Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem postupku za naknadu štete od poplave, dosudivši 1200 evra nematerijalne štete, dok je u ostalom delu žalbu odbacio.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-12369/2020
18.06.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Zoran Lončar, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Dobrosav Milovanović i dr Nikola Banjac, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama Z. Đ. iz Novog Sela kod Trgovišta, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2026. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Z. Đ. i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 13383/18, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo Z. Đ. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Z. Đ. iz Novog Sela kod Trgovišta, izjavio je 20. decembra 2020. godine, 4. jula 2022. godine i 11. aprila 2024. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Beograda, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavne žalbe, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6173/20 od 14. oktobra 2020. godine, rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2841/21 od 18. februara 2022. godine i presude Vrhovnog suda Rev. 19940/22 od 28. juna 2023. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, iz člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem su osporeni akti doneti.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

Podnosilac u ustavnim žalbama navodi da su osporeni akti u delu u kojem mu je odbijen tužbeni zahtev nezakoniti, te da mu je neopravdano dugim trajanjem postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Od Ustavnog suda traži da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000,00 dinara zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te ističe zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13383/18 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Tužilac Z. Đ. iz Novog Sela kod Trgovišta podneo je 24. juna 2013. godine tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv prvotužene „S.“ i drugotužene Republike Srbije, Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede, radi naknade materijalne štete koju je pretrpeo usled izlivanja reke Pčinje do koje je došlo usled velike količine atmosferskih padavina 16. maja 2010. godine, kada mu je oštećen objekat za uzgoj koka nosilja, pokućstvo, štala, kao i pokretne stvari koje su se nalazile na katastarskim parcelama na kojima je vlasnik.

Do donošenja prve prvostepene presude, parnični sud je zakazao devet ročišta, od kojih pet nije održano (jedno zbog štrajka advokata, jedno jer je postupajuća sudija izabrana u viši sud, jedno jer se spis nalazio u Institutu za vodoprivredu i dva jer su stranke tražile rok da se izjasne na primljene nalaze veštaka). Prvo ročište nakon podnošenja tužbe, sud je zakazao i održao 9. maja 2014. godine, dakle skoro godinu dana od dana podnošenja tužbe. Ročište koje je zakazano za 17. oktobar 2014. godine nije održano zbog štrajka advokata, ali iz spisa proizlazi da je sledeće ročište zakazano za 15. oktobar 2015. godine, kada je sud saslušao tužioca u svojstvu stranke, tako da zapravo nije bilo aktivnosti suda godinu dana.

U ovom delu postupka, sud je saslušao dva svedoka, izveo dokaz veštačenjem putem veštaka građevinske struke, te je saslušao ovog veštaka.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo (prvu) prvostepenu presudu P. 29351/13 od 1. februara 2017. godine, kojom je: u stavu prvom izreke odbio prigovor tužene Republike Srbije o mesnoj nenadležnosti; u stavu drugom izreke obavezao tužene da tužiocu naknade materijalnu štetu u iznosu od 1.410.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 24. avgusta 2016. godine; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je potraživao kamatu od dana utuženja do 24. avgusta 2016. godine; u stavu petom izreke odlučeno je da svaka strana snosi svoje troškove postupka.

Tužilac je protiv navedene presude izjavio žalbu 6. marta 2017. godine,a prvotuženi i drugotuženi 15. marta 2017. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 3615/17 od 25. jula 2018. godine, kojim je ukinuo prvostepenu presudu u st. 2, 3, 4. i 5. izreke i u tom delu vratio predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmet je dobio novi broj P. 13383/18.

Do donošenja druge prvostepene presude, sud je zakazao šest ročišta, od kojih dva nisu održana (jedno jer veštak nije pristupio i jedno kako bi se veštak izjasnio na primedbe drugotuženog), kada je izveo dokaz saslušanjem veštaka i zaključio glavnu raspravu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo (drugu) prvostepenu presudu P. 13383/18 od 26. septembra 2019. godine, kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, te ga u st. 2. i 3. izreke obavezao da prvotuženom i drugotuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Tužilac i drugotužena su izjavili žalbe 4. novembra 2019. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo ovde osporenu drugostepenu presudu Gž. 6173/20 od 14. oktobra 2020. godine, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u delu stava prvog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete u odnosu na prvotuženog; u stavu drugom izreke preinačio prvostepenu presudu u preostalom delu stava prvog izreke u odnosu na drugotuženu Republiku Srbiju, pa ju je obavezao da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 1.368.122,71 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. septembra 2019. godine, pa do konačne isplate, dok je odbio kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu materijalne štete preko dosuđenog, pa do traženog iznosa od 4.232.500,00 dinara, odnosno za iznos od još 2.864.377,29 dinara, sa pripadajućom zakonskom kamatom, kao i zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 1.368.122,71 dinara počev od 24. juna 2013. godine, pa do 26. septembra 2019. godine; u stavu trećem izreke preinačio je rešenje o troškovima postupka, tako što je obavezao drugotuženu da tužiocu na ime naknade troškova postupka plati iznos od 238.281,22 dinara; u stavu četvrtom izreke obavezao je drugotuženu da tužiocu na ime naknade troškova drugostepenog postupka plati iznos od 11.250,00 dinara; u stavu petom izreke odbio je zahtev drugotužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Postupajući po blagovremeno izjavljenim revizijama (nema ih u spisima predmeta) tužioca i drugotužene, Vrhovni kasacioni sud je doneo ovde osporeno rešenje Rev. 2841/2021 od 18. februara 2022. godine, kojim je: u stavu prvom izreke ukinuo drugostepenu presudu u obavezujućem delu stava drugog izreke, st. 3, 4. i 5. izreke i predmet vratio drugostepenom sudu na ponovno suđenje; u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca izjavljenu protiv stava prvog i odbijajućeg dela stava drugog drugostepene presude.

U ponovnom postupku, Apelacioni sud u Beogradu je doneo drugu drugostepenu presudu Gž. 2929/22 od 15. juna 2022. godine, kojom je: u stavu prvom izreke preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13383/18 od 26. septembra 2019. godine i preostalom delu stava prvog izreke, tako što je obavezao drugotuženu da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 1.368.122,71 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. septembra 2019. godine, pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke preinačio rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude tako što je obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade troškova postupka plati iznos od 238.281,22 dinara; u stavu trećem izreke obavezao drugotuženu da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 11.250,00 dinara; u stavu četvrtom izreke odbio zahtev drugotužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

U obrazloženju drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je tužena Republika Srbija, kao titular prava vlasništva nad prirodnim resursima, između ostalog i na vodenim tokovima prvog reda u koje spada reka Pčinja, obavezna da organizuje upravljanje vodotokovima prvog reda; da je u ovom slučaju propustila da, saglasno odredbi člana 196. Zakona o vodama, izvrši inspekcijski nadzor nad sprovođenjem odredaba ovog zakona, koji poslovi se tiču poslova upravljanja vodom, a koji su prema Zakonu o vodama u nadležnosti preduzeća koje je Republika Srbija u tu svrhu osnovala, odnosno javnog vodoprivrednog preduzeća „S“; da iz nalaza i mišljenja veštaka proizlazi da navedeno javno preduzeće nije sačinilo operativni plan za odbranu od poplava na reci Pčinji za period 2008, 2009. i 2010. godine, niti je tužena preko nadležnog ministarstva, u smislu odredbe člana 54. Zakona o vodama, sačinila opšti plan regulacije vodotoka reke Pčinje, a samim tim nije ni propisala preventivne mere za odbranu od poplava za navedeno područje, naročito imajući u vidu da u toj deonici dotoka reke Pčinje nisu bili sagrađeni vodni objekti; da je usled ovakvog propusta tužene na gazdinstvu tužioca, koje je od strane stručnih službi Pčinjskog okruga za 2010. godinu proglašeno i praćeno kao „lider gazdinstvo“ u proizvodnji, pričinjena šteta koja prema nalazu veštaka poljoprivredne struke, a na koji stranke tokom prvostepenog postupka nisu imale primedbi, iznosi 3.421.000,00 dinara, zbog čega je tužena, saglasno odredbi člana 172. ZOO, u obavezi da tužiocu naknadi pričinjenu štetu; da je sud imao u vidu navod veštaka da ni redovna intervencija tužene ne bi sprečila izlivanje reke nastalo neuobičajeno obilnim padavinama, ali smatra da bi postavljanjem vodnih objekata ili preduzimanjem drugih mera, što je prema Zakonu o vodama obaveza tužene, svakako umanjilo nastalu štetu, te je ove činjenice cenio kroz razmatranje prigovora podeljene odgovornosti, u smislu odredbe člana 192. ZOO; da je u vezi sa tim sud doprinos tužioca procenio na 50%, s obzirom na to da je nezavisno od izdate dozvole tužiocu za bavljenje životinjskom proizvodnjom na navedenoj lokaciji i to u vidu vrlo uspešnog i oglednog poljoprivrednog gazdinstva, tužilac morao biti svestan da položaj objekta u plavnom području, posebno u odsustvu vodnih objekata na reci predstavlja povećanu opasnost pri izlivanju reke, što se ne bi desilo da su oni sagrađeni na većoj udaljenosti od vodotoka reke i na većoj visini nepokretnosti, a gde su locirani stambeni i drugi objekti tužioca; da je kako je tužena Republika Srbija odgovorna za prouzrokovanu štetu, a ceneći zahtev tužioca za isplatu štete u iznosu od 4.232.500,00 dinara, ovaj sud našao da je tužbeni zahtev tužioca osnovan za iznos od 1.368.122,71 dinara, imajući u vidu da je zbirna šteta koju je tužilac pretrpeo u kritičnom događaju na osnovu dopunskog nalaza veštaka 3.421.000,00 dinara, a da u ovom slučaju postoji doprinos tužioca u nastaloj šteti od 50%.

Tužilac je izjavio reviziju 5. aprila, a drugotužena 21. septembra 2022. godine.

Vrhovni sud je doneo osporenu revizijsku presudu Rev. 19940/22 od 28. juna 2023. godine, kojom je: u stavu prvom izreke odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovanu reviziju drugotužene izjavljenu protiv drugostepene presude.

Revizisjki sud je ocenio da tužilac nema pravnog interesa za pobijanje pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, shodno odredbi člana 413, u vezi sa članom 410. stav 2. tačka 4) ZPP.

4. Odredbom Ustava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak, koji je vođen radi naknade materijalne štete, pokrenut 24. juna 2013. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene revizijske presude Vrhovnog suda Rev. 19940/22 od 28. juna 2023. godine. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao deset godina, što može ukazivati na to da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen u toj meri da bi mogao opravdati trajanje parničnog postupka od skoro jedne decenije.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on imao pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu kojim je tražio da se Republika Srbija, kao odgovorna, obaveže da mu naknadi materijalnu štetu, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugog trajanja predmetnog parničnog postupka je postupanje prvostepenog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez odugovlačenja. Ovo posebno imajući u vidu da je sud prvo ročište zakazao tek nakon godinu dana od dana podnošenja tužbe, te da je Ustavni sud utvrdio i period potpune neaktivnosti suda, u periodu od 17. oktobra 2014. godine, kada ročište opravdano nije održano zbog štrajka advokata (koje ročište se ne može staviti na teret sudu, jer predstavlja objektivnu okolnost, a shodno praksi Evropskog suda za ljudska prava, videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), ali sledeće nije zakazano sve do 15. oktobra 2015. godine, kada je sud na ročištu saslušao tužioca u svojstvu stranke, što svakako jeste period koji je uticao na duže trajanje postupka. Ustavni sud je utvrdio i da su tokom predmetnog parničnog postupka donete dve prvostepene presude i dve drugostepene presude, a što su činjenice koje su svakako uticale na duže trajanje postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 13383/18.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23, 92/23 i 47/26), Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno je imao u vidu dužinu trajanja parničnog postupka, životni standard u državi i činjenicu da će utvrđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni sud u osporenoj presudi dao detaljne, jasne i dovoljne razloge za svoju odluku, koje obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrarnim, niti proizvoljnim, te je, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost i pravilnost osporene presude. Takođe, Sud ističe da eventualni propust revizijskog suda u odnosu na osnov odbacivanja revizije podnosioca ustavne žalbe, u suštini ne dovodi u pitanje ispravnost odluke, imajući u vidu visinu preostalog dela pravnosnažno odbijenog tužbenog zahteva.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud konstatuje da se nije posebno bavio delovima ustavnih žalbi koje su izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6173/20 od 14. oktobra 2020. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2841/21 od 18. februara 2022. godine, imajući u vidu da je osporeni parnični postupak okončan donošenjem osporene revizijske presude Rev. 19940/22 od 28. juna 2023. godine za koju je Sud našao da nema ustavnopravnih razloga za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

 

 

Slični dokumenti

• Už 15247/2021: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u osamnaestogodišnjem sporu
• Už 7928/2020: Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku
• Už 10934/2019: Usvajanje ustavne žalbe Z. Đ. zbog povrede prava na razumni rok
• Už 12545/2019: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 11462/2020: Usvajanje ustavne žalbe zbog nerazumno dugog trajanja parničnog postupka
• Už 8355/2019: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 13773/2019: Odluka Ustavnog suda Srbije o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu