Utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno primenio odredbe o zastarelosti na zahtev za naknadu štete zbog naknadnog pogoršanja zdravlja, koje predstavlja novu štetu za koju teče novi rok zastarevanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, mr Tomislav Stojković, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Olivera Silađeva iz Sonte, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Olivera Silađeva i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 479/12 od 21. novembra 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređen o prav o na pravično suđenje , zajemčen o odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 479/12 od 21. novembra 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je tužena izjavila protiv presude Osnovnog suda u Somboru P. 440/10 od 27. oktobra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Oliver Silađev iz Sonte izjavio je , 14. februara 2013. godine, preko punomoćnika Gordane Katanić, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 479/12 od 21. novembra 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je do povrede označenih ustavnih načela i prava došlo arbitrernom primenom materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe, čime je on sprečen u ostvarivanju svojih Ustavom garantovanih prava i diskriminisan kao pripadnik nacionalne manjine u odnosu na ostala lica koja su ta zajemčena prava (identična kao i podnosiočeva), već ranije (a neka i kasnije) ostvarila; da se zdravstveno stanje podnosioca ustavne žalbe, u periodu nakon pravnosnažno okončanog postupka koji je prethodno vođen pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 319/03, drastično pogoršalo, te je on zbog toga podneo tužbu radi naknade nematerijalne štete; da pogoršanje zdravlja koje je nastupilo kod oštećenog predstavlja novu štetu; da se radi o zakonom predviđenom osnovu za naknadu štete, kao i da za njega teče novi rok zastarevanja; da se ne može prihvatiti zaključak da se rok zastarevanja računa od 1998. godine , kada je prvobitna šteta pričinjena podnosiocu, jer je pogoršanje podnosiočevog zdravlja nastupilo tokom 2007. godine; da su u postupcima koji su imali za predmet naknadu nematerijalne štete zbog pogoršanja zdravstvenog stanja redovni sudovi nedvosmisleno iskazali stav da se radi o novoj šteti i usvajali tužbene zahteve. Podnosilac ustavne žalbe je u prilog svojim tvrdnjama o različitom postupanju sudova dostavio više presuda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje Zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Somboru P. 440/10 od 27. oktobra 2011. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev; u stavu drugom izreke obavezana je tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane da isplati tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, iznos od 400 .000 dinara na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i iznos od 100.000 dinara na ime pretrpljenog straha, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u s tavu izreke trećem izreke odbijen je kao neosnovan preostali tužbeni zahtev preko dosuđen ih iznosa, dok je u stavu četvrtom izreke obavezana tužena da tužiocu naknad i troškova parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu Gž. 479/12 od 21. novembra 2012. godine kojom je žalbu usvojio i preinačio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Somboru P. 440/10 od 27. oktobra 2011. godine u pobijanom usvajajućem delu i u pogledu odluke o parničnim troškovima, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i odredio da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizlazi: da je tužilac bio pripadnik rezervnog sastava Vojske Jugoslavije u periodu oktobar - novembar 1998. godine i da se u toku sprovođenja zadatih aktivnosti kod tužioca pojavilo oboljenje - tromboza vena zadnjeg dela trbušne duplje, koje je ostavilo posledice po njegovo zdravstveno stanje i zbog čega je operisan 21. decembra 1998. godine, kada su mu odstranjene trombozirane vene i uklonjeno slepo crevo; da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Somboru P. 219/03 od 27. decembra 2004. godine pravni prethodnik tužene (državna zajednica Srbija i Crna Gora) obavezana da naknadi tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, nematerijalnu štetu prouzrokovanu vršenjem vojne službe u iznosu od 200.000 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, po 100.000 dinara za pretrpljeni strah i za fizičke bolove i 200.000 dinara za duševne bolove zbog naruženosti, uz naknadu materijalne štete za troškove lečenja i izgubljenu zaradu; da je u toku 2007. godine do šlo do pogoršanja zdravstvenog stanja tužioca u odnosu na stanje koje je postojalo u vreme navedenog presuđenja; da je pogoršanje zdravstvenog stanja tužioca u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa njegovim vršenjem vojne službe tokom oktobra i novembra 1998. godine; da je kao posledica pogoršanja zdravstvenog stanja, došlo do uvećanja procenta umanjenja životne aktivnosti tužioca za dodatnih 30%, zbog čega tužilac trpi duševne bolove srednjeg intenziteta trajno i kod istog je prisutan strah slabijeg intenziteta u vidu strepnje da bi moglo doći do daljeg pogoršanja zdravlja i težih posledica; da se tužilac obratio tuženoj zahtevom za obeštećenje van spora, po kome nije postupljeno, a tužbu je podneo 12. avgusta 2008. godine. Dalje je navedeno: da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je, prilikom ocene istaknutog prigovora tužene o zastarelosti tužiočevog potraživanja naknade štete, zaključio da predmetno potraživanje nije zastarelo; da je tužiocu šteta prouzrokovana štetnim radnjama izvršenim u oktobru 1998. godine; da se žalbom tužene osnovano ukazuje da je za naknadu traženih vidova nematerijalne štete istekao objektivni zastarni rok u smislu citirane odredbe člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima; da je potraživanje naknade štete koje je posledica štetnog događaja iz oktobra 1998. godine , zastarelo u oktobru 2003. godine, protekom roka od pet godina od dana kada je tužilac oboleo za vreme vršenja vojne službe u rezervnom sastavu tužene; da je tužilac podneo zahtev tuženoj za obeštećenje van spora 8. novembra 2007. godine, a potom tužbu sudu 12. avgusta 2008. godine; da je protekom roka zastarelosti, tužiocu prestalo pravo da zahteva naknadu nematerijalne štete, u smislu člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da za zastarelost potraživanja naknade štete , u konkretnom slučaju , nije od uticaja momenat saznanja tužioca za konačan obim štete, jer je reč o objektivnom roku zastarelosti čijim protekom oštećeni apsolutno gubi pravo na potraživanje naknade štete.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu : ZOO) je propisano: da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, kao i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. st. 1. i 2.); da će sud na zahtev oštećenog dosuditi naknadu i za buduću nematerijalnu štetu ako je po redovnom toku stvari izvesno da će ona trajati i u budućnosti (član 203.); da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388 .).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 479/12 od 21. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, sa stanovišta citiranih odredaba zakona i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je drugostepeni sud arbitre rno primenio materijalno pravo - smatrajući da je zastarelo njegovo potraživanje naknade štete zbog pogoršanja zdravlja koje je kod njega nastupilo nakon pravnosnažno okončanog postupka za naknadu nematerijalne štete.

Ustavni sud najpre ukazuje da, saglasno sopstvenoj praksi, u načelu nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivnopravne propise i primenili materijalno pravo, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, odnosno kada je zanemario to pravo, zatim ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ili ukoliko je došlo do grube povrede procesnih pravila koja je bila od uticaja na odlučivanje suda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da je njegov zadatak u smislu zaštite prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u konkretnom slučaju, a imajući u vidu navode ustavne žalbe i sadržinu osporenog akta, da oceni da li je Apelacioni sud u Novom Sadu u postupku po žalbi proizvoljno primenio odredbe merodavnog materijalnog prava vezane za zastarelost potraživanja naknade štete nastale usled naknadnog pogoršanja zdravstvenog stanja podnosioca ustavne žalbe.

Radi odgovora na sporno pravno pitanje najpre se mora poći od sadržine odredbe člana 203. ZOO, kojom je, kao što je već navedeno, propisano da će sud na zahtev oštećenog dosuditi naknadu i za buduću nematerijalnu štetu ako je po redovnom toku stvari izvesno da će ona trajati i u budućnosti. Iz sadržine navedene odredbe ZOO proizlazi da ona daje mogućnost oštećenom da u parnici istakne i zahtev za naknadu buduće nematerijalne štete ako je po redovnom toku stvari izvesno da će ta šteta trajati i u budućnosti. To dalje znači da u slučaju kada nakon pravnosnažnosti presude kojom je dosuđena naknada nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti dođe do pogoršanja zdravstvenog stanja oštećenog bez njegove krivice, pa zbog progresivnog toka i razvoja oboljenja koji predstavljaju posledicu prouzrokovane štete, dođe i do povećanja stepena umanjenja životne aktivnosti kod oštećenog, on ima pravo na naknadu te nove štete za duševne bolove koje po tom osnovu trpi. Takav stav je do sada dosledno izražen i primenjivan u praksi redovnih sudova (videti Odluku Ustavnog suda Už-961/2012 od 13. novembra 2014. godine) .

Što se tiče okolnosti konkretne parnice, Ustavni sud ukazuje da je podnosiocu ustavne žalbe u prethodnom pravnosnažno okončanom postupku vođenom pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 219/03, dosuđena naknada nematerijalne štete prouzrokovana vršenjem vojne službe tokom 1998. godine. Za naknadno pogoršanje zdravstvenog stanja podnosioca, koje je nastupilo tokom 2007. godine je utvrđeno da je u neposrednoj kauzalnoj vezi sa ranijim oboljenjem, a što nedvosmisleno proizlazi iz obrazloženja osporene drugostepene presude. U situaciji kada nastanak buduće štete u vidu pogoršanja zdravstvenog stanja nije utvrđen u prvoj (prethodno okončanoj) parnici, odnosno kada podnosilac nije ni mogao da potražuje tu nematerijalnu štetu, Ustavni sud smatra da je proizvoljan stav drugostepenog suda da je u konkretnom slučaju podnosiočevo potraživanje naknade nematerijalne štete zastarelo u oktobru 2003. godine – dakle pre nego je konkretna šteta i nastala ( videti Odluku Ustavnog suda Už-2818/2013 od 17. marta 2016. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Novom Sadu u predmetnoj parnici očigledno proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca, te da je samim tim došlo i do povrede njegovog prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je žalbu usvojio i u prvom delu tačke 1. izreke utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 479/12 od 21. novembra 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke, radi otklanjanja štetnih posledica učinjene povrede označenog prava, poništio osporenu presudu i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Somboru P. 440/10 od 27. oktobra 2011. godine.

6. Ustavni sud nije razmatrao istaknute povred e načela zabrane diskriminacije i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 36. stav 1. Ustava , imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede prava poništajem osporenog akta.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić