Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 12 godina. Naloženo je okončanje postupka u najkraćem roku i utvrđeno je pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1230/2009
22.09.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Petkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Petkovića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3073/98 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Petković iz Beograda je 2. jul 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3073/98.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je proteklo 11 i po godina od pokretanja predmetnog parničnog postupka i da parnica još nije pravnosnažno okončana, pa smatra da je, u konkretnom slučaju, povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da mu utvrdi pravo na naknadu štete i naloži redovnim sudovima da okončaju postupak u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3073/98 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Milan Petković (ovde podnosilac ustavne žalbe), Bojan Pejić i Slobodan Pejić su 2. novembra 1998. godine podneli Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Snežane Jovanović, radi neosnovanog obogaćenja. U tužbi je navedeno: da su parnične stranke suvlasnici kuće u ulici Vojislava Ilića br. 53 u Beogradu i da tužena od novembra 1997. godine neovlašćeno sa članovima svoje porodice koristi celu nepokretnost; da tužioci traže da prvostepeni sud obaveže tuženu da im na ime neosnovanog obogaćenja isplati odgovarajuće novčane iznose. Predmet je zaveden pod brojem P. 3073/

Tužena – protivtužilja je 13. oktobra 2003. godine podnela protivtužbu protiv tužilaca – protivtuženih.

Prvostepeni sud je 24. februara 2004. godine usvojio predlog tužene – protivtužilje i doneo rešenje P. 3073/98 kojim je odredio mirovanje postupka u ovoj pravnoj stvari.

Tužioci – protivtuženi su 17. maja 2004. godine predložili da prvostepeni sud nastavi s postupkom u ovoj pravnoj stvari, imajući u vidu da je proteklo tri meseca od dana nastupanja mirovanja postupka.

Tužioci – protivtuženi su 20. novembra 2004. godine opet tražili da se nastavi postupak u ovoj parnici, a prvostepeni sud je sledeće ročište za glavnu raspravu održao 24. februara 2005. godine.

Imajući u vidu da su tužioci – protivtuženi tužili i Gordanu Mandić Božić (takođe suvlasnik kuće u ulici Vojislava Ilića br. 53 u Beogradu) radi neosnovanog obogaćenja, prvostepeni sud je 24. marta 2006. godine odlučio da spoji parnice P. 3073/98 i P. 1364/02, radi zajedničkog raspravljanja.

Treći opštinski sud u Beogradu je 10. novembra 2006. godine doneo presudu P. 3073/98, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tužene da solidarno isplate tužiocima odgovarajuće novčane iznose za period od 1. januara 1998. do 30. aprila 2005. godine, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezao tužene da solidarno isplate tužiocima troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud nesumnjivo utvrdio da su parnične stranke titulari prava svojine sa odgovarajućim idealnim delovima na porodičnoj kući u ul. Vojislava Ilića br. 53 u Beogradu i da je tužena Snežana Jovanović 5. oktobra 1997. godine preuzela ključeve od navedene nepokretnosti bez saglasnosti ostalih suvlasnika, te da tužene isključivo i jedino koriste navedenu kuću, onemogućavajući tužioce da istu koriste; da tužene nisu platile tužiocima zakupninu za korišćenje njihovog dela kuće srazmerno njihovim susvojinskim udelima i da nije sproveden postupak fizičke deobe navedene nepokretnosti; da je polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud našao su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je predviđeno da, kad neko upotrebi tuđu stvar u svoju korist, imalac može zahtevati da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe; da je sud, u smislu odredbe člana 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku, odbacio kao neurednu protivtužbu tužene – protivtužilje Snežane Jovanović, koju je napisao i potpisao punomoćnik koji je advokat; da u njenom tužbenom zahtevu nije opredeljen novčani iznos koji se zahteva, pravni osnov po kome se traži isplata novca i da nisu dostavljeni relevantni dokazi koji bi potvrdili činjenične tvrdnje tužene – protivtužilje Snežane Jovanović, te je sud odlučio kao u stavu drugom izreke. Prvostepena presuda je 10. maja 2007. godine otpravljena parničnim strankama.

Postupajući po predlogu tužilaca za ispravku očigledne greške u pisanju prvostepene presude, Treći opštinski sud u Beogradu je 16. maja 2007. godine doneo rešenje P. 3073/98, kojim je ispravio prvostepenu presudu, tako što je dodao drugi stav izreke da se odbacuje protivtužba tužene – protivtužilje Snežane Jovanović.

Postupajući po žalbi tuženih protiv prvostepene presude, Okružni sud u Beogradu je 12. marta 2008. godine doneo rešenje Gž. 9698/07, kojim je vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi sprovođenja izviđajnih radnji, imajući u vidu da ne postoje podaci da li je punomoćnik tuženih potpisao povratnice o uručenju prvostepene presude i rešenja.

Prvostepeni sud je 20. oktobra 2008. godine održao ročište radi sprovođenja izviđajnih radnji i nakon toga je dostavio Okružnom sudu u Beogradu spise predmeta, radi odlučivanja o žalbi.

Apelacioni sud u Beogradu je 21. oktobra 2010. godine doneo rešenje Gž. 9438/10, kojim se oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi tuženih izjavljenoj protiv prvostepene presude, pa je predmet ustupio Višem sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu ranije važeći ZPP), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da postupak miruje dok jedna stranka ne predloži da se postupak nastavi i da se ovakav predlog ne može staviti pre nego što proteknu tri meseca od dana kad je nastupilo mirovanje postupka (član 217. stav 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog momenta primenjivao na parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj obligacionopravni spor pokrenut 2. novembra 1998. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu i da se predmet sada nalazi u drugostepenoj fazi odlučivanja.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ova parnica do sada traje 12 i po godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, dvanaestoipogodišnje trajanje ove parnice ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Imajući u vidu da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja postupka, Ustavni sud smatra da se ne može prihvatiti da je razumno da parnica traje 12 i po godina, te da se stoga ovako dugo trajanje sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova. Neažurno postupanje Trećeg opštinskog suda u Beogradu se najpre ogleda u činjenici da je prvostepeni sud, u smislu odredbe člana 217. stav 2. ranije važećeg ZPP, nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari tek nakon devet meseci od dana podnošenja predloga tužilaca – protivtuženih. Ustavni sud je utvrdio da je navedenom prvostepenom sudu trebalo nedopustivo mnogo vremena da izradi pismeni otpravak presude P. 3073/98, koja je doneta 10. novembra 2006. godine, a otpravljena parničnim strankama tek 10. maja 2007. godine, uzimajući u obzir odredbu člana 341. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Pored toga, treba istaći i da Okružni sud u Beogradu, kao nadležni sud za odlučivanje o žalbi protiv navedene prvostepene presude, snosi odgovornost za nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka, jer je tek nakon osam meseci vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi sprovođenja izviđajnih radnji. U tom kontekstu, Ustavni sud ističe da je u takvim procesnim situacijama od posebne važnosti da prvostepeni sud blagovremeno utvrdi činjenice koje su bitne za odlučivanje drugostepenog suda o žalbi, kako se ne bi nepotrebno prolongirala parnica. Suprotno tome, Treći opštinski sud u Beogradu je održao ročište radi sprovođenja izviđajnih radnji tek nakon sedam meseci od dana vraćanja spisa predmeta. Budući da drugostepeni sud dve i po godine nije odlučio o osnovanosti žalbe tuženih izjavljene protiv navedene prvostepene presude, Ustavni sud ukazuje na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Plazonić protiv Hrvatske od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti