska, već i ustavna obaveza poštovanja i izvršavanja odluka Ustavnog suda, koje su po svojoj prirodi konačne, izvršne i opšteobavezujuće (član 166. stav 2. Ustava).

U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud u osporenom rešenju nije izvršio nalog iz Rešenja Ustavnog suda Už-2460/2016 od 28. novembra 2017. godine, čime je postupio suprotno navedenoj ustavnoj i zakonskoj obavezi. Dovođenje u pitanje od strane drugog suda ovlašćenja poverenih Ustavnom sudu da donosi konačne i obavezujuće odluke po pojedinačnim zahtevima suprotno je osnovnim principima vladavine prava i pravne sigurnosti (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Mehmet Hasan Altan protiv Turske , broj predstavke 13237/17, od 20. marta 2018. godine, stav 139.).

Ustavni sud zatim nalazi da je za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari od značaja i pouka o mogućnosti izjavljivanja revizije u o voj vrsti spora koja je data u Rešenju Ustavnog suda Už-2460/2016 od 28. novembra 2017. godine. S obzirom na to da je predmetni parnični postupak započeo po odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) i da je nakon donošenja ukidajućeg rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2926/11 od 4. jula 2013. godine počeo da se primenjuje Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 i 74/13) koji je uveo posebne osnove za izjavljivanje revizije, pored ostalog, i u slučaju kada drugostepeni sud preinači presudu i odluči o zahtevima stranaka, Ustavni sud je, uzimajući u obzir okolnosti konkretnog slučaja i zaključke usvojene na sednicama Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 3. i 10. marta 2015. godine i dopune zaključaka o dozvoljenosti revizije od 10. novembra i 8. decembra 2015. godine, ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao pravo na reviziju i da ne može snositi štetne posledice u vidu gubitka prava da se o njegovoj reviziji odlučuje. U konkretnom slučaju, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog neizjavljivanja revizije u roku od 30 dana od dana prijema drugostepene presude, Sud je u svom R ešenju kojim je odbacio podnosiočevu ustavnu žalbu, podnosiocu istovremeno dao pouku o pravnom sredstvu, utvrđujući da može da izjavi reviziju u roku od 30 dana od dana prijema rešenja Ustavnog suda, a čime se podnosilac ustavne žalbe i koristio.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje na opšti pravni princip da su sudovi obavezni da primene pravila postupka, izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i potpunu fleksibilnost koja bi obesmislila proceduralne zahteve predviđene zakonima. Zapravo, pravo na pristup sudu, odnosno pravo na pristup sudu pravnog leka je ugroženo kada pravila prestaju da služe ciljevima pravne sigurnosti i primerenog sprovođenja pravde i stvore neku vrstu barijere koja sprečava stranku da nadležan sud odluči o njenom zahtevu u meritumu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Eṣim protiv Turske , broj predstavke 59601/09, od 17. septembra 2013. godine, st. 20. i 21.). Upravo u konkretnoj situaciji, a imajući u vidu sve navedeno, odbacivanje revizije podnosioca predstavlja vid preteranog formalizma.

Ustavni sud je takve stavove već zauzeo u odlukama Už-7367/2016 od 31. maja 2018. godine i Už-1772/2017 od 21. maja 2020. godine.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1702/2018 od 13. septembra 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda i određivanjem da taj sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1292/14 od 19. novembra 2015. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti