Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Ratka Perišića i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak za poništaj odluke o dodeli stana, koji je trajao preko devet godina, okarakterisan je kao nerazumno dug zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ratka Perišića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 31. marta 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ratka Perišića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1881/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ratko Perišić iz Beograda podneo je 28. oktobra 2008. godine preko punomoćnika Borisa Košćala, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1881/06.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz razloga što navedeni postupak traje već osam godina, u kome prvostepeni sud „ponavlja iste ... i čini nove greške“, a drugostepenom sudu je bilo potrebno više od godinu i po dana da ustanovi nepravilnosti i predmet kao nerešen vrati prvostepenom sudu. Takođe je napomenuto da je predmetni parnični postupak za podnosioca ustavne žalbe od izuzetne važnosti, s obzirom da on još uvek nema rešeno stambeno pitanje.

2. U odgovoru na ustavnu žalbu, koji je Prvi osnovni sud u Beogradu dostavio Ustavnom sudu 20. januara 2011. godine, hronološki je opisan tok predmetnog parničnog postupka i iznet je stav da podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1881/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 14. aprila 2000. godine podneo tužbu protiv tuženog AD INDUSTRIJA BEZALKOHOLNIH PIĆA „BEOGRAD“, Beograd, kojom je traženo da sud poništi odluku tuženog o dodeli opisanog stana Stevici Pekarskom, a uz tužbu je predloženo i određivanje privremene mere zabrane tuženom da preda ključeve opisanog stana do pravnosnažnog okončanja „ove predmetne stvari“. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 258/00. U odgovoru na tužbu, koji je tuženi dostavio 17. maja 2000. godine, istaknuto je da tužilac nije uložio prigovor na osporenu odluku, te da stoga nema pravo ni na sudsku zaštitu, pa je tužba nedozvoljena.

Na pripremnom ročištu održanom 14. jula 2000. godine naloženo je tuženom da dostavi određenu dokumentaciju, ali kako tuženi nije dostavio svu traženu dokumentaciju, održana su još dva pripremna ročišta - 24. oktobra i 26. decembra 2000. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 8. marta 2001. godine, a do donošenja prve prvostepene odluke održano je još 11 ročišta (24. aprila, 26. juna, 11. jula, 28. avgusta, 2. oktobra i 26. novembra 2001. godine, 4. marta, 30. maja, 29. jula, 29. septembra 2003. godine, kao i 9. decembra 2004. godine), na kojima je izveden dokaz saslušanjem tužioca kao parnične stranke, dokaz saslušanjem šest svedoka i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju tuženog. U toku 2002. godine zakazano je dva ročišta za glavnu raspravu, ali nijedno nije održano (ročište zakazano za 22. januar 2002. godine nije održano zbog promene predsednika veća, a ročište zakazano za 14. novembar 2002. godine – jer nisu došli uredno pozvani svedoci).

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 258/00 od 29. septembra 2003. godine određen je rok tužiocu od osam dana da uloži prigovor na osporenu odluku tuženog o dodeli stana i određen je prekid postupka do odluke tuženog po prigovoru ili proteka 30 dana od dana dostavljanja prigovora nadležnom organu, a ako prigovor ne bude uložen, od proteka roka za njegovo blagovremeno podnošenje. Tužilac je podneskom od 6. oktobra 2003. godine obavestio sud da je postupio po nalogu suda i podneo navedeni prigovor, dok je podneskom od 17. decembra zatražio od suda da u predmetnoj stvari što pre zakaže ročište. Postupajući po naloga suda, koji je primio 14. januara 2004. godine, da se izjasni da li su prestali razlozi za prekid postupka, tužilac je podneskom od 5. marta 2004. godine obavestio sud da ni posle pet meseci od podnetog prigovora nije dobio „odgovor na isti“. Na ročištu održanom 9. decembra 2004. godine, sud je dozvolio nastavak postupka, tužilac je obavestio sud o izmeni naziva, te je tužilac u skladu sa tim uredio tužbu i kao tuženog označio „Coca-Cola“ HBC-Srbija AD Zemun i zaključena je glavna rasprava. Predmet je 10. januara 2005. godine dobio nov broj – P1. 34/05.

Četvrti opštinski sud u Beogradu, po zaključenoj glavnoj raspravi 9. decembra 2004. godine, doneo je rešenje P1. 34/05, kojim je odbačena tužba tužioca i odbijen predlog tužioca za određivanje privremene mere. U obrazloženju ovog rešenja, između ostalog, navedeno je da je tužilac, saglasno navedenim propisima, pre podnošenja tužbe morao da izjavi prigovor na osporenu odluku tuženog o dodeli stana, ali da on to nije učinio, već je prigovor izjavio 3. oktobra 2003. godine, ali kako je takav prigovor neblagovremen, to ga sud nije mogao uzeti u obzir, te je tužbu odbacio. Protiv ovog rešenja tužilac je 23. januara 2005. godine izjavio žalbu, a spisi predmeta dostavljeni su drugostepenom sudu 18. aprila 2005. godine.

Okružni sud u Beogradu, rešavajući o žalbi tužioca, doneo je rešenje Gž. 1385/05 od 21. juna 2006. godine, kojim je ukinuo rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 34/05 od 9. decembra 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, navodeći u obrazloženju, između ostalog, da se dati zaključak prvostepenog suda ne može prihvatiti, jer činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno, pa se nije mogla ceniti ni pravilna primena materijalnog prava.

Nakon vraćanja spisa Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, predmet je dobio broj P1. 1881/06. U ponovnom postupku zakazana su dva ročišta. Prvo, zakazano za 21. novembar 2006. godine, nije održano, na predlog tužioca, jer tuženi nije došao na raspravu, dok je ročište zakazano za 29. decembar 2006. godine održano. Na ovom ročištu izvedeni su određeni dokazi, nakon čega je zaključena glavna rasprava.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1881/06 od 29. decembra 2006. godine odbačena je tužba tužioca kao nedozvoljena i odbijen predlog za određivanje privremene mere, uz navođenje istih razloga za takvu odluku kao u prvom prvostepenom rešenju od 9. decembra 2004. godine. Protiv ovog rešenja tužilac je 16. februara 2007. godine izjavio žalbu. Spisi predmeta dostavljeni su drugostepenom sudu 20. marta 2007. godine.

Okružni sud u Beogradu, rešavajući o žalbi tužioca, doneo je 2. jula 2008. godine rešenje Gž.I 1668/07 da se predmet P1. 1881/06 vraća Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu radi dopune postupka. U obrazloženju ovog rešenja, između ostalog, navedeno je da je Okružni sud u Beogradu ocenio da za sada nisu ispunjeni uslovi potrebni za meritorno odlučivanje u drugostepenom postupku, a ovo stoga što je prvostepeni sud u zaglavlju pobijanog rešenja naveo da isto donosi „u ime naroda“, s obzirom da je odredbom člana 339. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano da se samo presuda donosi i objavljuje u ime naroda. Spisi predmeta vraćeni su Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 5. septembra 2008. godine.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1881/06 od 15. septembra 2008. godine ispravljeno je rešenje tog suda P1. 1881/06 od 29. decembra 2006. godine brisanjem reči u zaglavlju „U IME NARODA“. Spisi predmeta ponovno su dostavljeni drugostepenom sudu 3. novembra 2008. godine.

Rešavajući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu doneo je 11. novembra 2009. godine rešenje Gž.I 6077/08, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1881/06 od 29. decembra 2006. godine, ispravljeno rešenjem istog suda P1. 1881/06 od 15. septembra 2008. godine, navodeći u obrazloženju, između ostalog, da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i da je na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i dao dovoljne i jasne razloge, koje u bitnom prihvata i drugostepeni sud u postupku „žalbene kontrole“.

5. Članom 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 6. stav 1. Evropske konvencije propisano je, između ostalog, da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.

S obzirom na to da je ustavna žalba podneta zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji se sadržinski ne razlikuju, Ustavni sud je ocenu postojanja istaknute povrede vršio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Za ocenu postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku relevantne su sledeće zakonske odredbe:

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se presuda donosi i objavljuje u ime naroda (član 339. stav 1); da se odredbe člana 333, člana 348. stav 2, člana 339. stav 2, člana 340. stav 2, čl. 341-345. i člana 349. ovog zakona shodno primenjuju i na rešenja.

6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je pre svega konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 14. aprila 2000. godine, do podnošenja ustavne žalbe 28. oktobra 2008. godine trajao osam i po godina, kao i da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan 11. novembra 2009. godine, te da je ukupno trajao devet godina i sedam meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka, počev od 14. aprila 2000. godine, kada je podneta tužba Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, pa do donošenja rešenja Okružnog suda u Beogradu od 11. novembra 2009. godine, kojom je predmetni postupak pravnosnažno okončan.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio složenog činjeničnog stanja ni pravnih pitanja. Naime, u toku predmetnog parničnog postupka celokupna aktivnost suda bila je usmerena na utvrđivanje činjenice da li je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe mogao u konkretnom slučaju da traži sudsku zaštitu, što je zahtevalo samo da se utvrdi da li je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, pre podnošenja tužbe izjavio i da li je mogao da izjavi prigovor protiv odluke tuženog čiji je poništaj tražio tužbom. Međutim, u odnosu na izneto, sudovima je trebali nešto manje od deset godina da pravnosnažno odluče u ovom predmetu. Tako je prva prvostepena odluka doneta nakon četiri godine i osam meseci od podnošenja tužbe. Pri tome sud je bio potpuno neaktivan u periodu od 26. novembra 2001. godine do 14. novembra 2002. godine, u kome je zakazao samo jedno ročište za 22. januar 2002. godine, ali ono nije održano zbog promene predsednika veća. Takođe, prvostepeni sud je rešenjem od 29. septembra 2003. godine prekinuo postupak, određujući rok od osam dana tužiocu da uloži prigovor na osporenu odluku tuženog, s tim da se postupak prekida do donošenja odluke po prigovoru, odnosno protekom roka od 30 dana od dostavljanja prigovora nadležnom organu, a ako prigovor ne bude izjavljen – od proteka roka za njegovo blagovremeno izjavljivanje. Međutim, iako je tužilac dopisom od 6. oktobra 2003. godine obavestio sud da je navedeni prigovor izjavio 3. oktobra 2003. godine, a dopisima od 17. decembra 2003. godine i 5. marta 2004. godine zahtevao od suda da u predmetnoj stvari zakaže ročište, jer tuženi nije odgovorio na navedeni prigovor, prvostepeni sud je ročište zakazao tek za 9. decembar 2004. godine, nakon više od godinu dana od kada su se stekli uslovi da se postupak nastavi. Ustavni sud konstatuje da je Četvrti opštinski sud u Beogradu rešenje P1. 1881/06 od 29. decembra 2006. godine, suprotno citiranim odredbama Zakona o parničnom postupku, doneo „U IME NARODA“, da je Okružnom sudu u Beogradu bilo potrebno godinu dana i tri meseca da donese rešenje kojim vraća predmet prvostepenom sudu radi dopune postupka usled navedene greške, a da je meritornu odluku, nakon što mu je spis predmeta ponovo dostavljen, sa ispravkom navedenog prvostepenog rešenja, doneo nakon godinu dana od dostavljanja spisa. Tako je, imajući u vidu navedena postupanja prvostepenog i drugostepenog suda, postupak po žalbi na rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1881/06 od 29. decembra 2006. godine, trajao ukupno dve godine i devet meseci.

S druge strane, Ustavni sud je utvrdio da je postavljeni tužbeni zahtev u predmetnom parničnom postupku za podnosioca ustavne žalbe bio od izuzetnog značaja, s obzirom na to da je tužbom tražen poništaj odluke o dodeli stana. Međutim, u predmetnoj parnici se nije ni odlučivalo o tužbenom zahtevu, već samo o ispunjenosti uslova za podnošenje tužbe. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe, osim što je jednom tražio da se ne održi zakazano ročište jer tuženi nije došao na raspravu, nije doprineo trajanju predmetnog parničnog postupka.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe pre svega neefikasnim i nedelotvornim postupanjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, ali i Okružnog suda u Beogradu, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Na osnovu navedenog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti