Odbacivanje ustavne žalbe koja osporava utvrđeno činjenično stanje

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažne presude u sporu za naknadu štete. Sud je utvrdio da se žalbom ne ukazuje na povredu ustavnih prava, već se od Ustavnog suda traži da, kao instancioni sud, ponovo ocenjuje činjenično stanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1231/2011
24.11.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Borislava Arsića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Borislava Arsića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13736/10 od 26. januara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Borislav Arsić iz Beograda, preko punomoćnika Ljubinke B. Antić, advokata iz Vranja, podneo je Ustavnom sudu 21. marta 2011. godine ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13736/10 od 26. januara 2011. godine, zbog povrede načela vladavine prava iz člana 3. Ustava Republike Srbije, svrhe ustavnih jemstava iz člana 19. Ustava, zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac ustavne žalbe od 1976. godine radio kao lekar specijalista sudske medicine na Vojno medicinskoj akademiji u Beogradu. Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je zbog trajne nesposobnosti za aktivnu vojnu službu koja je posledica profesionalne bolesti, od 1. oktobra 1990. godine priznato pravo na invalidsku penziju, a da mu je tadašnje Vojno pravobranilaštvo JNA rešenjem od 1992. godine priznalo pravo na mesečnu rentu na ime razlike između invalidske penzije koju je počeo da prima i plate koju bi primao da je ostao u radnom odnosu, odnosno zarade potpukovnika. Dalje navodi da mu je mesečna renta isplaćivana do 1. maja 2003. godine kada je obustavljena rešenjem Vojnog pravobranilaštva, sa obrazloženjem da je on ispunio uslove za starosnu penziju. Podnosilac ustavne žalbe navodi da je prvostepeni sud usvojio njegov tužbeni zahtev kojim je potraživao rentu na ime razlike između invalidske penzije (potpukovnika) i starosne penzije (pukovnika) koju bi primio da nije bilo profesionalnog oboljenja, dok je Apelacioni sud u Beogradu preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev za isplatu rente, sa obrazloženjem da podnosilac nije dokazao da bi po redovnom toku stvari ostvario čin pukovnika. Podnosilac smatra da je Apelacioni sud bio dužan da ukine prvostepenu presudu sa primedbama da prvostepeni sud utvrdi koju štetu podnosilac trpi zbog prevremenog odlaska u penziju, jer da je ostao da radi puni radni vek svakako bi napredovao u činu i imao veću starosnu penziju.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Zavod za SOVO rešenjem Ip. 91220-Up-1220/90 priznao pravo podnosiocu na invalidsku penziju u mesečnom iznosu počev od 1. januara 1990. godine.

Tadašnje Vojno pravobranilaštvo JNA je rešenjem Op. 504/90 od 19. novembra 1991. godine priznalo pravo na mesečnu rentu podnosiocu ustavne žalbe.

Vojno pravobranilaštvo je rešenjem Op. 504/90 od 4. aprila 2003. godine utvrdilo da je podnosiocu ustavne žalbe prestao pravni osnov za isplatu naknade za izgubljenu zaradu-rentu, kao i da se obustavlja dalja isplata po tom osnovu počev od 1. maja 2003. godine, jer su se ispunili uslovi za starosnu penziju podnosioca.

Ustavni sud je u daljem toku postupka utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6609/03. Prvostepeni sud je na osnovu nalaza sudskog veštaka zaključio da se u konkretnom slučaju radi o šteti koja predstavlja razliku između invalidske penzije podnosioca kao potpukovnika i starosne penzije pukovnika.

Drugi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 6609/03 od 27. februara 2009. godine delimično usvojio tužbeni zahtev, pa je obavezao tuženu da podnosiocu ustavne žalbe na ime naknade štete za period maj 2003. godine - jun 2008. godine isplati nominalno opredeljene mesečne novačane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate, a da od 1. jula 2008. godine pa za ubuduće, dok za to postoje uslovi, plaća na ime rente označeni novačani iznos. U stavu drugom izreke ove presude odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obaveže tužena da podnosiocu ustavne žalbe isplaćuje zakonsku zateznu kamatu na bliže označene novčane iznose, dok je u stavu trećem izreke obavezana tužena da podnosiocu naknadi parnične troškove.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 13736/10 od 26. januara 2011. godine preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom i trećem izreke, tako što je odbio u celini kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se, između ostalog, poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. U konkretnom slučaju, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava. Pri tome, formalno pozivanje na povredu određenog Ustavom zajemčenog prava ne čini, samo po sebi, ustavnu žalbu dopuštenom, niti Ustavni sud, u okviru svojih nadležnosti, može da ceni zakonitost osporenih sudskih odluka kao instanciono viši sud.

Po oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe ne dovodi se u sumnju pravičnost osporene drugostepene presude, niti se ukazuje na proizvoljnost ili arbitrernost u njenom donošenju, kako u pogledu procesnih garancija strankama u postupku, tako i u pogledu primene merodavnog materijalnog prava.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u konkretnom parničnom postupku potraživao naknadu štete na ime razlike između njegove invalidske penzije kao potpukovnika i pukovničke starosne penzije. Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj presudi zauzeo stanovište da podnosilac ustavne žalbe tokom prvostepenog postupka nije dokazao da bi prema redovnom toku stvari van sumnje napredovao u službi i bio unapređen u čin pukovnika, čime mu bi pripala starosna penzija za taj čin, a što podnosilac u ustavnoj žalbi nije osporio konretnim razlozima i navodima, tako da sama paušalna konstatacija podnosioca da je drugostepeni sud o tome izveo pogrešan zaključak ne predstavlja navod koji dovodi u sumnju pravičnost drugostepene presude.

U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da je Apelacioni sud u Beogradu bio dužan da ukine prvostepenu presudu sa primedbama da prvostepeni sud utvrdi koju štetu podnosilac zapravo trpi zbog prevremenog odlaska u penziju, ukoliko je smatrao da podnosiocu ne pripada tražena razlika penzije, Ustavni sud ukazuje da sudovi u parničnom postupku ne mogu da postupaju i odlučuju van granica postavljenog tužbenog zahteva, a utvrđivanje i dosuđivanje eventualne štete čiju naknadu podnosilac nije potraživao u postavljenom tužbenom zahtevu, upravo bi značilo postupanje i odlučivanje suda izvan granica postavljenog tužbenog zahteva.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge o povredi prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava osporenom drugostepenom presudom.

U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da su mu osporenom drugostepenom presudom povređena načela iz čl. 3, 19. i 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim odredbama Ustava ne jemče konkretna ljudska ili manjinska prava i slobode, već se njima utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga povreda nekog od ovih načela može nastati samo akcesorno, kao posledica povrede ili uskraćivanja određenog Ustavom zajemčenog prava ili slobode.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ovoj ustavnoj žalbi.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe koja osporava utvrđeno činjenično stanje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti