Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene prava o zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava rešenje Višeg suda. Utvrđuje da je sud proizvoljno primenio pravo kada je zaključio da je rok zastarelosti ponovo počeo da teče od obustave izvršnog postupka, iako je do obustave došlo pasivnošću poverioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov , dr Milan Škulić i dr Nataša Plavšić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. N . iz Krušara , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. marta 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. N . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Jagodini Gž.I. 201/18 od 25. juna 2018. godine podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Jagodini Gž.I. 201/18 od 25. juna 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi izvršnog dužnika izjavljenoj protiv rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji I.i. 490/17 od 31. avgusta 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. N . iz Krušara podneo je Ustavnom sudu, 30. oktobra 2018. godine, preko punomoćnika D. M, advokata iz Ćuprije, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Jagodini Gž.I. 201/18 od 25. juna 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je, u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je rešenjem Osnovnog suda u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji I. 1813/13 od 5. jula 2016. godine obustavljen postupak izvršenja određen rešenjem Opštinskog suda u Ćupriji I. 6/04 od 13. februara 2007. godine (na osnovu izvršne isprave presude Opštinskog suda u Ćupriji P. 71/03 od 27. avgusta 2003. godine), iz razloga predviđenih članom 547. Zakona o izvršenju i obezbeđenju; da je izvršni poverilac podneo novi predlog za izvršenje 30. avgusta 2017. godine na osnovu iste izvršne isprave, a nakon proteka roka od deset godina za izvršenje potraživanja utvrđenog pravnosnažnom presudom; da je neprihvatljivo stanovište drugostepenog suda da je rok zastarelosti počeo da teče danom donošenja rešenja o obustavi postupka I. 1813/13 od 5. ju la 2016. godine; da prema navodima podnosioca nema nijedne radnje kojom je izvršni poverilac prekinuo rok zastarelosti, već da je naprotiv njegovim neangažovanjem i nepostupanjem na način predviđen članom 547. Zakona o izvršenju i obezbeđenju obustavljen izvršni postupak; da se donošenje rešenja o obustavi izvršenja po članu 547. navedenog zakona ne može uzeti kao zakonom predviđeni razlog koji dovodi do prekida zastarelosti predviđenih članovima od 388. do 392. Zakona o obligacionim odnosima; da je primena materijalnog prava od strane redovnog suda očiledno proizvoljna u odnosu na podnosioca usta vne žalbe. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno rešenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji I. 1813/13 (stari broj I. 6/04) i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

J. T. iz Isakova je 12. februara 2007. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podneo Opštinskom sudu u Ćupriji predlog za izvršenje, protiv izvršnog dužnika, ovde podnosioca ustavane žalbe, na osnovu pravnosnažne i izvršne isprave presude Opštinskog suda u Ćupriji P. 71/03 od 27. avgusta 2003. godine.

Opštinski sud u Ćupriji je rešenjem I. 6/04 od 13. februara 2007. godine odredio predloženo izvršenje.

Rešenjem Osnovnog suda u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji I. 1813/13 od 5. jula 2016. godine je obustavljeno izvršenje određeno rešenjem Opštinskog suda u Ćupriji I. 6/04 od 13. februara 2007. godine i ukinute su sve sprovedene radnje . Protiv navedenog rešenja izvršni poverilac nije izjavio žalbu.

J. T. iz Isakova je 30. avgusta 2017. godine, u novom izvršnom postupku, po dneo uređeni predlog za izvršenje na penziji izvršnog dužnika, ovde podnosioca ustavne žalbe u kome je pored navedenog istakao da je zaključkom Osnovnog suda u Paraćinu – Sudska jednica u Ćupriji I. 1813/13 od 1. juna 2015. godine utvrđeno da je izvršni poverilac ostao nenamiren za deo glavnog duga u dinarskoj protivvrednosti od 579.458,20 dinara.

Rešenjem Osnovnog suda u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji I.i. 490/17 od 31. avgusta 2017. godine, dozvoljeno je izvršenje radi namirenja preostalog iznosa potraživanja od 4.793,73 evra sa domicilnom kamatom počev od 30. maja 2015. godine.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Jagodini Gž.I. 201/18 od 25. juna 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba izvršnog dužnika, ovde podnosioca ustavne žalbe i potvrđeno rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji I.i. 490/17 od 31. avgusta 2017. godine. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi: da je izvršni poverilac , najpre , radi naplate potraživanja iz naved ene izvršne isprave, vodio izvršni postupak (rešenje o izvršenju Opštinskog suda u Ćupriji I. 6/04 od 13. februara 2007. godine) u predmetu Osnovnog suda u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji I. 1813/13 u kome je delimično namirio potraživanje, a što iz sadržine zaključka istog suda I. 1813/13 od 1. juna 2015. godine; da je pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji I. 1813/13 od 5. juna 2016. godine, obustavljeno izvršenje određeno rešenjem Opštinskog suda u Ćupriji I. 6/04 od 13. februara 2007. godine i ukinute sve sprovedene radnje.

Drugostepeni sud je dalje našao da je na osnovu izvršne isprave, presude Opštinskog suda u Ćupriji P. 71/03 od 27. avgusta 2003. godine, izvršni poverilac podneo predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika, na osnovu koga je dozvoljeno izvršenje ( rešenje Opštinskog suda u Ćupriji I. 6/04 od 13. februara 2007. godine), što znači da je podnošenjem predloga za izvršenje u navedenom predmetu došlo do prekida zastarelosti u smislu člana 388. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Osporenim rešenjem je ukazao na to da je rešenje o obustavi doneto iz razloga što se izvršni poverilac u predviđenom roku nije izjasnio da li će se sprovođenje izvršenja nastaviti pred sudom ili javnim izvršiteljem u smislu člana 547. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Prema nalaženju, drugostepenog suda, u konkretnom slučaju, zastarevanje je prekinuto 21. januara 2004. godine, kada je prvi put dozvoljeno izvršenje na osnovu izvršne isprave presude , a kako rešenjem o obustavi postupka I. 1813/13 od 5. jula 2016. godine, sud nije ukinuo rešenje o izvršenju Opštinskog suda u Ćupriji I. 6/04 od 13. februara 2007. godine, niti ga je stavio van snage, već je samo obustavio postupak izvršenja iz razloga koji su predviđeni zakonom, ali ne zbog povlačenja predloga za izvršenje, odbijanja ili odbačaja predloga za izvršenje stavljanjem van snage rešenja o izvršenju i sličnih razloga, koji se mogu smatrati razlozima zbog kojih prekid zastarevanja ne nastupa u smislu člana 389. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud je stanovišta da je rok zastarelosti u ovom slučaju ponovo počeo da teče donošenjem rešenja o obustavi ranije pokrenutog izvršnog postupka koji je obustavljen rešenjem Osnovnog suda u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji I. 1813/13 od 5. jula 2016. godine, a kako od 5. jula 2016. godine do dana podnošenja uređenog predloga za izvršenje, nije protekao rok iz člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima u kom roku se može zahtevati izvršenje, to su neosnovani navodi žalbe izvršnog dužnika da je predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave podnet po proteku roka zastarelosti. Pored toga, drugostepeni sud je istakao da su neosnovani i navodi žalbe da je prvostepeno rešenje doneto pogrešnom primeno m materijalno g prav a, odnosno da postoji razlog koji sprečava sprovođenje izvršenja iz člana 74. stav 1. tačka 8) Zakona o izvršenju i obezbeđenju, jer rok u kome može da se zahteva izvršenje iz člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima nije protekao, s obzirom na to da je zbog prekida zastarelosti, zastarevanje počelo da teče iznova donošenjem rešenja o obustavi izvršnog postupka I. 1813/13 od 5. juna 2016. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti (član 379. stav 1.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da se smatra da prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo i da se isto tako, smatra da nije bilo prekida ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena (član 389.) ; da posle prekida zastarevanje počinje da teče iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost, da zastarevanje prekinuto priznanjem od strane dužnika počinje teći iznova od priznanja, da kad je prekid zastarevanja nastao podizanjem tužbe ili pozivanjem u zaštitu, ili isticanjem prebijanja potraživanja u sporu, odnosno prijavljivanjem potraživanja u nekom drugom postupku, zastarevanje počinje teći iznova od dana kada je spor okončan ili svršen na neki drugi način, da kad je prekid zastarevanja nastao prijavom potraživanja u stečajnom postupku, zastarevanje počinje teći iznova od dana okončanja ovog postupka i da isto važi i kad je prekid zastarevanja nastao zahtevom prinudnog izvršenja ili obezbeđenja (član 392. st. 1, 4. i 5.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16-autentično tumačenje i 113/17 -autentično tumačenje) (u daljem tekstu: ZIO), propisano je da izvršni dužnik može da pobija žalbom rešenje o izvršenju (član 73. stav 1.); da izvršni dužnik može žalbom da pobija rešenje o izvršenju iz razloga koji sprečavaju sprovođenje izvršenja i to ako je protekao rok u kome može da se zahteva izvršenje (član 74. tačka 8.); da drugostepeni sud ispituje prvostepeno rešenje u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na pravilnu primenu materijalnog prava, da li je sud nadležan za donošenje rešenja o izvrešenju, na stvarnu i mesnu nadležnost suda, da li isprava na osnovu koje je doneto rešenje o izvršenju ima svojstvo izvršne isprave, da li je protekao rok u kome može da se zahteva izvršenje i da li je izvršenje određeno na stvari koja je izvan pravnog prometa (član 78. stav 3.); da se izvršni postupci i postupci koji su počeli pre stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju prema Zakonu o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 – dr. zakon, 109/13 – US, 55/14 i 139/17) (član 545.); da su izvršni poverioci u čiju korist je pre početka rada izvršitelja u Republici Srbiji doneto rešenje o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave ili rešenje o obezbeđenju i koji na dan 1. maja 2016. godine još vode izvršni postupak ili postupak obezbeđenja dužni da se u roku od 1. maja 2016. godine do 1. jula 2016. godine izjasne o tome da li su voljni da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj i da ako se ne izjasne u roku, izvršni postupak se obustavlja (član 547. stav 1. i 2.).

5. Ustavni sud najpre ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava koji je, odlučujući o primenjivosti garancija sadržanih u članu 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda na izvršni postupak, zaključio da se odluke koje donosi sud u postupku izvršenja nužno ne odnose na novo i posebno određivanje građanskih prava i obaveza, u poređenju sa postupkom koji je prethodio izvršnom postupku i odlukom koja je rezultat tog postupka (videti odluku Anton Dornbach protiv Savezne Republike Nemačke , broj predstavke 11258/84, od 7. jula 1986. godine). Ovakvo stanovište prihvatio je i Ustavni sud. Međutim, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je odstupio od zauzetog stanovišta, jer je podnosilac ustavne žalbe kao izvršni dužnik u žalbi protiv rešenja o izvršenju donetog nakon obustave izvršnog postupka pokrenuo pitanja obligacionopravne prirode – zastarelosti i prekida zastarelosti potraživanja, odnosno pitanja koja nisu neposredno vezana za sam parnični pstupak koji je prethodio izvršnim postupcima i odlukom koja je rezultat tog postupka.

Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instaniconi (viši) sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga u ustavnoj žalbi, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava.

Prema navodima podnosioca ustavne žalbe proizvoljnost stava izvršnog suda zasniva se na tome da se obustava izvršnog postupka nastala primenom odredbe člana 547. stav 2. ZIO, ne može smatrati razlogom zbog koga prekid zastarevanja ne nastupa u smislu člana 389. ZOO.

Ispitujući zauzeto stanovište, Ustavni sud , pre svega, ukazuje da je u Zaključku IUz-153/16 od 25. oktobra 2018. godine, kojim je odbacio predlog i inicijative za ocenu ustavnosti člana 547. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, 106/15), pored ostalog, konstatovano: da prelazne i završne odredbe, po svojoj pravnoj prirodi, imaju za cilj da urede odnose u jednoj oblasti u fazi prelaska sa jednog pravnog režima na drugi pravni režim; da su osporenim odredbama člana 547. Zakona uređena pitanja koja se odnose na postupke izvršenja koji su počeli pre nego što su izvršitelji uopšte počeli da rade, odnosno, kada je izvršenje sprovodio samo sud; da imajući u vidu da je Zakonom o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine, u domenu sprovođenja izvršenja, ukinut paralelizam nadležnosti između sudova i javnih izvršitelja, te uspostavljena isključiva nadležnost sudova samo za izvršenje zajedničke prodaje nepokretnosti i pokretnih stvari, činjenja, nečinjenja ili trpljenja i izvršenje izvršnih isprava u vezi s porodičnim odnosima i vraćanjem zaposlenog na rad, osporenom odredbom člana 547. stav 1. Zakona je izvršnom poveriocu prepušten izbor da li će izvršenje nastaviti sud (prema Zakonu od 2011. godine) ili javni izvršitelj, prema novom zakonu; da je s ciljem omogućavanja da se taj izbor izvrši, zakonodavac propisao da je izvršni poverilac dužan da se u roku od 1. maja do 1. jula 2016. godine izjasni o tome da li je voljan da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj, kao i da se, ukoliko to ne učini u propisanom roku, izvršni postupak obustavlja; da je tako zakonodavac, u okviru svoje Ustavom utvrđene nadležnosti za uređenje postupka pred sudovima i drugim državnim organima, uredio i pravne posledice propuštanja izjašnjenja izvršnih poverilaca, kao jedne od zakonom propisanih radnji u postupku; da su se osporene odredbe mogle odnositi samo na izvršne postupke u kojima nije ustanovljena isključiva nadležnost suda za sprovođenje izvršenja; da se osporenim odredbama ne vrši povreda prava na pristup sudu, odnosno na odlučivanje suda o pravima i obavezama stranaka u postupku, imajući u vidu da je njima omogućeno izvršnim poveriocima pravo izbora organa koji će okončati započete izvršne postupke, od kojih je jedan i sud; da je takvim prelaznim zakonskim rešenjem zakonodavac zatražio od samih izvršnih poverilaca da izvrše izbor organa koji će sprovesti započeto izvršenje do kraja, imajući u vidu da se radi o izvršenjima za koje je bio isključio nadležan sud, jer su isti započeti pre početka rada javnih izvršitelja u Republici Srbiji, tako da izvršni poverioci nikada nisu ni imali priliku da se, u uslovima podeljene nadležnosti, izjasne o organu koji će sprovesti postupak izvršenja.

U prilog navedenog, Ustavni sud ukazuje i na sadržinu pravnog stava usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 6. decembra 2016. godine, da obustava postupka iz člana 547. stav 2. ZIO predstavlja specifičan vid obustave koji je propisan samo novim zakonom, odnosno da se navedenom odredbom sankcioniše pasivno ponašanje poverioca kao poseban nov razlog različit od obustave izvršnog postupka koji se po pravilu vezuje za sudbinu izvršne isprave i potraživanje.

Sledom izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je obustava izvršnog postupka, u konkretnom slučaju, nastupila usled nepostupanja izvršnog poverioca u skladu sa odredbom člana 547. stav 1. ZIO, odnosno usled njegovog pasivnog ponašanja. Shodno tome, Ustavni sud se dalje bavio pitanjem zastarelosti koja predstavlja gubitak prava na prinudno – sudskim putem ostvarenje obaveze po isteku određenog vremena i pod zakonom određenim uslovima.

U vezi sa prekidom zastarelosti potraživanja, Ustavni sud najpre ukazuje na odredbu člana 388. ZOO kojom je propisano da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim državnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja. Međutim, da bi tužba izazvala prekid zastarelosti neophodno je da ona bude uspešna, tj. da tužilac nije odustao od tužbe ili da ona nije odbačena ili odbijena.

Takođe, ZOO u članu 389. stav 1. propisuje da se smatra da prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili kojim drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo, dok je stavom 2. istog člana određeno da se smatra da nije bilo prekida ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da za primenu prekida zastarelosti nije, dakle, dovoljno učiniti neku procesnu radnju, već je bitan i njen ishod.

U prilog navedenom, Ustavni sud posebno ukazuje i na odredbe člana 392. stav 2. do 5. ZOO, kojima su utvrđeni momenti od kojih iznova počinje da teče zastarelost posle prekida iz razloga navedenih u članu 387. i 388. ZOO. Naime, prihvatanjem tumačenja suda iz osporenog rešenja prema kojem prekid zatarevanja nastaje samim podnošenjem predloga za izvršenje bez obzira na njegovu pravnu sudbinu, predstavljao bi neopravdano privilegovanje izvršnog poverioca i u krajnjoj liniji bi vodio tome da izvršni poverilac samim podnošenjem predloga za izvršenje, prekida tok zastarelosti. Smisao odredbe člana 392. ZOO je utvrđenje momenta od kojeg rok zastarelosti ponovo počinje da teče, zbog čega se i momenat „okončanja postupka“ za koji je zakonodavac vezao ponovni početak toka roka zastarelosti mora posmatrati u vezi sa ostalim relevantnim odredbama na koje je ukazano.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ocenjuje da se ne može prihvatiti stanovište izraženo u osporenom rešenju, a koje je zasnovano na odredb ama člana 392. st . 4. i 5. ZOO, jer dati razlo zi ne predstavlja ju razlog e naveden e ni u čl . 387. i 388. ZOO, već razlog e zbog ko jih prekid zastarelosti ne nastupa. Kako je u konkretnom slučaju, prethodno pokrenuti izvršni postupak obustavljen iz razloga što izvršni poverilac nije postupio u skladu sa odredbom člana 547. stav 1. ZIO, čime je sankcionisano njegovo pasivno ponašanje, to prema nalaženju Ustavnog suda ovakvo nepostupanje predstavlja voljnu radnju izvršnog poverioca koja je dovela do obustave izvršenja i ukidanja svih sprovedenih radnji.

Pored navedenog, Ustavni sud je imao u vidu i navode iz osporenog rešenja kojim je ukazano na to da obustavom izvršenja nije ukinuto rešenje o izvršenju Opštinskog suda u Ćupriji I. 6/04 od 13. februara 2007. godine, niti je stavljeno van snage, već je samo obustavljen postupak izvršenja iz razloga koji je predviđen zakonom, ali je našao da ovi navodi ne mogu uticati na opstanak ovakvog rešenja, jer u konkretnom slučaju ova činjenica nije od posebnog značaja, s obzirom na to da je izvršenje obustavljeno.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju osnovan navod podnosioca ustavne žalbe o proizvoljnoj primeni m erodavnog prava od strane Višeg suda u Jagodini, pa je utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Jagodini Gž.I. 201/18 od 25. juna 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava, i u tački 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 , 103/15 – dr. zakon i 10/23 ), ustavnu žalbu usvojio.

6. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporen eog rešenja i određivanjem da Viši sud u Jagodini u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi izvršnog dužnika izjavljenoj protiv rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji I.i. 490/17 od 31. avgusta 2017. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i čl ana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene prava o zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti