Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog različitog postupanja sudova u istoj pravnoj stvari, čime je povređen princip pravne sigurnosti. Iako je tužbeni zahtev za naknadu za ishranu i regres materijalno neosnovan, neujednačena praksa predstavlja povredu prava na pravično suđenje.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-1233/2011
24.10.2013.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Šutić iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2013. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Mirjane Šutić protiv presud e Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2445/10 od 23. juna 2010. godine i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.
2. Odbacuje se ustavna žalba Mirjane Šutić zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 1092/10.
O b r a z l o ž e nj e
1. Mirjana Šutić iz Kragujevca izjavila je 18. marta 2011. godine ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2445/10 od 23. juna 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i povrede prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 1092/10 .
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenom presudom preinačena prvostepena presude i odbijen njen tužbeni zahtev kao neosnovan, kojim je tražila isplatu naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora; da je, sa druge strane, Okružni sud u Kragujevcu presudom Gž1. 60/09 od 11. decembra 2009. godine usvojio gotovo identičan tužbeni zahtev druge tužilje, zbog čega smatra da joj je povređeno pravo na jednaku zaštitu pred sudovima; da kako je parnični postupak trajao duže od tri godine, podnositeljka smatra da joj je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 1092/10 od 27. aprila 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa je obavezana tužena Republika Srbija - Ministarstvo pravde da joj na ime naknade štete isplati - na ime neisplaćene naknade za ishranu za period od 8. novembra 2004. godine od 31. decembra 2006. godine iznos od 224.205,31 dinara, a na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2005. i 2006. godinu isplati iznos od 117.515,29 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.
Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž1. 2445/10 od 23. juna 2010. godine preinačio presudu Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 1092/10 od 27. aprila 2010. godine i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog, je navedeno: da je tužilja u spornom periodu bila u radnom odnosu kod tuženog, gde je obavljala poslove referenta; da je odredbama člana 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama iz 2001. godine bilo propisano da se p late izabranih, imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih iz člana 1. ovog zakona utvrđuju na osnovu - 1) osnovice za obračun plata, 2) koeficijenta, 3) dodatka na platu i 4) obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate, u skladu sa zakonom; da je članom 4. istog zakona bilo propisano da koeficijent, pored ostalog, sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora; da iz navedenih odredaba Zakona proizilazi da su dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora sadržani u koeficijentu za obračun i isplatu plata, zbog čega ih nije moguće posebno izražavati, jer se ne radi o dodacima na platu koji su navedeni u odredbi člana 5. istog Zakona.
Presudom Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 60/09 od 11. decembra 2009. godine, na koju se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, odbijena je kao neosnovana žalba tužene Republike Srbij e - Ministarstvo pravde i potvrđena je delimična presuda Opštinskog suda u Kragujevcu P. 760/07 od 18. decembra 2008. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje N. M. i obavezana tužena da joj isplati - na ime naknade za ishranu u toku rada za period od 22. oktobra 2004. godine, pa do 31. decembra 2006. godine iznos od 102.496,54 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora 2004, 2005. i 2006. godinu iznos od 65.917,71 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da je tužilja u spornom periodu bila u radnom odnosu kod tuženog (u Okružnom sudu u Kragujevcu) , gde je obavljala poslove referenta; da u spornom periodu mesečni obračun plate nije sadržavao novčani iznos za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora; da je Zakon o platama u državnim organima i javnim službama iz 2001. godine koji se primenjivao do 31. decembra 2006. godine u članu 4. stav 2. izričito propisivao da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, ali da tužena nije pružila dokaze da su te naknade zaista i isplaćivane u spornom periodu.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 2. i 3.); da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).
Odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), koje su se primenjivale na postavljena i zaposlena lica u ministarstvima do 1. januara 2007. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07), bilo je propisano: da se plate izabranih, imenovanih i postavljenih lica iz člana 1. ovog zakona utvrđuju na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u skladu sa zakonom (član 2.); da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu i da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku dana i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 4.).
5. Ocenjujući najpre navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja Apelacionog suda u Kra gujevcu i Okružnog suda u Kragujevcu, koji su u gotovo istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje sledeće:
Naime, iz utvrđenog činjeničnog stanja u ovom predmetu, proizilazi da je Okružnog suda u Kragujevcu, kao sud poslednje instance, u konačnom ishodu usvojio tužbene zahtev e tuži lje – zaposlene u tom sudu na mestu referenta, koja se nalazil a istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosi teljka ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom predmetu. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su navedeni sudovi doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na istom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i da je na taj način podnositeljka ustavne žalbe, ko joj su odbijen i tužbeni zahtev i za isplatu naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, dovedena u bitno različit položaj od onoga u kome je bil a tuži lja čiji su i dentični tužbeni zahtevi usv ojeni. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: „Santos Pinto protiv Portugalije“, od 20. maja 2008. godine i „Beian protiv Rumunije“, od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od sadržine odredb e člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitim postupanjem Apelacionog suda u Kragujevcu i Okružnog suda u Kragujevcu povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje.
Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke.
6. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da je u pogledu prava na isplatu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, već zauzeo jedinstven pravni stav, da su na osnovu Zakona o platama u državnim organima i javnim službama u periodu do 31. decembra 2006. godine, ove naknade ulazile u koeficijent za obračun plata, što znači da su iste isplaćivane kroz platu državnih službenika (videti npr. Odluku Už-3683/2010 od 23. maja 2012. godine), a posle 1. januara 2007. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika, državni službenici nemaju pravo na isplatu predmetnih naknada, s obzirom na to da posebni propisi koji uređuju prava državnih službenika i nameštenika ne garantuju kao posebno primanje pravo na naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je Zakonom o radu, kao opštim radnopravnim propisom, predviđena samo mogućnost da se opštim aktom ili ugovorom o radu utvrdi pravo državnog službenika ili nameštenika na ovakvu vrstu primanja (videti, između ostalih, odluke Už-240/2009 od 14. jula 2011. godine, Už-116/2009 od 8. septembra 2011. godine, Už-2695/2011 od 23. maja 2012. godine).
Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenom presudom podnositeljka ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisana. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnositeljki ustavne žalbe zbog nekog njenog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije.
7. Konačno, odlučujući o navodima podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 1092/10, Ustavni sud nalazi da su takvi navodi očigledno neosnovani. Naime, tužba u predmetnom parničnom postupku podneta je 8 . novembra 200 7. godine, a postupak je pravnosnažno okončan 23. juna 2010. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2445/10, čiji je pismeni otpravak uručen podnositeljki 21. februara 2011. godine. Iz navedenog proizilazi da je parnični postupak trajao nešto kraće od tri godine i četiri meseca, što se po stanovištu ovog suda ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje.
Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, odlučujući kao u tački 2. izreke.
8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik PC“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević