Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak, pokrenut 2005. godine, nakon skoro šest godina još uvek nije okončan u prvom stepenu, prvenstveno zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda i perioda neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1234/2009
27.10.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Pačavre iz Temerina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Pačavre i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 90/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9010/05) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Višem sudu u Novom Sadu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Pačavra iz Temerina je 3. jula 2009. godine, preko punomoćnika Predraga Savića, advokata iz Beograda izjavio ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9010/05.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu navedena Ustavom zajemčena prava povređena postupanjem Opštinskog suda u Novom Sadu, jer parnični postupak koji je on kao tužilac pokrenuo krajem 2005. godine nije okončan, niti je doneta bilo kakva odluka, iako je održano 14 ročišta. Istaknuto je da u periodu od 23. juna 2008. godine do aprila 2009. godine u predmetnoj parnici nikakve procesne radnje nisu preduzimane. Podnosilac nije istakao zahtev za naknadu štete.

2. Ustavna žalba je, kao pravno sredstvo, ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo svakog da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Novom Sadu P. 90/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom postupku:

Podnosilac ustavne žalbe i još troje tužilaca - M. P, V. P. i S. P. su 30. decembra 2005. godine podneli Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) zajedničku tužbu protiv tuženog JGSP „Novi Sad“ iz Novog Sada, kojom su tražili da se obaveže tuženi da im naknadi nematerijalnu štetu koju su pretrpeli. Prvo pripremno ročište je održano 11. maja 2006. godine, a do kraja 2006. godine održana su još tri ročišta za glavnu raspravu i određeno je izvođenje dokaza sudsko-medicinskim veštačenjem.

Tokom 2007. godine zakazano je sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana zbog nedolaska punomoćnika tuženog (25. januar i 26. mart), a jedno zbog nedolaska veštaka (29. novembar). Pored toga, izveden je dokaz sudsko-medicinskim veštačenjem, te dat nalog da se izvrši dopunsko veštačenje.

U toku 2008. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu i određeno je kontrolno veštačenje. Tužioci su 23. juna 2008. godine istakli zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, koji je rešenjem predsednika Opštinskog suda od 26. juna 2008. godine odbijen, ali je istim rešenjem usvojen zahtev sudije za sopstveno izuzeće „zbog pretnji i postupaka kako tužioca tako i njegovog punomoćnika“, i određen novi sudija. Tužioci su podneskom 12. novembra 2008. godine urgirali zakazivanje ročišta za glavnu raspravu.

Opštinski sud je 15. aprila 2009. godine spise predmeta prosledio Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu radi veštačenja. Tužioci su 4. maja 2009. godine istakli zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, koji je odbijen rešenjem predsednika Opštinskog suda od 11. maja 2009. godine. Odbor za sudsko-medicinska veštačenja Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu je 27. jula 2009. godine dostavio Opštinskom sudu nalaz i mišljenje. Nakon dva održana ročišta - 2. novembra i 2. decembra 2009. godine, tužioci su ponovo istakli zahteve za izuzeće postupajućeg sudije, kao i predsednika Opštinskog suda, koji su odbijeni rešenjima predsednika Okružnog suda u Novom Sadu od 7. decembra 2009. godine i predsednika Opštinskog suda od 8. decembra 2009. godine. Do kraja 2009. godine održano je još jedno ročište za glavnu raspravu - 11. decembra.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu (u daljem tekstu: Osnovni sud) od 12. februara 2010. godine naloženo je veštacima da se izjasne na primedbe tužilaca date na njihov nalaz i mišljenje od 27. jula 2009. godine. Veštaci su 26. februara 2010. godine Osnovnom sudu predali dopunski nalaz i mišljenje, a tužioci su 8. marta 2010. godine preinačili (povećali) tužbeni zahtev. Osnovni sud se rešenjem P. 243/10 od 13. maja 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u toj parnici, da bi postupajući po žalbi tuženog, Viši sud u Novom Sadu rešenjem Gž. 5505/10 od 7. oktobra 2010. godine žalbu odbio i prvostepeno rešenje Osnovnog suda potvrdio. Spisi predmeta su 19. aprila 2011. godine dostavljeni Višem sudu u Novom Sadu na dalju nadležnost, pred kojim je 13. septembra 2011. godine održano ročište za glavnu raspravu.

4. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je na stanovištu da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu - 30. decembra 2005. godine, pa do danas.

Kada je reč o dužini trajanja ovog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je do dana podnošenja ustavne žalbe postupak trajao tri godine i šest meseci, ali da još uvek nije okončan.

Pri utvrđivanju razumnog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da u ovom parničnom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje Opštinskog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se ovaj postupak efikasno okonča i da se podnetoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, pripremno ročište pred Opštinskim sudom je održano tek četiri i po meseca nakon podnošenja tužbe. Pored toga, Opštinski sud u periodu od 26. juna 2008. godine, kada je odlučeno o zahtevu tužilaca za izuzeće postupajućeg sudije, pa do 15. aprila 2009. godine, kada su spisi predmeta prosleđeni Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu radi veštačenja, nije preduzeo nijednu radnju u postupku, iako su tužioci podneskom od 12. novembra 2008. godine urgirali zakazivanje ročišta za glavnu raspravu.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Novom Sadu dovelo do toga da parnični postupak traje skoro šest godina i da je još uvek u fazi prvostepenog raspravljanja i odlučivanja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.
Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Višem sudu u Novom Sadu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P. 90/11 okončao u najkraćem roku.

Ustavni sud je našao, budući da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe, odlučujući kao u tački 3. izreke.

6. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da je postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno neko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer ni iz dokaza priloženih uz ustavnu žalbu, niti spisa predmeta takav zaključak nije mogao izvesti. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava je postojanje različitih sudskih odluka ili različitog postupanja sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Takođe, po oceni Ustavnog suda, ni navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno i pravo na pravno sredstvo, utvrđeno odredbom člana 36. stav 2 Ustava, nisu osnovani. Ustavni sud ukazuje da je, saglasno načelu zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava, sam Ustav u članu 170. predvideo ustavnu žalbu kao sredstvo koje se može izjaviti protiv akata, ali i radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da, kada je u pitanju povreda prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, dakle i u toku postupka. Na taj način, prema oceni Ustavnog suda, obezbeđeno je formalno i suštinski, delotvorno i efikasno pravno sredstvo kojim se preispituje „razumnost“ dužine trajanja postupka pred državnim organima i organizacijama kojima su poverena javna ovlašćenja, a koji odlučuju o pravima i obavezama pojedinaca ili krivičnim optužbama (videti Odluku Ustavnog suda Už-1452/2008 od 3. februara 2011. godine). Ustavni sud ukazuje i da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije, broj 44698/06), ustavna žalba, u načelu, delotvorno i efikasno pravno sredstvo u Republici Srbiji za zaštitu Ustavom garantovanih prava, pa tako i prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu izneto u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud nalazi da, u konkretnom slučaju, podnosiocu nisu mogla biti povređena navedena Ustavom zajemčena prava, pa je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti