Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u naslednopravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje. Sud utvrđuje da vođenje parničnog postupka radi utvrđenja prava susvojine, dok je ostavinski postupak u prekidu, samo po sebi ne predstavlja povredu Ustavom garantovanog prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1232/2008
08.07.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Manojlovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Aleksandra Manojlovića izjavljena protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1276/06 od 3. oktobra 2006. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 3108/07 od 20. novembra 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1476/08 od 3. jula 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Manojlović iz Beograda je 28. oktobra 2008. godine Ustavnom sudu podneo blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1276/06 od 3. oktobra 2006. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 3108/07 od 20. novembra 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1476/08 od 3. jula 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da su osporene presude donete uz pogrešnu primenu materijalnog prava. Dalje je naveo da je među parničnim strankama u toku bio ostavinski postupak koji nije pravnosnažno okončan, već je prekinut rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu O. 449/96, koje je i sad na snazi, a da se parnica za ostvarivanje naslednopravnih zahteva, iz koje su i proistekle osporene presude, može pokrenuti samo kada se ostavinski postupak pravnosnažno okonča, kao i da dok je postupak u prekidu nikakve radnje se ne mogu preduzimati. Istakao je da prema imperativnim propisima, nasleđe između svih poznatih naslednika treba istovremeno da se raspravi jednom presudom, ukoliko se raspravlja pred parničnim sudom, a navedeno pravno stanovište je opšte prihvaćeno u sudskoj praksi sudova. Takođe je naveo da ga je sud neosnovano obavezao na plaćanje troškova postupka. Predložio je da Ustavni sud poništi osporene presude protiv kojih je podneta ustavna žalba.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1276/06, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Ostavinski postupak koji se vodio iza pokojne Mirjane Manojlović pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu O. 449/96, prekinut je rešenjem od 13. januara 1997. godine, jer su stranke zbog spora oko pokretnih stvari upućene na parnicu. Nakon pokretanja parnice, brat pok. Mirjane Manojlović, Dušan Perzić je podneo predlog ostavinskom sudu da sud donese delimično rešenje u pogledu predmeta zaostavštine koji čini vlasništvo na ½ stana. Četvrti opštinski sud je rešenjem O. 449/96 od 31. maja 2001. godine takav predlog odbio kao nedozvoljen, uz obrazloženje da propisi ne dozvoljavaju delimičnu raspodelu zaostavštine, kako naslednici ne bi isposlovali nasleđe na imovini, a izbegli nasleđe na dugovima. Navedeno prvostepeno rešenje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 10152/2001 od 25. marta 2002. godine.

Osporenom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1276/06 od 3. oktobra 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca Dušana Terzića (u ustavnoj žalbi označen kao Dušan Perzić, kao i u rešenjima donetim u vanparničnom postupku) iz Beograda i utvrđeno je da tužilac ima pravo suvlasništva u delu od ¼ stana koji se nalazi u Novom Beogradu u Ulici Goce Delčeva broj 13 na drugom spratu, stan broj 8 površine 69 m2, po osnovu nasleđa iza pok. Mirjane Manojlović, što je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, dužan priznati i trpeti da se tužilac upiše u zemljišnim knjigama kada se za to steknu uslovi. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da je među parničnim strankama kao nesporno utvrđeno da su Aleksandar Manojlović i pok. Mirjana Manojlović zaključili brak 4. decembra 1983. godine, da su otkupili sporni stan 13. novembra 1992. godine, gde su oboje navedeni kao kupci, obzirom da su bili nosioci stanarskog prava na dva stana, svako na posebnom stanu približno istih površina, koje su zamenili za sporni stan, te su iz tog razloga izvršili otkup sa po polovinom stana, kao i da je predmet zaostavštine iza pok. Mirjane Manojlović polovina spornog stana, a da su zakonski naslednici drugog naslednog reda ovde parnične stranke. Takođe je kao nesporno utvrđeno da tužiocu u ostavinskom postupku iza pok. Mirjane Manojlović niko nije sporio pravo na zakonski osnov nasleđivanja na nepokretnosti, već je spor nastao oko pokretnih stvari u stanu, oko čega se i vodi postupak pred sudom. Istaknuto je da podnosilac ustavne žalbe nije sporio ni predmet zaostavštine ni pravo tužioca na nasleđivanje, niti visinu naslednog dela nepokretnosti, kao i činjenicu da tužilac ima pravni interes za utvrđivanje prava suvlasništva, obzirom da je ostavinski postupak prekinut zbog spora o pokretnim stvarima, a da je utvrđena nepokretna imovina. Prvostepeni sud je odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove.

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 3108/07 od 20. novembra 2007. godine potvrđena je u prvom stavu izreke presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1276/06 od 3. oktobra 2006. godine, a u drugom stavu izreke preinačeno rešenje o troškovima tako što je obavezan tuženi da plati tužiocu iznos od 63.600 dinara na ime troškova parničnog postupka. U obrazloženju presude je istaknuto da u postupku donošenja prvostepene presude nisu učinjene bitne povrede odredaba Zakona o parničnom postupku. Okružni sud u Beogradu je dalje našao da je neosnovan prigovor presuđene stvari, jer ne postoji pravnosnažna presuda, a rešenje na koje se poziva tuženi je doneto u vanparničnom postupku raspravljanja zaostavštine iza pok. Mirjane Manojlović, pa se u ovom slučaju ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari iz člana 346. stav 2. Zakona o parničnom postupku, niti ima identiteta parničnih stranaka i predmeta spora. Utvrđeno je da nije osnovan ni prigovor nedostatka pasivne legitimacije, jer prema članu 130. ranije važećeg Zakona o nasleđivanju, zaostavština umrlog lica prelazi po sili zakona na njegove naslednike u trenutku njegove smrti, te je stoga tuženi, kao suprug pok. Mirjane Manojlović – zakonski naslednik saglasno članu 13. stav 1. tog zakona pasivno legitimisan u ovom sporu. Istaknuto je da tužilac ima pravni interes za vođenje parnice, jer je tuženi, koji stanuje u predmetnom stanu, tokom parničnog postupka osporio tužbeni zahtev, iz čega proizlazi da tužilac ima pravni interes da se utvrdi njegovo pravo suvlasništva na stanu sa udelom od ¼ idealnih delova. Okružni sud je našao da je prvostepeni sud trebalo da primeni odredbe Zakona o nasleđivanju koji je važio u vreme smrti pok. Mirjane Manojlović, 8. decembra 2005. godine, a ne sada važećeg, ali da je to bez uticaja na pravilnost odluke, jer je sadržina čl. 12, 13. i 212. važećeg Zakona o nasleđivanju identična sadržini čl. 13, 14. i 130. Zakona o nasleđivanju koji je važio u vreme smrti pok. Mirjane Manojlović. Drugostepeni sud je našao da, kako je tuženi u celini izgubio parnicu, to je prema članu 149. stav 1. Zakona o parničnom postupku dužan da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1476/08 od 3. jula 2008. godine odbijena je revizija tuženog izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 3108/07 od 20. novembra 2007. godine. U obrazloženju revizijske presude je, pored ostalog, istaknuto da u sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti su u postupku učinjene druge povrede odredaba parničnog postupka koje su bile ili mogle biti od uticaja na donošenje zakonitih i pravilnih presuda, niti je materijalno pravo pogrešno primenjeno. Istaknuto je da je pravilno utvrđeno da tužilac ima pravo suvlasništva u delu četvrtine stana po osnovu nasleđa iza pok. Mirjane Manojlović, jer u ostavinskom postupku iza pok. Mirjane Manojlović tužiocu niko nije osporio pravo na zakonski osnov nasleđivanja na nepokretnosti, imajući u vidu odredbe čl. 13, 14. i 130. Zakona o nasleđivanju. Činjenica da je ostavinski postupak prekinut, kao i sporne činjenice u vezi pokretnih stvari ne utiču na pravo tužioca kao naslednika na pokretanje parnice radi utvrđenja prava svojine na nepokretnosti po osnovu nasleđa, u situaciji kada među parničnim strankama, jedinim naslednicima, nije sporno pravo na nasleđivanje, niti je sporan predmet nepokretne zaostavštine, kao ni visina naslednog dela u odnosu na nepokretne stvari. Vrhovni sud Srbije je ocenio da je odluka o troškovima postupka pravilna.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 18/05) je propisano: da pravnosnažnost rešenja, donesenog u vanparničnom postupku, ne sprečava učesnike da svoj zahtev o kome je rešenjem odlučeno ostvaruju u parnici ili u postupku pred upravnim organom, kad im je to pravo priznato ovim ili drugim zakonom (član 26.); da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.); da će sud prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke da pokrenu parnicu ili postupak pred organom uprave, ako su među strankama sporne činjenice od kojih zavisi neko njihovo pravo (član 119. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano: da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove (član 149. stav 1.); da će tužilac naknaditi tuženom parnične troškove ako tuženi nije dao povod za tužbu i ako je priznao tužbeni zahtev u odgovoru na tužbu, odnosno na pripremnom ročištu, a ako se ne održava pripremno ročište onda na glavnoj raspravi pre nego što se upustio u raspravljanje o glavnoj stvari (član 152.); da prekid postupka ima za posledicu da prestaju teći svi rokovi određeni za vršenje parničnih radnji, da za vreme trajanja prekida postupka sud ne može preduzimati nikakve radnje u postupku, ako je prekid nastupio posle zaključenja glavne rasprave, sud može na osnovu te rasprave doneti odluku, da parnične radnje koje je jedna stranka preduzela dok traje prekid postupka nemaju prema drugoj stranci nikakvo pravno dejstvo, kao i da njihovo dejstvo počinje tek pošto postupak bude nastavljen (član 216.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama sudova nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ocenjuje da su osporene presude zasnovane na činjeničnom stanju koje je utvrđeno na osnovu dokaznog postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, kao i na primenjenom merodavnom pravu. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim odlukama sudova povređeno pravo na pravično suđenje predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni merodavnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenog prava. Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, te da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog i procesnog prava, kao i da su postupajući sudovi jasno i detaljno obrazložili svoje pravno stanovište zauzeto povodom odlučivanja o tužbenom zahtevu.

Naime, u parničnom postupku je utvrđeno da tužilac na opisanom stanu u Novom Beogradu ima pravo susvojine po osnovu nasleđa, u udelu od ¼. To u suštini ne osporava ni podnosilac ustavne žalbe. Povreda prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje ogleda se, po njegovom mišljenju, u tome što je ovo pravo suvlasništva po osnovu nasleđa, umesto u vanparničnom, preuranjeno utvrđeno u parničnom postupku i to dok je postupak raspravljanja zaostavštine bio u prekidu.

Dakle, u ovom slučaju se ne postavlja pitanje da li je o naslednom pravu odlučio nadležni sud, već samo da li je to učinio u odgovarajućem postupku i da li je to bilo od uticaja na Ustavom garantovano pravo podnosioca na pravično suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da parnični postupak sadrži dovoljne procesne garancije za pravilno utvrđenje činjenica i zakonitu primenu prava. Stoga, čak i u slučaju kada nadležan sud jednu pravnu stvar reši u parničnom umesto u vanparničnom postupku, ta okolnost sama po sebi ne predstavlja povredu prava na pravično suđenje. Takav zaključak proizlazi i iz odredbe člana 19. stav 1. Zakona o parničnom postupku, koja reguliše odnos između ova dva postupka. Iz navedene odredbe proizlazi da će sud rešenjem obustaviti parnični postupak koji je trebalo sprovesti po pravilima vanparničnog postupka, samo ako tu okolnost utvrdi do donošenja odluke o glavnoj stvari.

U parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, podnosilac ustavne žalbe je isticao prigovor nepostojanja procesnih uslova za vođenje parnice, ali su nadležni sudovi našli da su zbog postojanja pravnog interesa na strani tužioca, ispunjeni procesni uslovi za podnošenje tužbe radi utvrđenja prava susvojine na nepokretnosti, kao i da prekinuti postupak raspravljanja zaostavštine ne predstavlja procesnu smetnju za vođenje parnice po podnetoj tužbi. Naime, odredba člana 216. stav 3. Zakona o parničnom postupku, koja se primenjuje shodno odredbi člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, odnosi se na radnje koje jedna stranka preduzme prema drugoj stranci dok traje prekid i takve radnje ne proizvode pravno dejstvo u tom konkretnom postupku. Iz sadržine citirane odredbe zakona, ne proizlazi da stranke ne mogu pokrenuti i neki drugi parnični postupak dok je postupak raspravljanja zaostavštine u prekidu, osim onog na koji su upućeni takvim rešenjem.

Ustavni sud ukazuje da je pogrešno shvatanje podnosioca ustavne žalbe da se parnica za ostvarivanje naslednopravnih zahteva može pokrenuti samo ako je postojalo pravnosnažno rešenje o nasleđivanju kojim su oglašeni naslednici. Ovo zbog toga što podnosilac gubi iz vida da zaostavština prelazi po sili zakona na ostaviočeve naslednike u trenutku ostaviočeve smrti i da rešenje o nasleđivanju ima samo deklaratorni karakter. Samim tim, kako su tužilac i tuženi, kao zakonski naslednici, po samom zakonu stekli stvarna prava na predmetnom stanu u trenutku smrti ostavilje, to je tužilac imao pravni interes da u odnosu na podnosioca ustavne žalbe u parnici utvrdi postojanje prava za koje je žalilac tvrdio da u tom trenutku još uvek nije nastalo. Postojanje pravnosnažnog rešenja o prekidu ostavinskog postupka, kojim bi tužilac bio upućen na pokretanje parnice ne predstavlja procesnu pretpostavku za vođenje predmetnog parničnog postupka. U vođenju parnice stranka nije ograničena rešenjem ostavinskog suda kojim je na parnicu upućena, već može spor voditi i po osnovima koji se u ostavinskom rešenju ne pominju. Nakon okončanja parnice, meritornu odluku izdejstvovanu u parnici ostavinski sud uzima u podlogu svog rešenja o nasleđivanju u pogledu prava koje je bilo sporno, tako da se ne može govoriti o tome da se na taj način vrši „nezakonita delimična raspodela zaostavštine“.

Ustavni sud, takođe, ocenjuje da ni odlukom o troškovima parničnog postupka nije povređeno pravo na pravično suđenje podnosioca ustavne žalbe, jer je odluka doneta u skladu sa odredbama člana 149. stav 1. i člana 152. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da su redovni sudovi utvrdili da je tužilac imao pravni interes za podnošenje tužbe, a da je podnosilac ustavne žalbe kao tuženi osporio tužbeni zahtev u odgovoru na tužbu od 30. juna 2006. godine, kao i na ročištu za glavnu raspravu održanom 3. oktobra 2006. godine.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud ocenjuje da je parnični postupak, koji je prethodio ustavnosudskom, bio vođen na način kojim je podnosiocu ustavne žalbe bilo obezbeđeno pravično suđenje, pa ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u naslednopravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti