Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu M. I. M. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u sedmogodišnjem parničnom postupku. Utvrđeno je da prvostepeni sud nije postupao efikasno, uz periode potpune neaktivnosti. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od devet stotina evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-12324/2020
16.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, Maja Popović i dr Milan Rapajić članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. I. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2026. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba M. I. M. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21318/13, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo M. I. M. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. M. I. M. iz Beograda je 10. decembra 2020. godine, izjavila preko punomoćnika B. Š, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21318/13.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da je postupak trajao skoro osam godina, te da joj je nepotrebnim odugovlačenjem istog povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnositeljka od Ustavnog suda traži da joj zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 21318/13, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Tužilac S.Š. iz Beograda je podneo tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu 28. marta 2013. godine, kojom je od suda tražio da obaveže tuženu M. M. iz Beograda, ovde podnositeljku ustavne žalbe da mu isplati iznos od 4500 evra.

Do donošenja prvostepene presude sud je zakazao 14 ročišta, od kojih pet nije održano (jedno zbog bolesti tužioca, dva zbog štrajka advokata, jedno jer sudiji nije bila obezbeđena sudnica i jedno jer su se spisi nalazili kod veštaka). Tokom postupka, parnični sud je saslušao tužioca i tuženu u svojstvu stranaka, saslušao je više svedoka, sproveo suočenje svedoka i tužene i izvedeno je jedno grafološko veštačenje.

U periodu od 7. marta do 12. septembra 2014. godine, te od 30. marta do 6. oktobra 2015. godine, sud nije zakazivao ročišta, dok u periodu od septembra do 12. decembra 2014. godine ročišta nisu održana zbog štrajka advokata.

Treći osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P. 21381/13 od 28. juna 2017. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužioca da tuženoj naknadi troškove postupka.

Tužilac je izjavio žalbu 26. februara 2018. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 6882/18 od 19. septembra 2018. godine kojim se predmet vraća prvostepenom sudu radi dopune postupka.

Treći osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P. 21318/13 od 2. oktobra 2018. godine kojim se ispravlja presuda istog suda P. 21381/13 od 28. juna 2017. godine, tako što u zaglavlju presude umesto broja „P. 21381/13“ stoji broj: „P. 21318/13“, dok presuda u preostalom delu ostaje nepromenjena.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 278/19 od 16. septembra 2020. godine kojom je potvrdio prvostepenu presudu.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.)

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak, pokrenut 28. marta 2013. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan 16. septembra 2020. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 278/19. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao sedam godina i šest meseci, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora jeste bio relativno složen, te da je tokom trajanja postupka, prvostepeni sud izveo dokaz grafološkim veštačenjem, saslušao više svedoka, tužioca i tuženu u svojstvu stranaka, te suočio svedoka i tuženu, ali nalazi da nije bio složen u toj meri da bi se moglo opravdati trajanje parničnog postupka od sedam i po godina.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je imala pravni interes da se o predmetu parničnog postupka, kojim je tužilac od suda tražio da je obaveže da mu naknadi iznos od 4.500 evra, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužini trajanja postupka.

Osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka je postupanje prvostepenog suda koji nije preduzeo sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ovo posebno ako se ima u vidu da su tokom parničnog postupka utvrđeni i periodi potpune neaktivnosti suda (od 7. marta do 12. septembra 2014. godine, te od 30. marta do 6. oktobra 2015. godine), kada prvostepeni sud nije zakazivao ročišta. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da se ročišta koja nisu održana zbog generalnog štrajka advokata i nedolaska tužioca na ročište ne mogu staviti na teret sudu (period od šest meseci). Ustavni sud ocenjuje da navedeno predstavlja objektivne okolnosti koje se ne mogu staviti na teret sudu i da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju prihvata Ustavni sud, samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21318/13.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. Zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno je cenio dužinu trajanja parničnog postupka, okolnosti koje se ne mogu smatrati doprinosom suda dužini trajanja postupka, životni standard u državi, činjenicu da podnositeljka nije doprinela dužini trajanja postupka, te okolnost da će utvrđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

 

 

Slični dokumenti

• Už 8924/2020: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 11462/2020: Usvajanje ustavne žalbe zbog nerazumno dugog trajanja parničnog postupka
• Už 2875/2021: Odluka Ustavnog suda Srbije o povredi prava na suđenje u razumnom roku zbog desetogodišnjeg trajanja postupka
• Už 6869/2020: Odluka Ustavnog suda kojom se usvaja žalba zbog razumnog roka
• Už 9289/2018: Usvajanje ustavne žalbe zbog nerazumno dugog trajanja postupka naknade štete i veštačenja
• Už 5770/2021: Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom radnom sporu
• Už 10684/2021: Usvajanje žalbe D. Đ. zbog osmogodišnjeg parničnog postupka