Ustavna žalba odbijena; presuda zasnovana na zakonitom dokazu, stariji akti van nadležnosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu osuđenih za razbojništvo. Utvrđeno je da odluka po vanrednom pravnom leku nije proizvoljna i da je iskaz jednog okrivljenog zakonito korišćen kao dokaz. Žalba protiv starijih presuda, donetih pre Ustava iz 2006, odbačena je.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ištvana Kolompara, na izdržavanju kazne u KPZ Sremska Mitrovica i Dragana Kolompara iz Sente, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao nesnovana ustavna žalba Ištvana Kolompara i Dragana Kolompara izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 43/08 od 11. juna 2008. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Ištvana Kolompara i Dragana Kolompara izjavljena protiv presude Okružnog suda u Subotici K. 151/05 od 13. februara 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 709/06 od 31. oktobra 2006. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Ištvan Kolompar, na izdržavanju kazne u KPZ Sremska Mitrovica i Dragan Kolompar iz Sente, podneli su 27. oktobra 2008. godine ustavnu žalbu, preko punomoćnika - advokata Viktora Juhasa Đurića iz Subotice, protiv presude Okružnog suda u Subotici K. 151/05 od 13. februara 2006. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 709/06 od 31. oktobra 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 43/08 od 11. juna 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i povrede posebnih prava okrivljenog iz člana 32. stav 1. i člana 33. st. 2. i 5. Ustava Republike Srbije, a Dragan Kolompar i zbog povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe navode da se protiv njih vodio krivični postupak pred Okružnim sudom u Subotici zbog krivičnog dela razbojništva iz člana 206. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika. Presudom Okružnog suda u Subotici K. 151/05 od 13. februara 2006. godine, podnosioci ustavne žalbe su oglašeni krivim za navedeno krivično delo i osuđeni na zatvorske kazne. Protiv prvostepene presude su izjavili žalbe Vrhovnom sudu Srbije, koji je 31. oktobra 2006. godine, presudom Kž. I 709/06, odbio kao neosnovane žalbe i potvrdio presudu Okružnog suda u Subotici. Po prijemu drugostepene presude, branioci podnosilaca ustavne žalbe podneli su Vrhovnom sudu Srbije zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude Okružnog suda u Subotici K. 151/05 od 13. februara 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 709/06 od 31. oktobra 2006. godine, zbog povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 10) Zakonika o krivičnom postupku i povrede prava na odbranu osuđenog. Vrhovni sud Srbije je, odlučujući o podnetom zahtevu, 11. juna 2008. godine doneo presudu Kzp. 43/08 kojom su zahtevi odbijeni kao neosnovani.

Podnosioci ustavne žalbe smatraju da u presudi Vrhovnog suda Srbije Kzp. 43/08 od 11. juna 2008. godine nisu ocenjeni najvažniji navodi zahteva za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda, i to, u odnosu na Ištvana Kolompara - da su zapisnici o njegovom saslušanju kao osumnjičenog pred policijom u Subotici od 11. septembra 2002. godine i pred istražnim sudijom Okružnog suda u Subotici od istog datuma nezakonito pribavljeni dokazi, jer, pored ostalog, „nije upozoren da sve što izjavi se može koristiti protiv njega kao dokaz na sudu, nisu potpisani svi listovi zapisnika u policiji, nije mu omogućeno da ga brani advokat koga sam izabere“, a u odnosu na Dragana Kolompara - da nije mogao na glavnom pretresu da postavlja pitanja Ištvanu Kolomparu jer se branio ćutanjem, a osuđen je „isključivo ili pretežno na iskazu Ištvana Kolompara od 11. septembra 2002. godine“ datim pred policijom u Subotici i pred istražnim sudijom Okružnog suda u Subotici. Iz navedenog izvode ocenu da je Vrhovni sud Srbije povredio pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, pravo na odbranu i pravo da ispituju svedoke optužbe iz člana 32. stav 1. i člana 33. st. 2. i 5. Ustava, a Draganu Kolomparu i pravo na žalbu iz člana 36. stav 2. Ustava.

Predložili su da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih prava i da se suđenje protiv njih ponovi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosilaca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Okružnim sudom u Subotici koji je pravnosnažno okončan.

Okružni sud u Subotici je 13. februara 2006. godine doneo osporenu presudu K. 151/05 kojom su podnosioci ustavne žalbe oglašeni krivim zbog izvršenja krivičnog dela razbojništva iz člana 206. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i osuđeni na zatvorske kazne.

Vrhovni sud Srbije je 31. oktobra 2006. godine doneo osporenu presudu Kž. I 709/06 kojom su odbijene kao neosnovane izjavljene žalbe okrivljenih i njihovih branilaca i potvrđena presuda Okružnog suda u Subotici K. 151/05 od 13. februara 2006. godine.

Podnosioci ustavne žalbe su potom preko branilaca podneli zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda Okružnog suda u Subotici K. 151/05 od 13. februara 2006. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž. I 709/06 od 31. oktobra 2006. godine. U zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda podnosioci ustavne žalbe su, pored ostalog, naveli da zahtev podnose „zbog povrede odredaba krivičnog postupka propisanih u članu 368. stav 1. tačka 10) Zakonika o krivičnom postupku, jer se presuda zasniva na dokazu na kome se ne može zasnivati, i to na zapisniku o saslušanju osumnjičenog Kolompar Ištvana pred Sekretarijatom unutrašnjih poslova u Subotici 11. septembra 2002. godine (te da je time povređeno i pravo na odbranu, jer je saslušanju bio prisutan branilac koji nije imao rešenje o postavljenju za branioca po službenoj tužnosti, niti ga je osumnjičeni hteo za svog branioca), kao i da se presuda zasniva na otisku prsta okrivljenog Dragana Kolompara koji nije fotografisan, a veštačenje papilarnih linija je obavilo lice koje nije stručno i koje je pristrasno. Takođe su naveli da zahtev zasnivaju na povredama prava na odbranu osuđenih na glavnom pretresu, kao i na povredama krivičnog postupka u žalbenom postupku.

Vrhovni sud Srbije je, odlučujući o podnetom zahtevu, doneo 11. juna 2008. godine osporenu presudu Kzp. 43/08 kojom su odbijeni kao neosnovani zahtevi branilaca osuđenih – ovde podnosilaca ustavne žalbe za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda Okružnog suda u Subotici K. 151/05 od 13. februara 2006. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž. I 709/06 od 31. oktobra 2006. godine. U obrazloženju osporene presude Vrhovni sud, pored ostalog, navodi: „da Vrhovni sud nalazi da se iskaz Ištvana Kolompara dat u SUP Subotica 11. septembra 2002. godine može koristiti kao dokaz u krivičnom postupku, budući da je isti upozoren u smislu člana 226. st. 8. i 9. ZKP, to jeste da je na saslušanju kod istražnog sudije bio upozoren da svoju odbranu može izneti u prisustvu branioca koga sam angažuje, ili mu ga angažuje neko od bliskih srodnika, ili u prisustvu branioca koga mu sud odredi po službenoj dužnosti, pa je ovaj okrivljeni izjavio da bi želeo sebi angažovati branioca ali da za to nema novca i da bi voleo da ga u tom postupku brani advokat D.S. koji je bio prisutan prilikom njegovog saslušanja od strane radnika SUP i da je u prisustvu ovog branioca optuženi izjavio saglasno kao na zapisniku pri saslušanju u policiji, identično opisujući način izvršenja krivičnog dela od strane optuženih“. Stoga je Vrhovni sud zaključio da se očigledno ne radi o povredama krivičnog postupka, niti o dokazu na kome se ne može zasnivati sudska odluka u smislu člana 368. stav 1. tačka 10) ZKP. Dalje je navedeno „da Vrhovni sud nalazi da navodi branilaca osuđenih u vezi sa načinom pronalaska otiska prsta, veštačenje od strane veštaka M.V, nepouzdani iskazi svedoka R.R. i L.D, neprihvatanje saslušanja predloženih svedoka, sumnja u način pronalaženja tragova i obavljanja nađene DNK analize, jesu činjenična pitanja koja su u toku postupka razjašnjena. Kako osporavanje činjeničnih zaključaka prvostepenog suda, koje je kao pravilne prihvatio i drugostepeni sud, predstavlja pobijanje činjeničnog stanja, a po tom osnovu se u smislu člana 430. ZKP ne može podneti zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda, to su podneti zahtevi, napred obrazloženi, neosnovani“. Na kraju, Vrhovni sud konstatuje „da se u konkretnom slučaju nije pojavila znatna sumnja u istinitost navedenih odlučnih činjenica utvrđenih napadnutim odlukama, kako se to neosnovano u zahtevima branilaca okrivljenih želi prikazati“.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 33. Ustava na čiju povredu se pozivaju podnosioci ustavne žalbe zajemčeno je da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.), kao i da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.).

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava svakom se jemči pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07) (U daljem tekstu: ZKP), koji je važio u vreme donošenja osporene presude po vanrednom pravnom sredstvu, bilo je propisano: da ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka (član 1.); da sudovi sude u granicama svoje stvarne nadležnosti određene zakonom (član 23.); da okrivljeni koji je pravnosnažno osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora ili maloletničkog zatvora može podneti zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude zbog povrede zakona u slučajevima predviđenim ovim zakonikom (član 428. stav 1.); da o zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude rešava sud određen zakonom (član 429.).

Odredbama člana 430. ZKP propisano je da se zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude može podneti u sledećim slučajevima: zbog povrede krivičnog zakona na štetu osuđenog propisane u članu 369. stav 1. tač. 1) do 4) i tački 6) ovog zakonika, ili zbog povrede iz tačke 5) tog člana ako se prekoračenje ovlašćenja odnosi na odluku o kazni, meri bezbednosti ili oduzimanju imovinske koristi; zbog povrede odredaba krivičnog postupka propisanih u članu 368. stav 1. tač. 1), 5), 8), 9) i 10) ovog zakonika, ili zbog učestvovanja u rešavanju u drugom, odnosno trećem stepenu sudije ili sudije-porotnika koji se morao izuzeti (član 40. tač. 1) do 5)), ili zbog toga što je okrivljenom, protivno njegovom zahtevu, uskraćeno da na glavnom pretresu ili pretresu pred drugostepenim sudom upotrebljava svoj jezik (član 9); zbog povrede prava osuđenog na odbranu na glavnom pretresu ili zbog povrede odredaba krivičnog postupka u žalbenom postupku, ako je ta povreda bila od uticaja na donošenje pravilne presude.

Prema odredbama člana 368. stav 1. tačka 10) ZKP bitna povreda odredaba krivičnog postupka, pored ostalog, postoji ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ovog zakonika ne može zasnivati.

Članom 226. ZKP, pored ostalog, bilo je propisano: da ako organ unutrašnjih poslova u toku prikupljanja obaveštenja oceni da pozvani građanin može biti smatran osumnjičenim, dužan je da ga odmah obavesti o delu za koje se tereti i osnovama sumnje, o pravu da uzme branioca koji će prisustvovati njegovom daljem saslušanju, da nije dužan da bez branioca odgovara na postavljena pitanja, te da mu, u slučaju zadržavanja (član 229) predoči prava propisana u članu 5. ovog zakonika i omogući korišćenje prava propisanih u članu 228. stav 1. ovog zakonika (stav 8.); da ako osumnjičeni, u prisustvu advokata, pristane da da iskaz, organ unutrašnjih poslova će ga saslušati prema odredbama ovog zakonika o saslušanju okrivljenog, da će o saslušanju osumnjičenog, organ unutrašnjih poslova obavestiti nadležnog javnog tužioca koji može prisustvovati njegovom saslušanju, kao i da se zapisnik o ovom saslušanju ne izdvaja iz spisa i može se koristiti kao dokaz u krivičnom postupku (stav 9.).

Zakonom o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05 i 46/06), koji se primenjivao u vreme donošenja osporenih presuda, bilo je propisano da veće od sedam sudija Vrhovnog suda Srbije odlučuje o pravnom sredstvu izjavljenom na odluku veća Vrhovnog suda Srbije (član 29. stav 2.).

5. Prilikom odlučivanja Ustavni sud je ispitivao da li je odlukama i radnjama redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava i da li je primena zakona bila proizvoljna i diskriminatorska, odnosno da li je postupak kao celina bio pravičan i da li je dokazni postupak zloupotrebljen na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

Imajući u vidu izneto, kao i navode ustavne žalbe, Ustavni sud je prvenstveno ocenjivao da li su u postupku pred Vrhovnim sudom Srbije po podnetom zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda Okružnog suda u Subotici K. 101/06 i Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1621/07 otklonjene eventualne povrede učinjene pred prvostepenim i drugostepenim sudom, te da li je u postupku po ovom vanrednom pravnom leku došlo do povrede Ustavom zajemčenih prava na koje se podnosioci ustavne žalbe pozivaju.

6. Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje se garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, u kome će se javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv nekog lica. Ustavni sud je utvrdio da je osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije Kzp. 43/08 od 11. juna 2008. godine doneo zakonom ustanovljen sud, u propisanom veću od sedam sudija, koji je postupao u granicama svoje nadležnosti i u skladu sa tada važećim zakonima.

Iz navoda sadržanih u obrazloženju osporene presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 43/08, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno proizlazi da se Vrhovni sud Srbije, odlučujući o navodima iz zahteva za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda u granicama predviđenim zakonom, detaljno izjasnio o svim navodima iz zahteva i dao obrazložene pravne argumente zašto smatra da su zahtevi podnosilaca neosnovani. Izneti stavovi i razlozi za donošenje takve odluke, po mišljenju Ustavnog suda, nisu posledica proizvoljnog tumačenja i samovoljne primene merodavnog materijalnog i procesnog prava. Naprotiv, ocena Ustavnog suda je da je saslušanje podnosioca ustavne žalbe, kao osumnjičenog, u predkrivičnom postupku pred istražnim sudijom bilo sprovedeno u skladu sa garancijama iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovo iz razloga što je podnosilac ustavne žalbe izjavio da nema novca da sebi angažuje branioca, te da želi da ga brani advokat D.S. koji je bio prisutan i njegovom prethodnom saslušanju u policiji.

Polazeći od iznetog, Sud je utvrdio da se osporena presuda zasniva na postupku koji je sproveden saglasno odredbama zakona kojim se uređuje krivični postupak i na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju prava i ne ukazuje na povredu prava na pravično suđenje podnosiocima ustavne žalbe.

7. U odnosu na istaknutu povredu posebnih prava okrivljenog zajemčenih odredbama člana 33. st. 2. i 5. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosioci ustavne žalbe nisu naveli u čemu se tačno sastoji navedena povreda u osporenoj presudi Vrhovnog suda Srbije Kzp. 43/08 od 11. juna 2008. godine. Sud je, prema sadržini navedenog prava, utvrdio da je u postupku odlučivanja o zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude, Vrhovni sud Srbije održao sednicu veća o kojoj su uredno obavešteni podnosioci ustavne žalbe i njihovi branioci, ali nisu pristupili, iz čega proizlazi da je podnosiocima ustavne žalbe omogućeno pravo na odbranu i pravo da uzmu branioca po svom izboru. Iz citiranih odredaba Zakonika o krivičnom postupku proizlazi da se u postupku po zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude ne ispituju svedoci odbrane i optužbe, tako da se povreda prava iz člana 33. stav. 5. Ustava ne može ni odnositi na postupak po ovom vanrednom pravnom leku. Shodno iznetom, Ustavni sud je utvrdio da presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 43/08 od 11. juna 2008. godine podnosiocima ustavne žalbe nisu povređena posebna prava okrivljenog.

8. Podnosilac ustavne žalbe Dragan Kolompar takođe ističe i povredu prava na pravno sredstvo. Pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava garantuje svakom pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Dakle, ovom odredbom Ustava utvrđeno je pravo na dvostepenost u odlučivanju, radi kontrole zakonitosti i pravilnosti prvostepenih sudskih odluka. U Zakoniku o krivičnom postupku bilo je propisano u kojim slučajevima i pod kojim uslovima se mogu podneti vanredna pravna sredstva, čime se dodatno osiguravalo instanciono ispitivanje pravnosnažnih sudskih odluka.

Iz predmetne ustavne žalbe proizlazi da je podnosilac izjavio žalbu protiv prvostepene presude Okružnog suda u Subotici K. 151/05, o kojoj je odlučivao Vrhovni sud Srbije presudom Kž. I 709/06. Takođe, nesporno je da je podnosilac ustavne žalbe podneo i vanredni pravni lek, zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda Okružnog suda u Subotici i Vrhovnog suda Srbije, o kome je odlučivao Vrhovni sud Srbije. Iz navedenog nedvosmisleno proizlazi da podnosiocu ustavne žalbe u sprovedenom krivičnom postupku nije povređeno pravo na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava.

Sledom iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odlučio kao u tački 1. izreke.

9. Povodom osporavanja pojedinačnih akata navedenih u tački 2. izreke, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Prema odredbi člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Prema odredbama člana 113. st. 2. i 3. Zakona, ustavna žalba se može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona, te da se ustavna žalba u tom slučaju može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizilazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. I 709/06 od 31. oktobra 2006. godine, potvrđena je presuda Okružnog suda u Subotici K. 151/05 od 13. februara 2006. godine kojom su podnosioci ustavne žalbe oglašeni krivim i osuđeni na zatvorske kazne, čime je krivični postupak vođen protiv podnosilaca pravnosnažno okončan.

Kako su navedeni akti doneti pre stupanja na snagu Ustava, to je Sud utvrdio da ratione temporis ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje i na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke ustavnu žalbu u ovom delu odbacio.

10. Odluka Ustavnog suda po podnetoj ustavnoj žalbi doneta je na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br.24/08 i 27/08).

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić