Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe protiv revizijske presude

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda, kojom je odbijena revizija. Utvrđeno je da nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer je revizijski sud dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1236/2014
16.06.2016.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, dr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi S. P . iz Sremskih Karlovaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. P . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 282/12 od 24. aprila 2013. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba S. P . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 802/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P . iz Sremskih Karlovaca podneo je 12. Ustavnom sudu, 12. februara 2014. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 282/12 od 24. aprila 2013. godine, zbog povrede načela neposredne primene zajemčenih prava utvrđenog članom 18. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede na pravično suđenje, na naknadu štete i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 35. stav 2. i članom 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi, između ostalog, podnosilac je naveo da nije nikada primio drugostepeno rešenje disciplinskog organa, te da je nastupila prezumpcija konačnosti rešenja prvostepenog disciplinskog organa, pa je on tako mogao, saglasno odredbi člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, u roku od 60 dana od donošenja prvostepenog rešenja i naknadnog roka od sedam dana od prijema požurnice, da potraži sudsku zaštitu u upravnom sporu. Dalje je navedeno da je, ukoliko je tužba bila neblagovremena, onda morala da bude odbačena, a ne da njegov zahtev bude odbijen, ističući da protivna strana nije nikada istakla prigovor zastarelosti. Takođe, navedeno je da nije jasno koji je propis primenio revizijski sud donoseći osporenu presudu, jer se neodređeno pozivao na zakon, bez navođenja o kom se to zakonu radi. Ustavnom žalbom se osporava i ovlašćenje disciplinskog organa za donošenje spornog rešenja. Podnosilac smatra da ne bi trebalo da snosi štetne posledice postupaka i propisa koje je primenjivao i disciplinski organ. U pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava, podnosilac je naveo da je diskriminisan i doveden u neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene jer je u rešenjima Okružnog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda izneto stanovište da on kao nameštenik u pokrajinskom organu ne ostvaruje istu pravnu zaštitu kao i državni službenici. U vezi sa istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku, navedeno je da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe do dostavljanja osporene presude, trajao pet godina.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Disciplinske komisije tuženog od 8. maja 2009. godine podnosilac ustavne žalbe oglašen je odgovornim što je 31. marta 2009. godine u prostorijama Južnobačkog okruga fizički nasrnuo na G.S. i nasilnički i nedolično se ponašao prema istom licu, čime je učinio težu povredu dužnosti iz radnog odnosa iz člana 131. stav 1. tačka 14. Odluke o pokrajinskim službenicima – nedolično, nasilničko ili uvredljivo ponašanje prema strankama ili saradnicima, pa mu je izrečena disciplinska kazna – prestanak radnog odnosa. Navedenim rešenjem data je pouka o pravnom leku da zaposleni može da podnese žalbu Komisiji za žalbe, u roku od 15 dana od dana prijema rešenja. Protiv ovog rešenja podnosilac ustavne žalbe je, preko punomoćnika, izjavio žalbu 16. juna 2009. godine. Podnosilac ustavne žalbe je 19. avgusta 2009. godine predao drugostepenom organu urgenciju za odlučivanje o žalbi. Povodom navedene urgencije, Komisija za žalbe je 20. avgusta 2009. godine obavestila podnosioca da članovi Komisije koriste godišnji odmor u toku meseca jula i avgusta i da će odluka povodom izjavljene žalbe biti doneta najkasnije do sredine septembra meseca. Komisija za žalbe je 2. septembra 2009. godine donela rešenje kojim se žalba tužioca protiv prvostepenog rešenja odbija kao neosnovana.

Podnosilac ustavne žalbe je 4. septembra 2009. godine podneo tužbu Okružnom sudu u Novom Sadu, zbog „ćutanja administracije“, koji je 18. septembra 2009. godine doneo rešenje U. 475/09, kojim se taj sud oglasio stvarno nenadležnim za rešavanje ove pravne stvari i predmet ustupio Opštinskom sudu u Novom Sadu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu, navodeći u obrazloženju da akt kojim se regulišu prava, obaveze i odgovornosti nameštenika u pokrajinskim organima nema karakter upravnog akta, te se protiv tog akta ne može voditi upravni spor, već se sudska zaštita može ostvariti u sporu iz radnog odnosa pred opštinskim sudom. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Už. 155/10 od 13. aprila 2010. godine odbijena je žalba izjavljena protiv označenog rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu.

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 3. septembra 2009. godine tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tužene Republike Srbije – Autonomna pokrajina Vojvodina – Služba za opšte i zajedničke poslove pokrajinskih organa, radi poništaja rešenja Disciplinske komisije tuženog od 8. maja 2009. godine i vraćanja tužioca na radno mesto na kojem je radio pre donošenja spornog rešenja, ističući da je to rešenje doneo nenadležni organ u nezakonitom postupku.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 802/10 od 22. marta 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Označena prvostepena presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3929/10 od 28. juna 2011. godine. Protiv navedene presude Apelacionog suda u Novom Sad tužilac je izjavio reviziju.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 282/12 od 24. aprila 2013. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3929/10 od 28. juna 2011. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude navedeno je da je tužilac imao radno-pravni položaj nameštenika u organu Autonomne pokrajine Vojvodina, kao i da je protiv tužioca sproveden dvostepeni postupak za utvrđivanje odgovornosti, u kome je odluku u prvom stepenu donela Disciplinska komisija sastavljena od tri člana, koju je formirao i ovlastio funkcioner pokrajinskog organa, a konačnu odluku, kao drugostepeni organ, donela je Komisija za žalbe na čelu sa funkcionerom pokrajinske uprave, čije su nadležnost i ovlašćenja bila u skladu sa Zakonom o radnim odnosima u državnim organima i Odlukom o pokrajinskim službenicima. Dalje je navedeno da je odredbama člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima propisana dvostepenost u ostvarivanju i zaštiti prava zaposlenih, iz čega sledi da prvostepena odluka ne proizvodi pravno dejstvo konačne odluke onda kada postoji i drugostepena odluka, bez obzira na vreme kada je doneta, budući da donošenjem drugostepene odluke počinje ponovo da teče rok za podnošenje tužbe sudu. Takođe navedeno je da konačna odluka može da bude i prvostepena odluka kada odluka o prigovoru nije doneta u propisanom roku od 15 dana za odlučivanje, ukoliko tužba bude podneta u narednom roku od 15 dana od dana kada je odluka o pravnom leku trebalo da bude doneta, ali da se propuštanjem propisanog roka za pokretanje postupka gubi pravo na sudsku zaštitu, pa tada odluka o pravu, obavezi ili odgovornosti zaposlenog postaje pravnosnažna. U obrazloženju presude je navedeno i da je, u konkretnom slučaju, doneta drugostepena odluka nadležnog organa, ali da tužilac protiv nje ni u predmetnoj parnici ni u posebnoj parnici nije podneo tužbu za sudsku zaštitu svojih prava u radnom odnosu, te je pravilan zaključak nižestepenih sudova da nije osnovan tužbeni zahtev da se poništi prvostepena odluka disciplinskog organa tužene jer ta odluka nema dejstvo konačne odluke. Štaviše, kako je navedeno u obrazloženju, tužba u ovoj parnici sa zahtevom za poništaj prvostepene odluke podneta je posle zakonom propisanog roka kada se zaštita može tražiti pred sudom jer drugostepena odluka nije doneta, budući da je žalba protiv prvostepene odluke disciplinskog organa podneta 16. juna 2009. godine, te su Zakonom propisani rokovi za podnošenje tužbe istekli 30 dana nakon tog datuma, pa je tužilac prekludiran u svom pravu da pobija prvostepenu odluku. U obrazloženju je navedeno da na pravilnost i zakonitost odlučivanja nižestepenih sudova ne utiče činjenica što tužba nije odbačena kao neblagovremena, već je o tužbenom zahtevu meritorno odlučeno njegovim odbijanjem zbog nastupanja prekluzije i gubitka prava na sudsku zaštitu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (član 18. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da svako ima pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinca lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 i 104/09) bilo je propisano: da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da se na radne odnose u državnim organima primenjuje Zakon o radnim odnosima u državnim organima ("Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 i 39/02) (član 190.); da odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima nastavljaju da se shodno primenjuju na radne odnose u organima autonomne pokrajine i lokalne samouprave do donošenja posebnog zakona (član 189.).

Zakonom o radnim odnosima u državnim organima ("Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 i 39/02) bilo je propisano: da o pravima, obavezama i odgovornostima utvrđenim ovim zakonom zaposlenih i postavljenih odnosno izabranih lica u državnom organu odlučuje funkcioner koji rukovodi državnim organom, ako ovim zakonom nije drukčije utvrđeno (član 2. stav 1.); da su zaposleni u državnim organima i postavljena lica disciplinski odgovorni za povredu radnih obaveza i dužnosti (član 56. stav 1.); da disciplinski postupak protiv zaposlenog vodi i disciplinsku meru izriče funkcioner koji rukovodi državnim organom, a ovlašćenje za vođenje disciplinskog postupka i izricanje disciplinske mere može se preneti na drugog funkcionera iz državnog organa (član 60.); da zaposlenom i postavljenom licu kome je izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa, radni odnos prestaje danom konačnosti rešenja o izricanju mere (član 64b). Odredbama člana 71. ovog zakona propisano je: da se radi ostvarivanja svojih prava, zaposleni u državnom organu, odnosno postavljena lica, pismeno se obraćaju funkcioneru koji rukovodi organom (stav 1.); da protiv svakog rešenja ili drugog akta kojim je odlučeno o njegovim pravima i obavezama zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor (stav 2.); da se prigovor podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom u roku od osam dana od dana uručenja rešenja ili drugog akta, a funkcioner je dužan da o njemu odluči u roku od 15 dana, od dana podnošenja prigovora (stav. 3.); da zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor i u slučaju kad funkcioner u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva ne odluči o pravu na koje se zahtev odnosi (stav 5.); da ako funkcioner u utvrđenom roku ne odluči o podnetom prigovoru ili ako zaposleni, odnosno postavljeno lice, nije zadovoljan odlukom funkcionera povodom podnetog prigovora, zaposleni, odnosno postavljeno lice može se obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana (stav 6.).

Odredbom člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik SRJ“, broj 46/96) bilo je propisano da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena.

Odlukom o pokrajinskim službenicima ("Službeni list APV", broj 05/07, 08/07 i 5/09) propisano je: da o pravima i dužnostima pokrajinskih službenika i nameštenika odlučuje rukovodilac pokrajinskog organa (član 3.); da je Komisija za žalbe – komisija Izvršnog veća koja odlučuje o žalbama pokrajinskih službenika na rešenja kojima se odlučuje o njihovim pravima i dužnostima i o žalbama učesnika konkursa i internog oglasa, kao i da Komisija za žalbe primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 69.); da je Komisija za žalbe dužna da odluči o žalbi u roku od 30 dana od dana njenog prijema ako ovom odlukom nije drugačije određeno, kao i da protiv odluke Komisije za žalbe može da se pokrene upravni spor (član 70.).

5. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe, pre svega, istakao da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instancioni (viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovano da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane.

Razmatrajući da li je u postupku u kojem je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe arbitrerno primenjeno materijalno pravo, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je, u konkretnom slučaju, disciplinski postupak vođen protiv lica koje je bilo nameštenik u pokrajinskom organu. Saglasno važećem Zakonu o državnim službenicima, na postupak koji se vodi protiv nameštenika primenjuju se odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima, prema kojem zaposleni ima pravo da, protiv odluke poslodavca o njegovim pravima, obavezama ili odgovornostima podnese prigovor, o kome je drugostepeni organ dužan da odluči u roku od 15 dana od podnošenja prigovora, a ukoliko to ne učini, lice koje je podnelo prigovor može u roku od narednih 15 dana da podnese tužbu redovnom sudu i traži sudsku zaštitu svojih prava. Zbog specifičnosti posla koji obavljaju službenici, pokrajinski organ doneo je odluku kojom je uredio položaj pokrajinskih službenika, kojim su, kad su u pitanju postupci odlučivanja o pravima, obavezama i odgovornostima, ovi službenici izjednačeni sa državnim službenicima. Naime, akt kojima odlučuje nadležni organ poslodavca u navedenim slučajevima ima karakter upravnog akta i protiv tog akta može da se pokrene upravni spor. Za razliku od službenika, nameštenici, bilo da su zaposleni u državnom ili pokrajinskom organu, sudsku zaštitu ostvaruju pred redovnim sudom.

U konkretnom slučaju, u postupku koji se vodio kod poslodavca, primenjena je Odluka o pokrajinskim službenicima. Stoga se i podnosilac radi sudske zaštite obratio sudu u upravnom sporu. Međutim, taj sud se, primenjujući merodavne propise, Zakon o radnim odnosima u državnim organima i Zakon o parničnom postupku, oglasio stvarno nenadležnim. Ustavni sud konstatuje da navedene sudske odluke, donete 2009. i 2010. godine, nisu osporene pred Ustavnim sudom.

U odnosu na osporenu revizijsku presudu, Ustavni sud je ocenio da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište Vrhovnog kasacionog suda u pogledu postojanja uslova za sudsku zaštitu u postupku po tužbi podnosioca za poništaj rešenja donetog u disciplinskom postupku. Ovo, pre svega, stoga što se tužba može podneti protiv konačnog akta kojim je poslodavac odlučivao o pravima, obavezama ili odgovornosti zaposlenog, te tužba mora i da bude usmerena protiv takvog akta, a budući da je, prema stanovištu parničnog suda, u konkretnom slučaju, on i bio donet i da je proizvodio pravno dejstvo, to je i on morao da bude obuhvaćen tužbom u radnom sporu. Međutim, u predmetnom parničnom postupku podnosilac je tvrdio da njemu nije nikad dostavljeno rešenje drugostepenog disciplinskog organa, te da on to rešenje nije mogao da osporava u radnom sporu. Polazeći od navedenog, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je u odnosu na ovo (prvostepeno) rešenje, dakle ukoliko bi se pretpostavilo da je izostala odluka o žalbi podnosioca protiv prvostepenog rešenja disciplinskog organa, tužba neblagovremena, a imajući u vidu rokove utvrđene merodavnim Zakonom o radnim odnosima u državnim organima. Ovakvo stanovište revizijskog suda, prema oceni Ustavnog suda, zasnovano je na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnih propisa, a Vrhovni kasacioni sud je za iznet stav dao jasno i dovoljno argumentovano obrazloženje, kojim je odgovoreno na sve bitne navode na kojima podnosila zasniva tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava. Ista ocena odnosi se i na stav revizijskog suda u pogledu nadležnosti i sastava organa koji su postupali u disciplinskom postupku

U pogledu navoda podnosioca da je parnični sud odbio njegov tužbeni zahtev nalazeći da je neblagovremen, iako druga parnična stranka nije nikada istakla prigovor zastarelosti, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 279. stav 1. tačka 2) Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine koji se u konkretnom slučaju primenjivao, sud sam, prilikom prethodnog ispitivanja tužbe, vodi računa o blagovremenosti podignute tužbe, za razliku od materijalnopravog prigovora zastarelosti potraživanja o kojem može da odluči tek pošto bude istaknut u postupku.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom revizijskog suda podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je u tački 1. izreke odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15).

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe 3. septembra 2009. godine, pa do dostavljanja osporene revizijske presude podnosiocu 14. aprila 2014. godine, kao poslednje radnje preduzete u postupku, trajao četiri godine i sedam meseci. Navedeno trajanje parničnog postupka u kom periodu je odlučeno u tri sudske instance, prema oceni Ustavnog suda, ne ukazuje na to da je taj postupka trajao nerazumno dugo. Pri svojoj oceni Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu, kao i prasku Evropskog suda za ljudska prava. Kako je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada dužina trajanja postupka, sama po sebi, ne ukazuje da je taj postupak okončan van granica razumnog roka, ustavna žalba mora da sadrži, pre svega, konkretne činjenične navode koji ukazuju na propuste u postupanju parničnog suda, a koji su uticali na to da postupak duže traje. Kako ustavna žalba, u konkretnom slučaju, ne sadrži ovakve navode, to se ni izneti navodi ustavne žalbe, prema oceni Ustavnog suda, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku.

U pogledu istaknute povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da ustavna žalba ne sadrži navode ni razloge na kojima podnosilac temelji svoje tvrdnje o povredi ustvnog prava.

U vezi sa navodima o povredi prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac povredu označenog prava vezuje za rešenja doneta u upravnom sporu pokrenutom 4. septembra 2009. godine, a koja nisu osporena ustavnom žalbom.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da je osporenim aktima povređeno načelo iz člana 18. Ustava. Kako se označenom ustavnom normom ne jemči nijedno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju i štite sva zajemčena prava i slobode, to povreda ovog načela može biti predmet razmatranja samo u vezi sa povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog ljudskog prava ili slobode. S obzirom na to da Ustavni sud nije utvrdio povrede prava istaknutih u ustavnoj žalbi, to je ocenio da nema uslova ni za isticanje povrede navedenog načela, s obzirom na njegovu akcesornu prirodu.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjeni Ustavom i Zakonom utvrđeni uslovi za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe protiv revizijske presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti