Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao preko pet i po godina. Zbog neefikasnosti upravnih organa i višestrukog poništavanja akata, podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 400 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. A . iz Sremske Mitrovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. A . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Nacionalnom službom za zapošljavanje u Sremskoj Mitrovici u predmetu broj 2009-10411-3878-2/2010, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. A . iz Sremske Mitrovice podnela je, 20. februara 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Nacionalnom službom za zapošljavanje u Sremskoj Mitrovici u predmetu broj 2009-10411-3878-2/2010 , kao i zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1, prava na imovinu iz člana 58, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. i prava na naknadu štete iz člana 35. Ustava.

U ustavnoj žalbi je detaljno izložen tok osporenog upravnosudskog postupka, koji je od podnošenja zahteva za priznavanje prava na novčanu naknadu Nacionalnoj službi za zapošljavanje – Filijala Sremska Mitrovica do pravnosnažnog okončanja postupka, trajao preko pet i po godina. Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Sremska Mitrovica broj 2009-10411-3878-2/2010 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 15. maja 2006. godine podnela Nacionalnoj službi za zapošljavanje – Filijala u Sremskoj Mitrovici (u daljem tekstu: nadležni prvostepeni organ) zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti. Prvostepenim rešenjem nadležnog organa broj 104-1847/06-2000 od 24. maja 2006. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnositeljke za priznavanje prava na novčanu naknadu.

Rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje Republike Srbije (u daljem tekstu: nadležni drugostepeni organ) broj 0031-10412-574/2006 od 17. jula 2006. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 4168/06 od 7. februara 2007. godine, uvažena je tužba i poništeno drugostepeno rešenje broj 0031-10412-574/2006 od 17. jula 2006. godine. U obrazloženju presude, između ostalog, navedeno je da osporeno drugostepeno rešenje sadrži bitne formalne nedostatke koji sprečavaju ocenu zakonitosti upravnog akta u materijalno–pravnom smislu.

Rešenjem nadležnog drugostepenog organa broj 0031-10412-574/2006 od 21. decembra 2007. godine ponovo je odbijena žalba podnositeljke izjavljena protiv prvostepenog rešenja, kojim je odbijen njen zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu.

Presudom Upravnog suda U. 2429/108(2008) od 25. juna 2010. godine, uvažena je tužba, pa je poništeno drugostepeno rešenje broj 0031-10412-574/2006 od 21. decembra 2007. godine. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je u ponovnom postupku tuženi organ dužan da na nesumnjiv način utvrdi osnov prestanka radnog odnosa tužilje u smislu merodavne odredbe Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, te da donese zakonito rešenje, u skladu sa pravnim shvatanjem i primedbama suda iznetim u presudi.

Rešenjem nadležnog drugostepenog organa broj 0031-10412-574/2006 od 2. septembra 2010. godine poništeno je prvo rešenje nadležnog prvostepenog organa broj 104-1847/2006 od 24. maja 2006. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred nadležnim prvostepenim organom rešenjem broj 2009-10411-3878-1/2010 od 16. septembra 2010. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnositeljke za priznavanje prava na novčanu naknadu.

Rešenjem nadležnog drugostepenog organa broj 0031-10412-1361/2010 od 25. novembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Upravnog suda U. 30987/10 od 31. oktobra 2011. godine tužba je uvažena, pa je poništeno drugostepeno rešenje broj 0031-10412-1361/2010 od 25. novembra 2010. godine i predmet vraćen drugostepenom organu na ponovno odlučivanje.

Rešenjem nadležnog drugostepenog organa broj 0031-10412-1361/2010 od 9. decembra 2011. godine poništeno je prvostepeno rešenje broj 2009-10411-3878-1/2010 od 16. septembra 2010. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, rešenjem nadležnog prvostepenog organa broj 2009-10411-3878-2/2010 od 10. januara 2012. godine priznato je pravo na novčanu naknadu podnositeljki u trajanju od tri meseca, počev od 1. maja 2006. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, u suštini, poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Osporeni postupak je pokrenut 15. maja 2006. godine, podnošenjem zahteva podnositeljke za priznavanje prava na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, a okončan je donošenjem prvostepenog rešenja o priznavanju prava na novčanu naknadu broj 2009-10411-3878-2/2010 od 10. januara 2012. godine, koje je postalo konačno i pravnosnažno Iz navedenog proizlazi da je osporeni postupak trajao preko pet i po godina.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnosudskom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

Ispitujući postupanje upravnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je postupanje upravnih organa i nadležnih sudova koji su odlučivali u upravnom sporu prevashodno dovelo do dugog trajanja postupka. Ustavni sud je utvrdio da su za pet i po godina u predmetnom postupku doneta tri prvostepena rešenja, pet rešenja drugostepenog organa i da su vođena tri upravna spora. Sud koji je odlučivao u upravnom sporu je više puta poništavao konačne upravne akte i nalagao upravnim organima da otklone propuste u postupanju. Pri tome, nadležni sud je davao jasne i precizne primedbe po kojima su upravni organi obavezni da postupaju, odnosno ukazivano im je, između ostalog, da nije na pouzdan način utvrđen prestanak radnog odnosa tužilje u smislu merodavne odredbe Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, kako bi moglo da se na zakonit način odluči o pravu podnositeljke na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti.

Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets v. Ukraina, predstavka broj 70767/01 od 6. septembra 2005. godine i „Cvetković protiv Srbije“, predstavka broj 17271/04 od 10. juna 2008. godine).

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je ona imala legitiman materijalni interes da nadležni organi odluče o osnovanosti njenog zahteva u razumnom roku. Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Naime, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije koristila procesnopravna sredstva da posle poništaja akta, u izvršenju presude, ukoliko nadležni organ u roku od 30 dana ne donese novi upravni akt, posebnim podneskom traži donošenje takvog akta, a ako nadležni organ ne donese akt ni u roku od sedam dana od traženja stranke, da može posebnim podneskom da zahteva od suda koji je doneo presudu donošenje takvog akta. Tako je i podnositeljka ustavne žalbe imala mogućnost da nakon donošenja presude U. 4168/06 od 7. februara 2007. godine traži od nadležnog organa donošenje novog akta, imajući u vidu da je nadležni drugostepeni organ doneo rešenje broj 0031-10412-574/2006 tek 21. decembra 2007. godine, nakon deset meseci. Pored toga, u prvostepenom i drugostepenom postupku, podnositeljka je imala mogućnost da u cilju ubrzanja donošenja odgovarajućih rešenja koristi sredstva protiv ćutanja uprave i da na taj način pokuša da doprinese ubrzanju postupka.

Ustavni sud je, međutim, imajući u vidu sve prethodno navedeno, ocenio da ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za nedelotvorno postupanje organa i sudova pred kojima je vođen predmetni postupak.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u ovom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja osporenog postupka i ponašanje podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnositeljki za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u sprovedenom upravnosudskom postupku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U odnosu na ostale istaknute povrede, prava na pravično suđenje iz člana 32, prava na imovinu iz člana 58, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. i prava na naknadu štete iz člana 35. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka ustavne žalbe samo formalno pozvala na povredu označenih ustavnih prava, a da pri tome nije navela ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine tih prava, potkrepljuju tvrdnje o njihovoj povredi ili uskraćivanju.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze kojima bi ukazala na uzročno – posledičnu vezu između dužine trajanja postupka i umanjenja imovine, zbog čega je Ustavni sud ocenio da nema Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovom zahtevu, rešavajući kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti