Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog oduzete robe

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na imovinu. Poništava presudu Vrhovnog suda Srbije i nalaže ponovno odlučivanje o reviziji u sporu za naknadu vrednosti robe koju je Vojska Jugoslavije oduzela tokom ratnog stanja 1999. godine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi F. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. septembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba F. iz Beograda izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom odbrane u predmetu broj 316-4, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. F. iz Beograda je, 25 . novembra 20 19. godine, preko punomoćnika M. P, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 11668/19 od 11. oktobra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, slobode mišljenja i izražavanja i prava na obaveštenost, iz čl. 32, 36, 46. i 51. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom odbrane u predmetu broj 316-4. Podnosilac se istovremeno pozvao na povredu prava garantovanih odredbama čl. 6, 10. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako je sadržina prava i sloboda garantovanih označenim odredbama Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, to Ustavni sud postojanje njihove povred e ispituje u odnosu na odredbe Ustava.

Podnosilac je, 16. jula 2021. godine , izjavio ustavnu žalbu i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 372/19 od 21. februara 2020. godine, zbog povrede istih Ustavom zajemčenih prava i slobode.

Budući da se podnetim ustavnim žalbama osporavaju pojedinačni akti doneti u istom upravnosudskom postupku, kao i trajanje tog postupka, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio ustavne žalbe radi jedinstvenog postupanja.

Podnosilac ukazuje da predmetni postupak nije okončan u razumnom roku i postavio je zahtev za naknadu nemate rijalne štete. Podnosilac, takođe, smatra da mu je povređeno pravo na obrazloženu odluku, da je primena prava bi la proizvoljna i arbitrarna, da mu je povređena sloboda izražavanja i pravo na obaveštenost, jer je podnosilac organizacija koja se bavi isključivo temom ratnih zločina, odgovornosti izvršilaca, prikupljanjem podataka o sukobima na teritoriji bivše Jugoslavije, te je svrha traženja konkretnih informacija bila njihovo objavljivanje u izveštajima i eventualno podnošenje krivičnih prijava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud u postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahte va istaknutog u njoj, utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i ok olnosti od značaja za vođenje postupka po podnetim ustavnim žalbama:

Podnosilac ustavne žalbe je 23. februara 2015. godine podneo Ministarstvu odbrane zahtev za pristup informacijama od ja vnog značaja, konkretno navedenih u tom zahtevu, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem Ministarstva odbrane – Pravna uprava broj 316-4/15 od 17. marta 2015. godine.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 26. marta 2015. godine izjavio žalbu.

Rešenjem Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti (u daljem tekstu: Poverenik) broj 07-00- 001247/2015-03 od 2. novembra 2016. godine poništeno je navedeno prvostepeno rešenje i naloženo Ministarstvu odbrane da najkasnije u roku od pet dana dostavi podnosiocu tražene informacije, odnosno kopije dokumenata u kojima su iste sadržane.

Republički javni tužilac je 22. decembra 2016. godine podneo tužbu protiv navedenog akta, koja je uvažena presudom Upravnog suda U. 18523/16 od 18. aprila 2019. godine, te je poništeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

U izvršenju presude Upravnog suda, rešenjem Poverenika broj 071-01-3 605/2019-03 od 10. juna 2019. godine, poništeno je prvostepeno rešenje i naloženo Ministarstvu odbrane da najkasnije u roku od pet dana dostavi podnosiocu tražene informacije, odnosno kopije dokumenata u kojima su iste sadržane.

Republički javni tužilac je 19. jula 2019. godine podneo tužbu protiv drugostepenog rešenja Poverenika donetog u ponovnom postupku. Osporenom presudom Upravnog suda U. 11668/19 od 11. oktobra 2019. godine, koja je doneta u sporu pune jurisdikcije, uvažena je tužba Republičkog javnog tužioca, poništeno drugostepeno rešenje i rešeno tako što je odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja Ministarstva odbrane – Pravna uprava broj 316-4/15 od 17. marta 2015. godine.

Zahteve za preispitivanje sudske odluke – presude Upravnog suda U. 11668/19 od 11. oktobra 2019. godine podneli su podnosilac ustavne žalbe (25. novembra 2019. godine) i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti ( 18. decembra 2019. godine).

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 372/19 od 21. februara 2020. godine zahtevi su odbijeni kao neosnovani. U obrazloženju osporene presude je, nakon navođenja odredaba člana 46. Ustava, člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , odredaba Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, Zakona o tajnosti podataka, Zakona o odbrani, Zakona o vojnoj, ratnoj i materijalnoj obavezi i Zakonika o krivičnom postupku, između ostalog, navedeno: da pribavljanje informacija značajnih za otkrivanje ratnih zločina nesumnjivo predstavlja cilj koji opravdava pristup informacijama neophodnim za njegovu realizaciju, ali da je neophodno ispitati da li su konkretne informacije bile neophodne podnosiocu za ostvarivanje tog cilja i da li treba prvo da budu dostupne podnosiocu; da se tražene informacije, saglasno navedenim zakonskim odredbama, čuvaju kao tajni podaci i da je njihovo otkivanje moguće ukoliko je interes javnosti da sazna te podatke pretežniji od prava ili interesa koji se štite tajnom; da je Globalnim principima o nacionalnoj bezbednosti i pravu na pristup informacijama utvrđeno da postoji pretežan javni interes za otkrivanje informacija o grubim kršenjima ljudskih prava ili ozbiljnim povredama međunarodnog humanitarnog prava, uključujući i krivična dela prema međunarodnom pravu, kao i o sistematskom i masovnom kršenju prava na ličnu slobodu i sigurnost, te da pristup takvim informacijama ni u kojim okolnostima ne sme biti uskraćen; da Vrhovni kasacioni sud smatra da se podnosilac može okarakterisati kao „društveni čuvar“ koji ima posebnu ulogu u prikupljanju informacija od javnog značaja i njihovog saopštavanja javnosti; da sud nalazi da činjenice da tražene informacije ispunjavaju test javnog interesa i da podnosilac ima ulogu „društvenog čuvara“, same po sebi, nisu dovoljne da se tražene informacije učine dostupnim upravo podnosiocu, te da je odredbom člana 38. stav 1. Zakona o tajnosti podataka određeno da su državni organi koje bira Narodna skupština, rukovodioci državnih organa koje bira Narodna skupština, sudije Ustavnog suda i sudije, ovlašćeni da pristupe podacima svih stepena tajnosti koji su im potrebni za obavljanje poslova iz njihove nadležnosti, bez bezbednosne provere; da nedostavljanje traženih informacija nije moglo sprečiti podnosioca u istraživanju ratnih zločina tokom sukoba na Kosovu i Metohiji, niti u podnošenju krivične prijave za krivična dela o čijem postojanju je podnosilac stekao saznanja, jer se krivična prijava može podneti i protiv nepoznatog izvršioca, a potrebne podatke o izvršiocu krivičnog dela mogu pribaviti nadležni državni organi bez obzira na stepen njihove tajnosti, na osnovu navedenog člana 38. stav 1. Zakona o tajnosti podataka; da, na osnovu navedenih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, informacije koje je tražio podnosilac može bez ograničenja pribaviti nadležni javni tužilac ili sud; da je sud ocenio da pribavljanje traženih informacija nije imalo za cilj obaveštavanje javnosti o pitanjima od opšteg interesa, već „uspostavljanje kažnjivosti za zločine“, što se, kako je već navedeno, moglo postići i bez pribavljanja traženih podataka; da, polazeći od svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud smatra da je odsustvo prave svrhe za podnošenje zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, te odsustvo uloge koju bi podnosilac zahteva trebalo da ima u omogućavanju pristupa javnosti takvim informacijama, u ovom konkretnom slučaju, opravdalo uskraćivanje pristupa traženim informacijama.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbama sada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 18/16 i 95/18) propisano je: da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 30 dana od pokretanja postupka; da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari ne odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 60 dana od pokretanja postupka (član 145. st. 2. i 3.); da se rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok (član 174.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom odbrane u predmetu broj 316-4 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je upravni postupak pokrenut 23. februara 2015. godine, zahtevom podnosioca, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 11668/19 od 11. oktobra 2019. godine , što znači da je do pravnosnažnosti ovaj postupak trajao četiri godine i osam meseci . S obzirom na to da su u postupku bili ispunjeni zakonski uslovi za izjavljivanje vanrednog pravnog sredstva – zahteva za preispitivanje sudske odluke, Ustavni sud konstatuje da je presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 372/19 od 21. februara 2020. godine, doneta u roku od nepuna tri meseca od dana kada je podnosilac ustavne žalbe podneo navedeno vanredno pravno sredstvo, iz čega proizlazi da je osporeni upravnosudski postupak u celini okončan za nepunih pet godina.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, ali da su se postavila složena pravna pitanja.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se o njegovom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući postupanje organa uprave, odnosno nadležnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud ukazuje da je u periodu od nepunih pet godina doneto jedno rešenje prvostepenog i dva rešenja drugostepenog organa uprave, da su vođena dva upravna spora i jedan postupak po zahtevima za preispitivanje sudske odluke. Prvostepeni organ uprave je o podnetom zahtevu odlučio u zakonom propisanom roku. Drugostepeni organ je o žalbi odlučio u roku od jedne godine i sedam mesec i. Sud ukazuje da je Upravni sud o tužbi Republičkog javnog tužioca podnetoj 22. decembra 201 6. godine odlučio 18. aprila 2019 . godine, nakon održane usmene javne rasprave, dakle u roku od dve godine i četiri meseca, a o tužbi Republičkog javnog tužioca podnetoj 19. jula 2019. godine osporenom presudom od 11. oktobra 2020. godine, nakon održane usmene javne rasprave i u sporu pune jurisdikcije, u roku od tri meseca . Vrhovni kasacioni sud je o podnetim zahtevima za preispitivanje sudske odluke odlučio u roku od nepuna tri meseca.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Ustavni sud ponavlja da je drugostepeni organ uprave (Poverenik) o žalbi odlučio u roku od jedne godine i sedam meseci. U tom smislu, Ustavni sud podseća da je podnosilac ustavne žalbe, saglasno prethodno navedenim zakonskim odredbama, mogao već nakon dva meseca da podnese urgenciju za odlučivanje o podnetoj žalbi, te eventualno nakon toga da koristi i druga procesnopravna sredst va protiv „ćutanja uprave“, a što nije učinio.

Imajući u vidu sve izneto, a posebno da je osporeni postupak vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim organom uprave, Upravnim sudom i Vrhovnim kasacionim sudom za nepunih pet godina, te da u periodu od jedne godine i pet meseci podnosilac nije koristio zakonom propisana sredstva u cilju bržeg okončanja postupka, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku zajemčeno g članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon , 103/15 i 10/23 ), ustavnu žalbu, u ovom delu, odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud konstatuje da je podnosilac izjavio ustavnu žalbu i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 372/19 od 21. februara 2020. godine i nižestepenih akata , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i prava iz čl. 36. i 51. i slobode iz člana 46. Ustava.

Ispitujući ispunjenost pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na osporene pojedinačne akte, Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zakonitost osporenih pojedinačnih akata, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine svakog od označenih ustavnih prava, odnosno sloboda, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavnih žalbi koji su identične u delu kojim se obrazlaže povreda označenih ustavnih prava i slobode u odnosu na osporene presude, a kojima se isticanje proizvoljne i arbitrerne primene prava i odsustvo obrazloženja donetih odluka Upravnog suda i Vrhovnog kasacionog suda, temelji na ponavljanju razloga koje je podnosilac već iznosio u tužbi i zahtevu za preispitivanje sudske odluke, Ustavni sud je utvrdio, prvo, da se izneti navodi ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, zapravo, traži da kao instancioni sud još jednom ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom postupku, i, drugo, da se istaknute povrede slobode mišljenja i izražavanja i prava na obaveštenost iz čl. 46. i 51. Ustava, u suštini, zasnivaju na istaknutoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava. Naime, nasuprot stanovištu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da one, a posebno osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda kojom je postupak definitivno okončan, sadrže detaljnu analizu svih relevantnih propisa, kako pojedinačno, tako i u međusobnoj povezanosti, te da je Vrhovni kasacioni sud ispitujući osnovanost podnosiočevog zahteva za pristup traženim informacijama pošao upravo od kriterijuma Evropskog suda za ljudska prava uspostavljenih u presudi Mađarski helsinški odbor protiv Mađarske (presuda Velikog veća od 8. novembra 2016. godine, broj predstavke 18030/11), a na koju presudu se pozvao i podnosilac ustavne žalbe kako pred nadležnim sudom, tako i u ustavnoj žalbi. Ne dovodeći u pitanje da se podnosilac zahteva, ovde podnosilac ustavne žalbe, u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, može okarakterisati kao „društveni čuvar“ koji ima posebnu ulogu u prikupljanju informacija od javnog značaja i njihovom saopštavanju javnosti, Vrhovni kasacioni sud je, po oceni Ustavnog suda, detaljno i jasno, uz ustavnopravno prihvatljivo tumačenje i primenu relevantnih domaćih zakona i stavova Evropskog suda za ljudska prava, obrazložio zbog čega je u konkretnom slučaju bilo opravdano uskraćivanje pristupa traženim informacijama.

Vezano za istaknute povrede prava iz člana 36. Ustava, Sud i ovom prilikom ponavlja: prvo, da podnosilac nijednim navodom niti dostavljenim dokazom nije potkrepio istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, do koje može doći samo nejednakim odlučivanjem suda poslednje instance, u ovom slučaju Vrhovnog kasacionog suda, u istim činjeničnim i pravnim situacijama i, drugo, da je već osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda, sama po sebi, dokaz da je podnosilac, pored svih korišćenih pravnih sredstava u prethodnim fazama postupka, imao, kao zainteresovano lice, pravo da i podnošenjem vanrednog pravnog sredstva traži ispitivanje pravosnažne sudske odluke donete u sporu pune jurisdikcije, čime je i ostvario pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, budući da se ovim pravom ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu.

Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavne žalbe kao očigledno neosnovane, rešavajući kao u drugom delu izreke.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs). Ustavni sud posebno naglašava da praksa Evropskog suda za ljudska prava u pogledu naknade troškova postupka ne može biti relevantna u situaciji kada je ustavna žalba odbijena, odnosno odbačena.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.