Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u postupku eksproprijacije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog neizvršene naknade za eksproprisanu nepokretnost. Iako je obaveza preneta na krajnjeg korisnika koji je bankrotirao, sud utvrđuje da država, preko nadležne opštine, ostaje garant isplate i nalaže sprovođenje postupka za utvrđivanje naknade.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1236/2009
16.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mitata Isenija iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. decembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mitata Isenija izjavljena zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 2. Ustava u postupku eksproprijacije, koji se vodio pred Odeljenjem za imovinsko-pravne poslove Opštinskog sekretarijata za urbanizam, komunalno-stambene i građevinske poslove opštine Savski Venac u predmetu 465-52/89-III-03.

2. Nalaže se gradskoj opštini Savski Venac da u najkraćem mogućem roku sprovede postupak utvrđivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost Mitata Isenija.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mitat Iseni iz Beograda izjavio je Ustavnom sudu 11. februara 2008. godine ustavnu žalbu zbog povrede osnovnih ljudskih prava garantovanih Konvencijom o ljudskim pravima i Ustavom Republike Srbije.

2. U postupku prethodnog ispitivanja podneska utvrđeno je da ustavna žalba ne sadrži sve podatke neophodne za postupanje, propisane odredbom člana 85. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), pa je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), dopisom od 19. marta 2009. godine obavestio podnosioca ustavne žalbe o nedostacima koji sprečavaju postupanje Suda po podnetoj žalbi i zatražio da, u roku od 15 dana od dana prijema dopisa, dostavi uređenu i dopunjenu ustavnu žalbu u kojoj će navesti sve podatke koji nedostaju.

Podnosilac ustavne žalbe je 26. juna 2008. godine dostavio dopunu ustavne žalbe u kojoj je naveo da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u postupcima koji se vode pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetima P. 6027/06 i P. 165/07, kao i da mu je rešenjem o eksproprijaciji „S.O. Savski Venac broj 465-52/89“ povređeno „pravo na imovinu i stanovanje“. Smatra da mu je radnjama Drugog opštinskog suda u Beogradu, u navedenim parničnim postupcima, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer se oba postupka vode od 2001. godine i još uvek nisu pravnosnažno okončana. Navodi da je Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbe protiv Stambene zadruge „Pobeda“ iz Beograda i to 24. aprila 2001. godine tužbu P. 165/07, radi naknade štete, a 11. jula 2001. godine tužbu P. 6027/06, radi predaje stana u posed. Ističe da do sada postupci još uvek nisu okončani i da mu je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. U obrazloženju svoje ustavne žalbe podnosilac uglavnom navodi činjenično stanje koje se odnosi na upravni postupak vođen pred Sekretarijatom za urbanizam, komunalno-stambene i građevinske poslove opštine Savski Venac u postupku eksproprijacije njegovog stana, kao i neraščišćene imovinsko pravne odnose sa Stambenom zadrugom „Pobeda“, što je i bio osnov za pokretanje spornih parničnih postupaka. Predlaže da Ustavni sud zaštiti njegova osnovna prava, utvrdi pravni osnov za podnošenje zahteva za naknadu štete, otkloni druge štetne posledice i odmeri „satisfakciju“ zbog pretrpljene nematerijalne štete od 1989. godine do 2008. godine, u skladu s praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Ustavni sud je dopisom od 10. oktobra 2008. godine, saglasno odredbi člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda, zahtevao od predsednika Drugog opštinskog suda u Beogradu izjašnjenje na navode ustavne žalbe podnosioca, kao i dostavu na uvid spisa navedenih predmeta. Izjašnjenje predsednika Drugog opštinskog suda u Beogradu, kao i kopije traženih spisa predmeta dostavljeni su Ustavnom sudu 12. novembra 2008. godine.

Predsednica Drugog opštinskog suda u Beogradu je, u izjašnjenju o postupanjima u spornim predmetima, navela da su oba postupka prekinuta donošenjem rešenja o prekidu do okončanja stečajnog postupka nad Stambenom zadrugom „Pobeda“, jer je nad ovom zadrugom pokrenut stečajni postupak rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 83/07 od 14. maja 2008. godine. Smatra da su propusti, koje je u skladu s načelom dispozicije načinio podnosilac, u najvećoj meri doveli do produženog trajanja oba osporena postupka.

S obzirom na činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe jednom ustavnom žalbom tražio da se utvrde povrede prava u dva odvojena parnična i jednom upravnom postupku, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 42. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda, razdvojio postupke i odlučivanje o povredi prava podnosioca ustavne žalbe. O postojanju povrede prava podnosioca u postupku koji se vodi pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6027/06 Ustavni sud je odlučivao u postupku Už-197/2008, o povredi prava podnosioca u postupku koji se vodi pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 165/07 Ustavni sud je odlučivao u predmetu Už-1297/2009, a o postojanju povrede prava u postupku eksproprijacije, koji je vođen pred Odeljenjem za imovinsko pravne i stambene poslove gradske opštine Savski Venac, Ustavni sud odlučuje u predmetu Už-1236/2009.

3. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u provedenom postupku izvršio uvid u priloženu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:

Opštinski sekretarijat za urbanizam, komunalno-stambene i građevinske poslove opštine Savski Venac u Beogradu doneo je 22. februara 1990. godine rešenje broj 465-52/89-III-03 kojim je izvršio eksproprijaciju stana broj 1. na spratu ulične zgrade u ulici Cara Haila Selasija broj 13, na katastarskoj parceli 1170, katastarska opština Beograd-5, vlasništvo Mitata Isenija. Eksproprijacija je izvršena u korist opštine Savski Venac, a za potrebe krajnjeg korisnika Stambene zadruge „Pobeda“ iz Beograda, ulica Deligradska broj 9, u cilju stambene izgradnje bloka X a u skladu sa Detaljnim urbanističkim planom područja „Slavija“ („Službeni list grada Beograda, broj 11/80). Istim rešenjem, ovde podnosilac ustavne žalbe je obavezan da po pravnosnažnosti rešenja i obezbeđenja dokaza o vrednosti eksproprisane nepokretnosti, označeni stan preda u državinu krajnjem korisniku eksproprijacije. Krajnji korisnik eksproprijacije, Stambena zadruga „Pobeda“ obavezan je da pre rušenja predmetne zgrade nosiocu stanarskog prava – ranijem vlasniku navedenog stana, obezbedi korišćenje odgovarajućeg stana. Ovim rešenjem predviđeno je da će naknada za eksproprisanu nepokretnost biti određena u posebnom postupku, po pravnosnažnosti ovog rešenja i nakon procene vrednosti eksproprisanog stana. U obrazloženju rešenja navedeno je da je rešenje doneto po predlogu za eksproprijaciju broj U-36/89 od 12. maja 1989. godine koji je podnelo Javno pravobranilaštvo opštine Savski Venac. Postojanje opšteg interesa za stambenu izgradnju na navedenoj lokaciji i eksproprijaciju utvrđeno je iz izvoda iz Detaljnog urbanističkog plana područja „Slavija“ („Službeni list grada Beograda“, broj 11/80). Zaključkom Izvršnog saveta opštine Savski Venac broj 06-15/22-I-02 od 13. juna 1985. godine preporučeno je Gradskom zavodu za uređenje građevinskog zemljišta da se lokacija u kompleksu između ulica Cara Haila Selasija, Birčaninove, Deligradske i Nemanjine dodeli Stambenoj zadruzi „Pobeda“. S obzirom da su Javno pravobranilaštvo, kao predlagač eksproprijacije i Stambena zadruga „Pobeda“, kao krajnji korisnik eksproprijacije, dostavili svu potrebnu dokumentaciju, a da se Mitata Iseni saglasio sa eksproprijacijom pod uslovom da mu se isplati pravična naknada za stan od 31,80 m2 koji se ekspropriše, organ uprave je utvrdio da su ispunjeni svi zakonom propisani uslovi, pa je doneo rešenje o eksproprijaciji.

U postupku sporazumnog utvrđivanja naknade za eksproprisane nepokretnosti u navedenom predmetu broj 465-52/89-III-03, koji se vodio pred Odeljenjem za imovinsko-pravne poslove Opštinskog sekretarijata za urbanizam, komunalno-stambene i građevinske poslove opštine Savski Venac, 20. maja 1991. godine zaključen je sporazum o obezbeđenju stanova za raseljavanje vlasnika iz eksproprisanih stanova u ulici Cara Haila Selasija broj 13. u Beogradu. Sporazum je zaključen između organa uprave, kao korisnika eksproprijacije, Stambene zadruge „Pobeda“, kao krajnjeg korisnika eksproprijacije i ranijih vlasnika eksproprisanih nepokretnosti, uz učešće Javnog pravobranioca. Prema odredbama sporazuma, krajnji korisnik eksproprijacije Stambena zadruga „Pobeda“ prihvatila je obavezu da podnosiocu ustavne žalbe izgradi i prenese u vlasništvo dvosoban stan broj 23. na VI spratu, površine 70,21 m2 u Bloku 10-Slavija u ul. Cara Haila Selasija broj 7. i to tako što je Zadruga prihvatila da finansira izgradnju površine od 31,80 m2 (površina podnosiočevog eksproprisanog stana), a podnosilac se obavezao da razliku u kvadraturi stana od 38,41 m2 finasira ličnim sredstvima. Krajnji korisnik eksproprijacije je prihvatio i obavezu da podnosiocu obezbedi privremeni smeštaj za vreme dok traje gradnja novog stana i to davanjem na korišćenje jednosobnog stana broj 39. na H spratu, površine 40,89 m2, koji se nalazi u Zemunu, ulica Ivana Cankara broj 9. Prema ovom sporazumu, potpisnici su se saglasili da, ukoliko bivši vlasnici eksproprisanih stanova ostvare pravo na uvećanje eksproprisane kvadrature po osnovu zajedničkih delova zgrade (stepenište, terasa, tavan, podrum...), ostvarena kvadratura umanjiće se od kvadrature koju bivši vlasnici treba da doplate krajnjem korisniku eksproprijacije. Sporazumom je, u slučaju spora, ugovorena nadležnost Drugog opštinskog suda u Beogradu.

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu člana zadruge i Stambena zadruga „Pobeda“ zaključili su 17. juna 1992. godine ugovor o imovinskim pravima i obavezama broj 2463 kojim su i ugovorno regulisali međusobne odnose nastale povodom eksproprijacije. Prema ugovoru, Zadruga se obavezala da podnosiocu ustavne žalbe, kao bivšem vlasniku eksproprisanog stana, izgradi i prenese u svojinu dvosoban stan broj 23. površine 70,21 m2 na VI spratu zgrade u Bloku 10-Slavija u ulici Cara Haila Selasija broj 7. Prema tom ugovoru, Zadruga treba da prenese podnosiocu 31,80 m2 novog stana u svojinu bez naknade, dok će preostalu razliku u kvadraturi od 38,41 m2 finansirati podnosilac ličnim sredstvima. Podnosilac je ugovorom obavezan da iznos koji finansira uplati na račun Zadruge u roku od 15 dana od dana potpisivanja ugovora, a ukoliko podnosilac ne izvrši uplatu u predviđenom roku, ugovor se raskida. Zadruga ima obavezu da podnosiocu obezbedi stan koji po kvalitetu, strukturi i površini odgovara eksproprisanom stanu. Predviđeno je da eventualne sporove rešava sud opšte nadležnosti.

Početkom decembra 1995. godine, Stambena zadruga „Pobeda“ je dostavila podnosiocu pismenu opomenu kojom ga je pozvala da svoju obavezu plaćanja naknade za razliku u kvadraturi između stana koji treba da se izgradi i eksproprisanog stana izmiri u roku od 15 dana. Zadruga u opomeni naglašava da će se u suprotnom zaključeni ugovor smatrati raskinutim, a podnosiocu će eksproprisani stan biti isplaćen u skladu sa Zakonom o eksproprijaciji.

Stambena zadruga „Pobeda“ je 6. decembra 1999. godine pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu sa M.R. iz Vranja zaključila ugovor o kupoprodaji nepokretnosti Ov. 11435/99, kojim je prodala stan broj 39. u Zemunu ulica Ivana Cankara broj 9. U ugovoru je navedeno da se stan prodaje bez ikakvih tereta, bilo uknjiženih bilo neuknjiženih.

Podnosilac ustavne žalbe nije uplatio navedeni ugovoreni iznos, a pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu je pokrenuo parnični postupak protiv Stambene zadruge „Pobeda“ radi predaje novoizgrađenog stana u posed, odnosno radi isplate protivvrednosti predmetnog stana, s obzirom da je Zadruga stan namenjen podnosiocu izgradila i prodala trećem licu. Predložio je da sud donese privremenu meru zabrane raspolaganja tuženom novčanim sredstvima na njegovom računu do iznosa koji se tužbom potražuje. Odlučujući po predlogu, Drugi opštinski sud u Beogradu je 9. marta 2007. godine doneo rešenje P. 6027/06 kojim je predlog podnosioca za određivanje privremene mere odbio. Sud je 9. oktobra 2008. godine doneo rešenje o prekidu ovog parničnog postupka, s obzirom na činjenicu da je nad tuženom-Stambenom zadrugom „Pobeda“, pred Trgovinskim sudom u Beogradu otvoren stečajni postupak.

Zahtevom za ispunjenje obaveza na osnovu rešenja o eksproprijaciji podnosilac se obratio Odeljenju za imovinsko-pravne i stambene poslove gradske opštine Savski Venac 30. novembra 2006. godine. U zahtevu se navodi: da krajnji korisnik eksproprijacije Stambena zadruga „Pobeda“ nije ispunila svoju obavezu preuzetu Sporazumom od 20. maja 1991. godine zaključenim sa podnosiocem i organom uprave; da je Stambena zadruga „Pobeda“ izgrađeni stan namenjen podnosiocu prodala trećem licu; da je ova zadruga prodala i stan koji je obezbedila podnosiocu na korišćenje dok traje gradnja novog stana; da podnosiocu kao ranijem vlasniku eksproprisanog stana Zadruga nije isplatila ni naknadu za eksproprisani stan; da podnosilac nije Zadruzi isplatio razliku kvadrature između novog i eksproprisanog stana jer organ uprave u postupku eksproprijacije nije utvrdio da u kvadraturu eksproprisane nepokretnosti ulaze i zajednički delovi zgrade (stepenište, terasa, tavan, podrum), kako je trebalo, pa je stoga neosnovano utvrđena obaveza podnosioca da plati razliku kvadrature; da je podnosilac s porodicom od 1999. godine na ulici; da je vlasnik Zadruge sve stanove izgrađene na mestu gde su se nalazili eksproprisani stanovi prodao trećim licima; da je direktor Zadruge „opljačkao svu imovinu zadruge“ i da je protiv njega podneto 25 krivičnih prijava zbog takve prodaje stanova; da je podnosiocu i njegovoj porodici ugrožen opstanak i pravo na stanovanje. Od organa uprave podnosilac traži da mu vrati osnovna ljudska prava i obezbedi mu privremeni smeštaj.

Odeljenje za imovinsko-pravne i stambene poslove gradske opštine Savski Venac je 12. januara 2007. godine uputilo podnosiocu dopis broj 465-189/2006-IV-01. U dopisu se hronološki navodi ceo postupak eksproprijacije, s naglaskom na obaveze Stambene zadruge „Pobeda“ kao krajnjeg korisnika eksproprijacije. U dopisu se posebno ukazuje da je, prema Zakonu o eksproprijaciji i zaključenom sporazumu o naknadi, rešavanje sporova između ranijeg vlasnika i krajnjeg korisnika eksproprisane nepokretnosti, nastalih zbog neizvršenja obaveza iz sporazuma, u nadležanosti redovnog suda, pa shodno tome organ uprave nije nadležan za postupanje po zahtevu ranijeg vlasnika eksproprisane nepokretnosti. Organ uprave takođe navodi da je za potrebe parničnog postupka u predmetu P. 6027/06 Drugom opštinskom sudu u Beogradu dostavio spise upravnog predmeta broj 465-52/89.

Trgovinski sud u Beogradu je rešenjem St. 83/07 od 14. maja 2008. godine pokrenuo stečajni postupak nad Stambenom zadrugom „Pobeda“. Pored ostalih stečajnih poverilaca, svoje potraživanje prema ovoj zadruzi prijavio je i podnosilac ustavne žalbe, zahtevajući isplatu iznosa od 2.551.500,00 dinara na ime naknade štete i iznosa od 36.936.000,00 dinara na ime vrednosti stana od 152 m2 koji mu pripada po osnovu eksproprijacije. Na ispitnom ročištu održanom 25. septembra 2008. godine stečajni upravnik je uslovno priznao potraživanje podnosioca ustavne žalbe, zavisno od visine potraživanja koja bude utvrđena u prekinutim parničnim postupcima Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 165/07 i P. 6027/06 i istog dana o tome doneo zaključak St. 83/07. Stečajni upravnik je u svom izjašnjenju od 10. marta 2010. godine naveo da stečajni dužnik, od imovine koja ulazi u stečajnu masu, ima samo pravo trajnog korišćenja na građevinskom zemljištu koje čini veći broj katastarskih parcela u katastarskoj opštini Velika Moštanica, upisanih u zemljišno-knjižnom ulošku broj 676, ukupne površine 249,19 ari. Prema navodima stečajnog upravnika, procenjena vrednost ovog zemljišta od strane veštaka iznosi 41.580.000,00 dinara, a iznos prijavljenih i priznatih potraživanja preko 12.000.000 eura. Nakon izvršenog prenosa prava trajnog korišćenja, pristupiće se deobi stečajne mase. Ovaj predmet sada nosi oznaku St. 16/2010.

5. Odredbama člana 58. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, pored ostalog utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Odredbama člana 261. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01), propisano je: da se izvršenje rešenja donesenog u postupku sprovodi radi ostvarivanja novčanih ili nenovčanih obaveza (stav 1.); da se izvršenje može sprovesti i na osnovu poravnanja, ali samo protiv lica koje je učestvovalo u poravnanju. (stav 6.). Član 264. Zakona propisuje: da se izvršenje sprovodi protiv lica koje je obavezno da ispuni obavezu (izvršenik) (stav 1.); da se izvršenje sprovodi po službenoj dužnosti ili po predlogu stranke (stav 2.); da se po službenoj dužnosti izvršenje sprovodi kad to nalaže javni interes, a da se izvršenje koje je u interesu stranke sprovodi po predlogu stranke (tražilac izvršenja) (stav 3.). Prema odredbi člana 265. ovog zakona izvršenje rešenja se sprovodi administrativnim putem (administrativno izvršenje), a u slučajevima predviđenim ovim zakonom - sudskim putem (sudsko izvršenje). Odredbama člana 266. Zakona predviđeno je da se izvršenje radi ispunjenja nenovčanih obaveza izvršenika sprovodi administrativnim putem. (stav 1.), kao i da se, između ostalog, izvršenje radi ispunjenja novčanih obaveza sprovodi sudskim putem (stav 2.). Shodno odredbi člana 267. ovog zakona, administrativno izvršenje sprovodi organ koji je stvar rešavao u prvom stepenu, ako posebnim propisom nije drukčije određeno.

Članom 1. stav 1. Zakona o eksproprijaciji ("Službeni glasnik SRS", br. 40/84, 53/87, 22/89 i 15/90 i "Službeni glasnik RS", broj 6/90 i "Službeni list SRJ", broj 53/95), koji je bio na snazi u vreme eksproprijacije, propisano je da se nepokretnosti na kojima postoji pravo svojine mogu uz pravičnu naknadu eksproprisati ili se to pravo može ograničiti kada je to potrebno radi izgradnje privrednih, stambenih, komunalnih, zdravstvenih, prosvetnih i kulturnih objekata, objekata narodne odbrane i drugih objekata od opšteg interesa. Član 3. ovog zakona propisuje: da se nepokretnosti na kojima postoji pravo svojine mogu eksproprisati ili se to pravo može ograničiti tek pošto je na način određen zakonom utvrđeno da postoji opšti interes za izgradnju objekta odnosno izvođenje drugih radova (stav 1.); da postojanje opšteg interesa u smislu stava 1. ovog člana utvrđuje skupština društveno-političke zajednice ili drugi organ određen zakonom (stav 2.). Odredbom člana 4. Zakona je propisano da nepokretnost na kojoj postoji pravo svojine danom pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji postaje društvena svojina (potpuna eksproprijacija). Odredbama člana 8. Zakona je predviđeno: da se eksproprijacija može vršiti u korist i za potrebe društveno-političke zajednice, mesne zajednice, organizacije udruženog rada, samoupravne interesne zajednice, društveno-političke organizacije, zakonom određene društvene organizacije i druge samoupravne organizacije i zajednice (korisnik eksproprijacije) (stav 1.); da se u gradovima i naseljima gradskog karaktera eksproprijacija vrši u korist opštine, a za potrebe društveno pravnog lica iz stava 1. ovog člana, kao krajnjeg korisnika (stav 2.). Član 11. Zakona, između ostalog, propisuje: da za eksproprisanu nepokretnost sopstvenik ima pravo na pravičnu naknadu (stav 1.); da se određivanjem pravične naknade ne mogu bitno pogoršavati uslovi života i rada koje je sopstvenik imao na osnovu korišćenja te nepokretnosti (stav 2.); da naknadu za eksproprisanu nepokretnost plaća korisnik eksproprijacije (stav 4.). Članom 17. ovog zakona, između ostalog, je predviđeno: da se naknada za eksproprisanu nepokretnost određuje u novcu (stav 1.); da je do predaje u posed objekta koji se daje u svojinu na ime naknade, korisnik eksproprijacije dužan da pre rušenja eksproprisanog objekta, ranijem sopstveniku omogući korišćenje drugog objekta (stav 6.); da se po sporazumu stranaka naknada može odrediti u vidu davanja druge nepokretnosti u svojinu, susvojinu ili na korišćenje, odnosno u drugom obliku (stav 7.). Prema članu 17a Zakona, korisnik eksproprijacije je dužan da ranijem sopstveniku - korisniku eksproprisane stambene zgrade ili stana, odnosno poslovne prostorije koju je koristio za obavljanje poslovne delatnosti, na njegov zahtev, da u svojinu drugu stambenu zgradu ili stan, odnosno poslovnu prostoriju, odgovarajuće vrednosti (stav 1.), a obavezu iz stava 1. ovog člana korisnik eksproprijacije dužan je da izvrši pre rušenja eksproprisanog objekta (stav 2.). Član 17b ovog zakona, između ostalog, propisuje: da je korisnik eksproprijacije, odnosno raniji sopstvenik dužan da drugoj strani isplati razliku vrednosti, u slučaju da se tržišne vrednosti eksproprisanog objekta i objekta koji se daje na ime naknade u svojinu ili susvojinu razlikuju (stav 1.); da obavezu iz stava 1. ovog člana raniji sopstvenik ima samo u slučaju kad se saglasi da mu se na ime naknade da u svojinu ili susvojinu objekat veće tržišne vrednosti od tržišne vrednosti eksproprisanog objekta (stav 2.); da se način, uslovi i rok isplate razlike tržišnih vrednosti objekata iz stava 2. ovog člana utvrđuje sporazumom stranaka, odnosno odlukom suda (stav 3.). Prema članu 17v Zakona, ako raniji sopstvenik ne prihvati da mu se za eksproprisanu nepokretnost da u svojinu ili susvojinu druga nepokretnost iz člana 17. stav 4. i člana 17a ovog zakona, korisnik eksproprijacije je dužan da mu isplati tržišnu vrednost takve nepokretnosti, bez obaveze obezbeđenja druge nepokretnosti. Članom 19. ovog zakona je propisano: da se naknada za eksproprisanu nepokretnost utvrđuje sporazumom (stav 1.); da se sporazum o naknadi za eksproprisanu nepokretnost zaključuje pred opštinskim organom uprave nadležnim za imovinsko pravne poslove (stav 2.). Prema članu 31. Zakona, između ostalog, postupak po predlogu za eksproprijaciju sprovodi i rešenje donosi organ uprave nadležan za imovinsko-pravne poslove opštine na čijoj se teritoriji nalazi nepokretnost predložena za eksproprijaciju (stav 1.). Prema članu 35. ovog zakona, troškove postupka eksproprijacije snosi korisnik eksproprijacije. Član 38. stav 4. Zakona predviđa da, u slučaju spora, imovinsko-pravne odnose između korisnika eksproprijacije i sopstvenika nepokretnosti rešava sud opšte nadležnosti. U skladu sa članom 44. ovog zakona, vrednost objekta koji se daje u svojinu ili susvojinu na ime naknade i vrednost eksproprisanog objekta, u slučaju zasnivanja prava svojine ili susvojine, određuje se prema tržišnoj vrednosti tih objekata u momentu zasnivanja prava svojine, odnosno susvojine (stav 1.), a visina naknade u novcu za eksproprisane nepokretnosti određuje se po tržišnoj vrednosti, prema okolnostima u momentu zaključenja sporazuma o visini naknade, ako sporazum nije postignut, prema okolnostima u momentu donošenja prvostepene odluke o naknadi (stav 2.). Član 67. stav 1. Zakona predviđa da se u postupku pred opštinskim organom uprave nadležnim za imovinsko-pravne poslove ili pred nadležnim sudom stranke mogu sporazumeti: o novčanom iznosu naknade, o davanju druge nepokretnosti odgovarajuće vrednosti u svojinu, a ako je u pitanju stambena zgrada ili stan i u susvojini, umesto eksproprisane nepokretnosti, o međusobnim doplatama razlike u vrednosti nepokretnosti, o premeštanju eksproprisanih objekata na drugo po propisima dozvoljeno mesto, o izgradnji prilaza, prolaza i pristupnih puteva, kao i drugim zakonom dozvoljenim činidbama. Odredbe člana 68. Zakona o eksproprijaciji propisuju da sporazum o novčanoj naknadi izvršava nadležni sud, a sporazum o drugim oblicima naknade izvršava organ uprave nadležan za imovinsko-pravna poslove.

Članom 1. Zakona o eksproprijaciji ("Službeni glasnik RS", broj 53/95, "Službeni list SRJ", broj 16/01 i "Službeni glasnik RS", br. 23/01 i 20/09), koji je stupio na snagu 5. januara 1996. godine, propisano je da se nepokretnosti mogu eksproprisati ili se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Odredbom člana 15. stav 7. Zakona predviđeno je da je do predaje u posed objekta koji se daje u svojinu na ime naknade, korisnik eksproprijacije dužan da pre rušenja eksproprisanog objekta, ranijem sopstveniku omogući korišćenje drugog objekta. Član 36. ovog zakona, između ostalog, propisuje: da po isteku roka od pet godina od pravosnažnosti odluke o naknadi, odnosno od dana zaključenja sporazuma o naknadi, raniji sopstvenik eksproprisane nepokretnosti, odnosno njegov naslednik ne može podneti zahtev za poništaj ili izmenu pravosnažnog rešenja o eksproprijaciji (stav 4.); da o odustanku od predloga za eksproprijaciju i po zahtevu za poništaj ili izmenu pravosnažnog rešenja o eksproprijaciji, rešava organ koji je po predlogu za eksproprijaciju rešavao u prvom stepenu (stav 7.); da imovinsko-pravne odnose između korisnika eksproprijacije i sopstvenika nepokretnosti u slučaju spora rešava nadležni sud (stav 9.). Odredbama člana 39. Zakona o eksproprijaciji, između ostalog, predviđeno je: da ako se ekspropriše stambena zgrada, stan kao poseban deo zgrade ili poslovna prostorija, korisnik eksproprijacije je dužan da ranijem sopstveniku, nosiocu stanarskog prava i zakupcu, obezbedi drugi stan ili poslovnu prostoriju u svojinu, susvojinu, na korišćenje, odnosno u zakup, u roku koji ne može biti duži od šest meseci, računajući od dana iseljenja iz eksproprisane zgrade, stana ili poslovne prostorije (stav 3.); da je do obezbeđenja stana ili poslovne prostorije, korisnik eksproprijacije dužan da pre rušenja takvog objekta, licima iz stava 3. ovog člana obezbedi privremeni smeštaj koji ispunjava osnovne uslove stanovanja, odnosno obavljanja delatnosti (određen broj prostorija, električno osvetljenje, vodu i sl.) (stav 4.). Članom 59. ovog zakona propisano je da se u postupku pred opštinskom upravom ili pred nadležnim sudom stranke mogu sporazumeti: o davanju druge nepokretnosti u svojinu ili susvojinu, umesto eksproprisane nepokretnosti, o novčanom iznosu naknade, o međusobnim doplatama razlike u vrednosti nepokretnosti, o premeštanju eksproprisanih objekata na drugo, po propisima dozvoljeno mesto, o izgradnji prilaza, prolaza i pristupnih puteva, kao i drugim zakonom dozvoljenim činidbama. Prema odredbi člana 60. Zakona, sporazum o novčanoj naknadi izvršava nadležni sud, a sporazum o drugim oblicima naknade izvršava opštinska uprava. Član 72. ovog zakona propisuje: da će se postupak po predlogu za eksproprijaciju koji nije pravosnažno okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona, osim u slučajevima kada postupak eksproprijacije nije pravosnažno okončan, a u pitanju su poslovni i stambeni objekti (stav 1.); da će se postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost, u kome do dana stupanja na snagu ovog zakona nije zaključen sporazum o naknadi, odnosno nije doneta pravosnažna sudska odluka, okončati po odredbama ovog zakona (stav 2.).

Odredbom člana 15. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ustanovljava se načelo jednake vrednosti davanja, koje propisuje da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja.

6. Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljena ustavna žalba i garantovano pravo na imovinu, stupio je na snagu 8. novembra 2006. godine. Stoga bi kod ocene povrede prava trebalo razmatrati akte i radnje koji su doneti ili izvršeni nakon 8. novembra 2006. godine. Međutim, razlog zbog koga je Ustavni sud stao na stanovište da se za utvrđivanje postojanja povrede prava na imovinu u konkretnom slučaju moraju imati u vidu akti i radnje izvršeni od dana donošenja rešenja o eksproprijaciji do danas je činjenica da postupak eksproprijacije, po svojoj prirodi, predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koja počinje donošenjem rešenja o eksproprijaciji, a završava se isplatom ili davanjem naknade za eksproprisanu nepokretnost. Po stanovištu Ustavnog suda, u konkretnom slučaju postupak eksproprijacije još uvek nije okončan, bez obzira na momenat pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, s obzirom da podnosicu ustavne žalbe još uvek nije isplaćena niti data naknada za eksproprisanu nepokretnost. Takođe, u konkretnom slučaju se radi o eksproprisanom stambenom objektu za čiju eksproprijaciju još uvek nije zaključen sporazum o naknadi između korisnika eksproprijacije i lica čija nepokretnost je eksproprisana, odnosno nije doneta pravnosnažna sudska odluka. Stoga će se, saglasno članu 72. Zakona o eksproprijaciji koji je stupio na snagu 5. januara 1996. godine, ovaj predmet okončati po odredbama tog zakona.

7. Ustavni sud je, imajući u vidu da do sada nije imao relevantnu sudsku praksu, u analizi konkretnog slučaja pošao od odredbe člana 58. Ustava, pri tome koristeći i tumačenja odredaba člana 1. Protokola 1 uz Evropsku Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), koja je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu izneo u svojim odlukama, kao i od kriterijuma uspostavljenih ovom sudskom praksom.

Odredbama člana 58. Ustava utvrđeno je, na skoro identičan način kao i odredbama člana 1. Protokola 1, pored ostalog: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Član 1. Protokola 1 uz Evropsku Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji garantuje pravo na imovinu, predviđa: da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, i da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava (stav 1.); da prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni (stav 2.).

Ovaj član Protokola 1 sadrži tri jasno naznačena pravila definisana na sledeći način: …Prvo pravilo je opšte prirode i izražava princip mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo se odnosi na slučajeve oduzimanja imovine i podvrgavanja imovine određenim uslovima. Treće pravilo polazi od prava države da kontroliše korišćenje imovine u skladu sa opštim interesom, putem sprovođenja zakona neophodnog za ovu svrhu. Ova analiza je prvi put predstavljena u predmetu Sporrong and Lönnroth v. Sweden (br. 7151/75 i 7152/75 od 23. septembra 1982. godine), jednoj od najvažnijih sudskih odluka u vezi ovog člana Konvencije.

Evropski sud za ljudska prava je stanovišta i da pravo na zaštitu imovine nije apsolutno. Ono podleže ograničenjima koja su jasno propisana u članu 1. Protokola 1. Mešanje u pravo na mirno uživanje imovine dozvoljeno je samo ako su ispunjena tri uslova i to: da je propisano zakonom, da je u javnom interesu i da je neophodno u demokratskom društvu. Sva tri uslova moraju biti kumulativno ispunjena. Ukoliko nije ispunjen samo jedan od njih, smatraće se da je došlo do kršenja Konvencije.

Pravo na imovinu, kao jedno od fundamentalnih prava modernog demokratskog društva, svakako podrazumeva i obavezu države da garantuje njegovo poštovanje.

Pošto je pravo na imovinu zaštićeno članom 1. Protokola 1, obaveza je država da obezbede da svako lice u okviru njihove nadležnosti ima na raspolaganju delotvorno pravno sredstvo za zaštitu tog prava. U većini država potpisnica Konvencije, delotvorno pravno sredstvo predstavlja sudska zaštita.

Član 1. Protokola 1 se, u principu, primenjuje kada se sama država umeša u imovinska prava ili to dozvoli trećem licu. Međutim, ovaj član pruža zaštitu samo i jedino onda kada je moguće zahtevati određenu imovinu. Kao što je već rečeno, član 1. Protokola 1 ne garantuje pravo na sticanje imovine. S druge strane, u skladu sa članom 1. Konvencije, delotvorno ostvarivanje prava zaštićenog članom 1. Protokola 1 ne zavisi samo od dužnosti države da se ne meša, već se mogu zahtevati i pozitivne mere zaštite, naročito u situaciji kada postoji direktna veza između mera koje podnosilac opravdano može očekivati od vlasti i njegovog delotvornog uživanja svoje imovine. U takvim okolnostima država može imatu obavezu da interveniše kako bi regulisala postupanje privatnih lica. Ranije je bilo veoma malo sudske prakse o pozitivnim obavezama države po članu 1. Protokola 1. Međutim, iz skorije praske Suda, jasno je da do pozitivnih obaveza može doći u raznim okolnostima. Pozitivne obaveze za državu, koje proizlaze iz člana 1. Protokola 1 mogu podrazumevati određene mere potrebne da se zaštiti pravo na imovinu, čak i u predmetima sporova između privatnih lica ili kompanija (Fuklev v. Ukraine, broj 71186/01 od 07. juna 2005. godine).

Stavovi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu od značaja za rešavanje u ovoj ustavno-pravnoj stvari, ustanovljeni su kako prethodno navedenim odlukama, tako i u sledećim odlukama: Iatridis v. Greece (broj 31107/96 od 25, marta 1999. godine); James and others v. The United Kingdom (broj 8793/79 od 21. februara 1986. godine); Hentrich v. France (broj 13616/88 od 22. septembra 1994. godine); The former king of Greece and others v. Greece (broj 25701/94 od 23, novembra 2000. godine); Pressos compania Naviera S.A. and others v. Belgium (broj 17849/91 od 20. novembra 1995. godine); Scollo v. Italy (broj 19133/91 od 28. septembra 1995. godine); Popovic v. Serbia ( broj 33888/05 od 24. novembra 2009. godine).

Poštujući metodologiju Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koju je prihvatio i implementirao u svoj rad Ustavni sud, razmatrajući da li je u konkretnom slučaju došlo do kršenja odredaba člana 58. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da postoji imovinsko pravo koje spada u okvir ovih odredaba. Takođe, Sud je utvrdio da je došlo do mešanja u to pravo jer je izvršena eksproprijacija stana koji je pripadao podnosiocu ustavne žalbe. I, konačno, priroda tog mešanja je, po oceni Ustavnog suda, takva da se primenjuje pravilo o oduzimanju imovine.

Imajući u vidu ograničenja koja su propisana članom 58. stav 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je pravo svojine podnosioca ustavne žalbe na stanu broj 1. na spratu ulične zgrade u ulici Cara Haila Selasija broj 13, na katastarskoj parceli broj 1170, katastarska opština Beograd-5 oduzeto u korist opštine Savski Venac, u skladu s odredbama Zakona o eksproprijaciji, a za potrebe krajnjeg korisnika eksproprijacije – Stambene zadruge „Pobeda“. Ovim rešenjem o eksproprijaciji Opštinskog sekretarijata za urbanizam, komunalno-stambene i građevinske poslove opštine Savski Venac od 22. februara 1990. godine je, takođe, konstatovano postojanje javnog interesa koji je utvrđen na osnovu zakona, kao i obaveza krajnjeg korisnika eksproprijacije da pre rušenja eksproprisanog stana obezbedi podnosiocu korišćenje odgovarajućeg stana, kao i da će naknada za eksproprisani stan biti određena u posebnom postupku, nakon pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji i procene vrednosti eksproprisanog stana. Sporazum o obezbeđenju stanova za raseljavanje vlasnika iz eksproprisanih stanova u ulici Cara Haila Selasija broj 13. u Beogradu broj 465-41/89-III-03 od 20. maja 1991. godine, zaključen je između Odeljenja za imovinsko-pravne poslove Opštinskog sekretarijata za urbanizam, komunalno-stambene i građevinske poslove opštine Savski Venac, Stambene zadruge „Pobeda“ i vlasnika eksproprisanih stanova, uz učešće Javnog pravobranioca. Organ uprave koji je izvršio eksproprijaciju preneo je svoje obaveze u vezi naknade za eksproprisanu nepokretnost na krajnjeg korisnika eksproprijacije – Stambenu zadrugu „Pobeda“. Ovim sporazumom je precizirana i obaveza Stambene zadruge „Pobeda“ da podnosiocu obezbedi privremeni smeštaj do izgradnje novih stanova i to stan broj 39. u ulici Ivana Cankara broj 9. u Zemunu. Ugovorom o imovinskim pravima i obavezama broj 2463 od 17. juna 1992. godine precizirana je konačna naknada podnosiocu ustavne žalbe za eksproprisani stan – obezbeđenje većeg stana uz doplatu razlike u kvadraturi. Dakle, po oceni Ustavnog suda, pravo svojine je oduzeto od podnosioca u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona. Naknada koja je ugovorena nije bila niža od tržišne. Pri tome je podnosiocu obezbeđen i adekvatana smeštaj do realizacije adekvatne naknade. Dakle, formalno postoje uslovi iz člana 58. stav 2. Ustava da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno a to je da je oduzimanje izvršeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, s naglaskom na činjenici da je naknada ugovorena ali nije realizovana.

U odnosu na uslove propisane članom 1. Protokola 1 uz Konvenciju, mešanje u pravo na mirno uživanje imovine bilo je propisano zakonom i izvršeno je u javnom interesu. Ovo mešanje bilo je neophodno u demokratskom društvu, s tim što je preostalo da se podnosiocu preda ugovorena naknada (stan) da bi i uslov proporcionalnosti bio do kraja ispunjen, odnosno da bi se uspostavila ravnoteža između zahteva opšteg interesa zajednice i zahteva osnovnih prava pojedinca. Dakle, uslovi propisani odredbama člana 58. Ustava, kao i člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju, bili bi u konkretnom slučaju ispunjeni u potpunosti da je sporazumom ugovorena pravična naknada u vidu davanja u svojinu adekvatnog stana bila realizovana, odnosno da je isplaćena tržišna vrednost eksproprisanog stana. Međutim, krajnji korisnik eksproprijacije – Stambena zadruga „Pobeda“ nije postupio po preuzetim i ugovorenim obavezama, odnosno podnosiocu ustavne žalbe nije predao drugi stan kao naknadu za eksproprisani stan, niti mu je isplatio adekvatnu naknadu. Podnosilac ustavne žalbe je pokrenuo parnični postupak protiv Stambene zadruge „Pobeda“ radi predaje stana, odnosno radi isplate adekvatne naknade, ali je postupak prekinut jer je nad zadrugom pokrenut stečajni postupak. Krajnji korisnik eksproprijacije je stan, koji je trebalo da preda podnosiocu na ime naknade za eksproprisani, prodao trećem licu. Stan koji je zadruga podnosiocu predala na korišćenje kao privremeni smeštaj, zadruga je takođe prodala trećem licu i time onemogućila podnosioca da ga koristi. Imajući u vidu da je nad zadrugom otvoren stečajni postupak, Ustavni sud konstatuje da podnosiocu ustavne žalbe nije predata niti isplaćena naknada utvrđena odredbom stava 2. člana 58. Ustava. Na taj način nije ispunjen ni uslov proporcionalnosti predviđen članom 1. Protokola 1 uz Konvenciju neophodan da bi se uspostavila ravnoteža između zahteva opšteg interesa zajednice i zahteva osnovnih prava pojedinca.

Prilikom ocenjivanja odgovornosti organa uprave za svoje i obaveze drugih lica (fizičkih ili pravnih) u konkretnom slučaju, Ustavni sud je imao u vidu sledeće činjenice: da je Odeljenje za imovinsko-pravne poslove Opštinskog sekretarijata za urbanizam, komunalno-stambene i građevinske poslove opštine Savski Venac eksproprijaciju izvršilo u korist Opštine Savski Venac; da je eksproprijacija izvršena u javnom (opštem) interesu; da je svoje obaveze po osnovu eksproprijacije, a posebno obavezu na naknadu podnosiocu, organ uprave preneo na Stambenu zadrugu „Pobeda“; da Stambena zadruga nije obezbedila niti isplatila podnosiocu naknadu za eksproprisanu nepokretnost, odnosno nije ispunila preuzete obaveze; da je podnosilac pokrenuo sudski postupak protiv zadruge radi isplate (obezbeđenja) naknade, ali je isti prekinut, jer je nad zadrugom pokrenut stečajni postupak, tako da je zakonom i sklopljenim ugovorima i sporazumima predviđeno pravno sredstvo (sudski postupak) postalo nedelotvorno; da je podnosilac iscrpeo i poslednje pravno sredstvo koje mu je stajalo na raspolaganju-prijavljivanje potraživanja u stečajnom postupku, ali da se u konkretnom slučaju ne može govoriti o delotvornosti ovog pravnog sredstva, jer vrednost stečajne mase iznosi oko 3,5 procenta od iznosa u stečaju prijavljenih i priznatih potraživanja, tako da bi deobom stečajne mase prema pravilima o namirenju stečajnih potraživanja podnosiocu pripala naknada za eksproprisanu nepokretnost u iznosu daleko nižem od njene tržišne vrednosti; da se podnosilac, kao bivši vlasnik eksproprisane nepokretnosti, obraćao organu uprave radi ispunjenja obaveza po rešenju o eksproprijaciji, ali je organ uprave odbio njegov zahtev, pozivajući se na činjenicu da je sve obaveze organa uprave vezane za eksproprijaciju preuzela Stambena zadruga „Pobeda“, kao i na činjenicu da je sačinjenim sporazumima i zakonom predviđena sudska zaštita.

Ustavni sud ocenjuje da je u predmetnom slučaju podnosilac ustavne žalbe kao konkretna žrtva bio izložen pojedinačnom i preteranom opterećenju koje se moglo smatrati zakonitim da je podnosilac imao mogućnost koja mu je formalno bila na raspolaganju – da u sudskom postupku dobije efikasnu zaštitu i ispunjenje obaveze na naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Pravična ravnoteža koja je trebalo da bude postignuta između zaštite prava na imovinu i potreba opšteg interesa bila je, stoga, narušena. U konkretnom slučaju, od organa uprave, kao reprezenta države – garanta prava na imovinu, mogu se zahtevati i pozitivne mere zaštite, jer u konkretnoj situaciji postoji direktna veza između mera koje podnosilac opravdano očekuje od vlasti i njegovog delotvornog uživanja svoje imovine. U takvim okolnostima organ uprave ima obavezu da interveniše kako bi regulisao postupanje privatnih lica, s obzirom na to da je oduzimanje imovine izvršeno u javnom (opštem) interesu. Činjenica da je organ uprave ovu svoju obavezu preneo na drugo pravno (privatno) lice, ne oslobađa ga obaveze da preduzme mere koje su potrebne da bi se licu od koga je imovina oduzeta u javnom interesu obezbedila naknada u skladu sa Ustavom i Zakonom o eksproprijaciji.

Sumiranjem već iznetih činjenica, Ustavni sud ocenjuje da je predviđena sudska zaštita u konkretnom slučaju nedelotvorna. Stoga, razlozi pravičnosti i potreba uspostavljanja narušene ravnoteže između opšteg interesa i zaštite prava na imovinu upućuju da se gradska opština Savski Venac, kao korisnik eksproprijacije, mora pojaviti kao garant izvršenja obaveza po sporazumu o obezbeđenju stanova za raseljavanje vlasnika iz eksproprisanih stanova u ulici Haila Selasija broj 13. u Beogradu, broj 465-41/89-III-03 od 20. maja 1991. godine, zaključenom između Odeljenja za imovinsko-pravne poslove Opštinskog sekretarijata za urbanizam, komunalno-stambene i građevinske poslove opštine Savski Venac, Stambene zadruge „Pobeda“ i podnosioca ustavne žalbe kao bivšeg vlasnika eksproprisanog stana, uz učešće Javnog pravobranioca, bez obzira što je opština svoju obavezu na isplatu naknade za eksproprisanu nepokretnost prenela na Stambenu zadrugu „Pobeda“, kao krajnjeg korisnika eksproprijacije.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neizvršenjem obaveza iz sporazuma o obezbeđenju stanova za raseljavanje vlasnika iz eksproprisanih stanova u ulici Haila Selasija broj 13. u Beogradu od 20. maja 1991. godine, u osporenom postupku eksproprijacije koji je vođen pred Odeljenjem za imovinsko-pravne poslove Opštinskog sekretarijata za urbanizam, komunalno-stambene i građevinske poslove opštine Savski Venac u predmetu broj 465-52/89-III-03, povređeno Ustavom garantovano pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu zajemčeno odredbom člana 58. stav 2. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio.

8. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za otklanjanje štetnih posledica prouzrokovanih povredom njegovog ustavnog prava, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo tako što će se podnosiocu ustavne žalbe – ranijem sopstveniku eksproprisane nepokretnosti, obezbediti naknada u skladu sa odredbom člana 58. stav 2. Ustava, bilo davanjem drugog stana adekvatne vrednosti bilo davanjem naknade za eksproprisanu nepokretnost koja ne može biti niža od tržišne. S obzirom na to da između ranijeg sopstvenika eksproprisane nepokretnosti (podnosioca ustavne žalbe) i korisnika eksproprijacije (gradske opštine Savski Venac) ne postoji sporazum o naknadi, niti je, kao prethodni uslov utvrđena naknada za eksproprisanu nepokretnost (davanjem drugog stana adekvatne vrednosti ili davanjem novčane naknade za eksproprisanu nepokretnost koja ne može biti niža od tržišne), to je, po oceni Ustavnog suda, neophodno da gradska opština Savski Venac u najkraćem mogućem roku sprovede postupak utvrđivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost i, potom, da stranke o tome sačine sporazum o naknadi imajući u vidu sve elemente iz člana 59. Zakona o eksproprijaciji, a čija će se realizacija dalje sprovesti po važećim odredbama Zakona o eksproprijaciji. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Nakon isplate ugovorene naknade ili predaje druge nepokretnosti u svojinu ili susvojinu, organ uprave će o tome izvestiti Osnovni sud u Beogradu, u predmetima ranijeg Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 165/07 i P. 6027/06, kao i Trgovinski sud u Beogradu, u predmetu ranijeg Privrednog suda u Beogradu St. 116/2010.

9. Imajući u vidu da su ustavnopravna pitanja koja su razmatrana u ovoj odluci od šireg značaja za ostvarivanje ustavnosti i zakonitosti, ljudskih prava i građanskih sloboda, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zaključio da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

10. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u postupku eksproprijacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti