Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv osuđujućih presuda za teško ubistvo
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu Milorada Ulemeka protiv presuda kojima je osuđen za teško ubistvo. Sud je utvrdio da nisu povređena prava na pravično suđenje, posebna prava okrivljenog, niti načelo pravne sigurnosti u kaznenom pravu, uključujući primenu blažeg zakona.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Ulemeka iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. decembra 2011. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao nesnovana ustavna žalba Milorada Ulemeka izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kž. III 2/09 od 1. decembra 2009. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1433/07 od 19. juna 2008. godine i presude Okružnog suda u Beogradu K. 800/06 od 16. februara 2007. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. Milorad Ulemek iz Beograda, preko punomoćnika Slobodana Milivojevića, advokata iz Beograda, izjavio je Ustavnom sudu 9. februara 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kž. III 2/09 od 1. decembra 2009. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1433/07 od 19. juna 2008. godine i presude Okružnog suda u Beogradu K. 800/06 od 16. februara 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenih odredbama čl. 32, 33. i 34. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede ustavnih načela iz čl. 20, 142, 145. i 197. Ustava, te povrede člana 6. stav 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da je presudom Okružnog suda u Beogradu K. 800/06 od 16. februara 2007. godine osuđen zbog krivičnog dela ubistvo u saizvršilaštvu iz člana 47. stav 2. tačka 6) Krivičnog zakona Republike Srbije, u vezi člana 22. KZ SRJ, na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina. Presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1433/07 od 19. juna 2008. godine prvostepena presuda je preinačena u osuđujućem delu, u pogledu pravne ocene dela i odluke o kazni, tako što je Vrhovni sud krivično pravne radnje za koje je podnosilac oglašen krivim pravno kvalifikovao kao krivično delo teško ubistvo iz člana 114. tačka 9) u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od 40 godina, a Vrhovni sud Srbije je ovu presudu u trećem stepenu potvrdio svojom presudom Kž. III 2/09 od 1. decembra 2009. godine.
Kao razloge koji ukazuju na povredu prava zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava, podnosilac je naveo:
- da osporene presude nemaju razloga o odlučnim činjenicama na kojima bi izreka presude bila utemeljena, odnosno da sud nije utvrdio činjenice koje su od značaja za okrivljenog, niti su u celosti raspravljena sva sporna pitanja;
- da je opis radnje izvršenja krivičnog dela dat paušalno, bez navođenja detaljnih činjenica koje ukazuju da je podnosilac, kao okrivljeni, izvršio delo koje mu je stavljeno na teret;
- da izvedenim dokazima nije dokazano da je podnosilac organizovao grupu pripadnika JSO radi lišenja života oštećenog V.D.;
- da su „osnovni i jedini dokazi na kojima sud zasniva presudu izjave okrivljenih D.M. od 1. aprila 2003. godine i N.I. i N.B. od 24. februara 2001. godine“;
- da je izjava optuženog (tada osumnjičenog) D.M. pribavljena za vreme akcije „Sablja“, a Odlukom Ustavnog suda IU-93/2003 od 8. jula 2004. godine „odredbe o posebnim merama koje su uvedene protivustavno i protivno međunarodnim konvencijama u vreme trajanja vanrednog stanja, na kojima su se zasnivale naredbe i postupci organa unutrašnjih poslova o suspendovanju prava lica lišenih slobode van onih koja su predviđena Zakonom o krivičnom postupku“, proglašene neustavnim, „što bi moglo da znači da su svi uzeti iskazi lica koja su privedena i zadržana, potom lišena slobode izvan zakonom određenog vremenskog intervala od 48 sati protivpravno lišena slobode bez sudske odluke, neustavni i protivzakoniti akti, a sami tim i sve izjave koje su ova lica dala nakon ovakvih povreda koje su prema njihovim zagarantovanim pravima učinjenje, izjave uzete suprotno odredbama Konvencije i ZKP, pa se kao takve ne mogu ni koristiti“;
- da su iskazi osumnjičenih D.M, N.I. i N.B. pred istražnim sudijom dati bez prethodnog upozorenja, saglasno odredbi člana 13. tačka 3) ZKP, jer nisu upozoreni „da sve što izjave može biti upotrebljeno protiv njih kao dokaz“, zbog čega se na njihovom iskazu ne može zasnivati sudska odluka.
- da su „pre davanja izjava pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu, prema N.I. i N.B. upotrebljeni obmana i obećanje, protivno članu 89. stav 8. ZKP, pa se ni na ovim izjavama „u smislu člana 89. stav 10. ZKP“ ne može zasnivati sudska odluka.
Za razloge koji ukazuju na povredu prava zajemčenih odredbom člana 33. stav 1. Ustava, podnosilac je naveo:
- da prvobitna optužnica nije bila podignuta protiv podnosioca ustavne žalbe, već je „naknadnim preciziranjem“ proširena i na njega, pa se radi o potpuno novom optužnom aktu;
- da je pravo na odbranu povređeno prilikom donošenja drugostepene presude time što su „izrekom presude stavljene na teret različite radnje izvršenja optuženih i implementirane nove činjenice u odnosu na radnje izvršenja i činjenice koje su im stavljene na teret prvostepenom presudom“, tako da je ta osporena presuda „nova optužnica ili izmenjena optužnica, a optuženi nisu imali pravo (jer su za to saznali tek uručenjem drugostepene presude) da istaknu prigovor i da se izjasne, odnosno daju svoju odbranu po izmenjenoj presudi (optužnici)“, što nije ispravljeno ni trećestepenom presudom, čime je povređen i princip „jednakosti oružja“ jer je tužilac bio u povoljnijoj procesnoj poziciji.
Od razloga kojima ukazuje na povredu prava zajemčenih odredbom člana 34. st. 1. i 2. Ustava, odnosno „članom 6. stav 2. Evropske konvencije“, podnosilac je naveo:
- da sud „nije primenio blaži zakon tj. zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela po kom je maksimalna kazna zatvora bila u trajanju do 15 godina, već je primenio strožiji zakon po kome je prediviđena maksimalna kazna zatvora u trajanju od 40 godina“;
- da je prezumpcija nevinosti podnosiocu u sprovedenom krivičnom postupku povređena jer je bio prinuđen da „pobija nedokazane paušalne navode optužbe“, a „nijedan izvedeni dokaz ne ukazuje na okr. Milorada Ulemeka kao izvršioca krivičnog dela koje mu se stavlja na teret“;
- da „u presudi nije objašnjeno zašto se zaključuje da odbrana okr. Ulemeka nije istinita“.
U ustavnoj žalbi podnosilac tvrdi da su povredama odredaba čl. 32, 33. i 34. Ustava povređena i ustavna načela iz čl. 20. 142. 145. i 197. Ustava. Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporene presude.
2. Kao povređena prava podnosilac ustavne žalbe je označio prava zajemčena odredbama čl. 32, 33. i 34. Ustava. S obzirom na to da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da se ustavna žalba podnosi zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 33. st. 1. i 5. i člana 34. st. 1, 2. i 3. Ustava, Ustavni sud je vršio ocenu postojanja povrede prava podnosioca zajemčenih ovim odredbama Ustava.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je povređeno i pravo garantovano odredbom člana 6. stav 2. Evropske konvencije. S obzirom na to da je navedeno pravo iz Evropske konvencije zaštićeno odredbom člana 34. stav 3. Ustava, to Ustavni sud nije vršio posebnu ocenu postojanja povrede prava iz naznačene odredbe Evropske konvencije.
3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
4. U sprovedenom postupku Ustavni sud je izvršio uvid u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Pred Okružnim sudom u Beogradu vođen je krivični postupak u predmetu K. 800/06 protiv podnosioca ustavne žalbe i još 11 lica, zbog krivičnog dela ubistvo iz člana 47. stav 2. tačka 6) Krivičnog zakona Republike Srbije, kao i više drugih krivičnih dela u koneksitetu sa osnovnim delom.
Osporenom presudom K. 800/06 od 16. februara 2007. godine, pored ostalog, podnosilac je oglašen krivim za krivično delo ubistvo iz člana 47. stav 2. tačka 6) Krivičnog zakona Republike Srbije, izvršeno 3. oktobra 1999. godine, i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina.
Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1433/07 od 19. juna 2008. godine, donetom u drugom stepenu, nakon održanog glavnog pretresa, preinačena je prvostepena presuda u pogledu pravne kvalifikacije izvršenog krivičnog dela i odluke o kazni pa je, pored ostalog, podnosilac oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. tačka 9) u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 40 godina.
Rešavajući o žalbama osuđenih protiv drugostepene presude, Vrhovni sud Srbije je, kao sud trećeg stepena, osporenom presudom Kž. III 2/09 od 1. decembra 2009. godine, između ostalog, žalbu podnosioca ustavne žalbe odbio kao neosnovanu i potvrdio drugostepenu presudu. U obrazloženju ove presude, Vrhovni sud Srbije je detaljno analizirao sve navode žalbe okrivljenog (ovde podnosioca ustavne žalbe), prihvatio stavove i zaključke suda iz osporene drugostepene presude i za svoje stanovište po svakom pojedinačnom spornom pitanju dao detaljne razloge.
Vrhovni sud Srbije je u osporenoj trećestepenoj presudi izneo razloge zbog kojih pojedine navode žalbi okrivljenih smatra neosnovanim. Razlozi Vrhovnog suda Srbije, koji se mogu dovesti u vezu sa navodima ustavne žalbe o povredama pojedinih ustavnih prava podnosioca, su sledeći:
Vrhovni sud Srbije, kao sud trećeg stepena, smatra: da je izreka drugostepene presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1433/07 od 19. juna 2008. godine razumljiva, da sadrži sve zakonom propisane elemente, odnosno činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. tačka 9) KZ, uključujući i elemente krivice kao subjektivnog elementa tog krivičnog dela; da je sud u odnosu na sve optužene u činjeničnom opisu ovog krivičnog dela, datom u izreci presude, jasno opredelio u čemu se ogleda uloga svakog od optuženih koji su imali svojstvo saizvršilaca, uz precizno naznačenje da je optuženi N.I. bio neposredni izvršilac predmetnog krivičnog dela, a da su ostali optuženi, ostvarujući zajedničku odluku, drugim radnjama sa umišljajem bitno doprineli njegovom izvršenju; da je drugostepeni sud dao jasne, dovoljne i neprotivrečne razloge iz kojih pouzdano zaključuje kako su optuženi izvršili predmetna krivična dela i koje su sve radnje preduzeli za njegovo izvršenje, kao i kakav je subjektivni odnos svakog od optuženih prema izvršenom delu, a iz navedenih razloga se vidi koji dokazi potvrđuju odlučne činjenice. Vrhovni sud smatra da je činjenično stanje pravilno i potpuno utvrđeno, i to na osnovu pravilne ocene izvedenih dokaza bliže označenih u obrazloženju pobijane drugostepene presude, pojedinačno i u međusoboj povezanosti, kao i u vezi sa odbranom optuženih, uz jasne i dovoljne razloge za iznete činjenične zaključke.
Po nalaženju Vrhovnog suda, priznanje izvršenog krivičnog dela koje je D.M. dao u pretkrivičnom postupku, nije iznuđeno upotrebom sile, pretnje ili drugih nedozvoljenih sredstava od strane ovlašćenih službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova, s obzirom na to da nakon iznošenja svoje odbrane nije podneo krivičnu prijavu protiv radnika policije zbog nezakonitog postupanja, niti je pak tokom postupka predložio izvođenje dokaza kojima bi se ovakva tvrdnja ovog optuženog potkrepila. Pored toga, izneta odbrana optuženog D.M. je veoma detaljna, sveobuhvatna i potkrepljena drugim izvedenim dokazima, kao i odbranom N.I. i N.B, pa je u pitanju iskaz koji je mogao biti dat samo od lica koje je neposredno učestvovalo u izvršenju krivičnog dela.
Vrhovni sud smatra da to što na zapisniku o saslušanju u prethodnom postupku od 24. februara 2001. godine N.I. i N.B. nisu upozoreni u smislu člana 13. stav 3. ZKP, ne čini predmetne zapisnike nedozvoljenim dokazima na kojima se presuda ne bi mogla zasnovati, imajući u vidu da je u pitanju odredba sada važećeg Zakonika o krivičnom postupku koji je stupio na snagu 28. marta 2002. godine, nakon saslušanja navedenih lica, jer se validnost izvedenih dokaza mora ceniti prema odredbama procesnog zakona važećeg u vreme preduzimanja konkretne istražne radnje. Ovo tim pre što je istražni sudija upozorio navedene optužene (saslušane u svojstvu osumnjičenih) u skladu sa odredbom člana 218. stav 2. tada važećeg ZKP, i to ubeležio u zapisnik o njihovom saslušanju, pa su dokazi pribavljeni na taj način pribavljeni u skladu sa tada važećim ZKP i na njima se presuda može zasnivati. Ocena da li su dokazi pribavljeni u skladu sa zakonom mora se vršiti u odnosu na procesni zakon koji je važio u vreme preduzimanja određene procesne radnje. Obavezna primena blažeg, odnosno najblažeg zakona je institut koji se primenjuje isključivo u pogledu materijalnog zakona, dok je isključena mogućnost ocene povoljnijeg procesnog zakona.
Kako je predmet glavnog pretresa pred drugostepenim sudom bilo ono što se optuženima stavlja na teret objedinjenim optužnim aktom Okružnog javnog tužioca u Beogradu Kt. 217/01 od 25. aprila 2005. godine, koji je izmenjen 23. maja 2005. godine i 21. decembra 2006. godine, Vrhovni sud je našao da izmenom opisa radnji optuženih u presudi u odnosu na one koje su date u optužnici i izostavljanjem iz izreke presude nedokazanih činjenica, u osnovi nije promenjen predmet optužbe, s obzirom na to da je tako izmenjen opis dela u presudi ostao u granicama suštine dela opisanog u optužnici, a navedene izmene se ne odnose na odlučne činjenice vezane za predmetno krivično delo i ne predstavljaju prekoračenje optužbe u smislu povrede njenog objektivnog identiteta, već se istima samo bliže i detaljnije objašnjava inkriminisani događaj u skladu sa utvrđenim činjeničnim stanjem na glavnom pretresu, jer je sud ovlašćen da precizira opis dela dat u optužnom aktu ako se činjenično stanje na glavnom pretresu izmeni, a ostane isti događaj koji je predmet optužbe, zbog čega je ocenio neosnovanim suprotne navode žalbi okrivljenih. Drugostepeni sud je, po stavu trećestepenog suda, na održanom glavnom pretresu utvrdio činjenično stanje koje je opisano u izreci presude.
U osporenim presudama se navodi da je, prema Krivičnom zakonu Republike Srbije, koji je važio u vreme izvršenja krivičnih dela, za krivično delo ubistvo iz člana 47. stav 2. tog zakona bila propisana smrtna kazna i ona kao takva nije ukidana, već je tek Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije od 1. marta 2002. godine zamenjena kaznom zatvora od 40 godina, kada je smrtna kazna prestala da postoji i u Krivičnom zakonu Republike Srbije. Stoga je, po oceni Vrhovnog suda Srbije, najblaži po učinioce Krivični zakonik, važeći u vreme presuđenja, u kome je za krivično delo teško ubistvo propisana kazna zatvora u trajanju od 30 do 40 godina. Stoga, ako je za krivično delo u vreme njegovog izvršenja bila predviđena smrtna kazna, sud može izreći kaznu zatvora u trajanju od 30 do 40 godina, koja u vreme izvršenja nije bila propisana, pošto je nesumnjivo reč o blažoj vrsti kazne.
5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredba člana 33. stav 1. Ustava utvrđuje da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega.
Odredbama člana 34. Ustava zajemčeno je: da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (stav 1.); da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca i da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom (stav 2.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (stav 3.).
Član 20. Ustava utvrđuje načelo zabrane ograničenja ljudskih i manjinskih prava, i glasi: „Ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava (stav 1.).
Dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati (stav 2.).
Pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni su da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (stav 3.)“.
Načela sudstva utvrđuju se članom 142. Ustava, koji glasi: „Sudska vlast je jedinstvena na teritoriji Republike Srbije“ (stav 1). „Sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora“ (stav 2.). „Raspravljanje pred sudom je javno i može se ograničiti samo u skladu s Ustavom“ (stav 3.). „U suđenju učestvuju sudije i sudije porotnici, na način utvrđen zakonom“ (stav 4.). „Zakonom se može propisati da u određenim sudovima i u određenim stvarima sude samo sudije“ (stav 5.). „Sud sudi u veću, a zakonom se može predvideti da u određenim stvarima sudi sudija pojedinac“ (stav 6.).
Član 145. Ustava utvrđuje načelo zasnovanosti i dejstva sudske odluke, i glasi: „Sudske odluke se donose u ime naroda“ (stav 1.). „Sudske odluke se zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona“ (stav 2.). „Sudske odluke su obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole“ (stav 3.). „Sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku“ (stav 4.). „Pomilovanjem ili amnestijom izrečena kazna može se, bez sudske odluke, oprostiti u celini ili delimično“ (stav 5.).
Članom 197. Ustava utvrđuje se načelo zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata, i on glasi: „Zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo“ (stav 1.). „Izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona“ (stav 2.). „Odredba krivičnog zakona može imati povratno dejstvo samo ako je blaža za učinioca krivičnog dela“ (stav 3.).
6. Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka (član 1.); da sudovi sude u granicama svoje stvarne nadležnosti određene zakonom (član 23.).
Odredbom člana 5. stav 1. ZKP propisano je da se licu lišenom slobode bez odluke suda odmah saopštava da nije dužno ništa da izjavi, da sve što izjavi može biti upotrebljeno kao dokaz protiv njega i da ima pravo da bude saslušano u prisustvu branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu biti postavljen na teret budžetskih sredstava, ako ne može samo da ga plati.
Članom 13. stav 3. ZKP, važećeg u periodu od 28. marta 2002. godine do 11. septembra 2009. godine, kada je brisan, bilo je propisano da će se okrivljeni, pre prvog saslušanja, poučiti o pravu da uzme branioca i da branilac može prisustvovati njegovom saslušanju, kao i da će se upozoriti da sve što izjavi može biti upotrebljeno protiv njega kao dokaz.
Prema odredbama člana 89. ZKP, važećeg u periodu od 28. marta 2002. godine do 11. septembra 2009. godine, bilo je, između ostalog, propisano: da će se okrivljeni poučiti da je dužan da se odazove pozivu i da odmah saopšti svaku promenu adrese ili nameru da promeni boravište, a upozoriće se i na posledice ako po tome ne postupi, i da će se zatim okrivljenom saopštiti prava iz člana 13. stav 3. ovog zakonika, za šta se okrivljuje, osnovi sumnje koji stoje protiv njega, da nije dužan da iznese svoju odbranu, niti da odgovara na postavljena pitanja, pa će se pozvati da, ako to želi, iznese svoju odbranu (stav 2.); da se prema okrivljenom ne smeju upotrebiti sila, pretnja, obmana, obećanje, iznuda, iznurivanje ili druga slična sredstva (član 131. stav 4.) da bi se došlo do njegove izjave ili priznanja ili nekog činjenja koje bi se protiv njega moglo upotrebiti kao dokaz (stav 8.); da se na iskazu okrivljenog ne može se zasnivati sudska odluka ako je postupljeno protivno odredbama st. 8. i 9. ovog člana ili okrivljeni nije poučen o pravima iz stava 2. ovog člana, ili ako izjave okrivljenog iz stava 9. ovog člana o prisustvovanju branioca nisu ubeležene u zapisnik (stav 10.).
Članom 218. stav 2. Zakona o krivičnom postupku (Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 14/85, 26/86 (prečišćen tekst), 74/87, 57/89 i 3/90, "Službeni list SRJ", br. 27/92, 24/94, (21/99, 44/99), 71/2000 i 13/01), važećeg u periodu od 1. jula 1977. godine do 28. marta 2002. godine, bilo je propisano da će se okrivljenom, prilikom prvog ispitivanja, saopštiti zašto se okrivljuje i osnovi sumnje koji stoje protiv njega, pa će se pitati šta ima da navede u svoju odbranu, a saopštiće mu se da nije dužan da iznese svoju odbranu niti da odgovara na postavljena pitanja.
Krivičnim zakonikom Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05 i 72/09), koji je stupio na snagu 1. januara 2006. godine i koji je važio u vreme donošenja osporenih presuda, propisano je: da nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje pre nego što je učinjeno zakonom nije bilo određeno kao krivično delo, niti mu se može izreći kazna ili druga krivična sankcija koja zakonom nije bila propisana pre nego što je krivično delo učinjeno (član 1.); da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, a ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniće se zakon koji je najblaži za učinioca (član 5. st. 1. i 2.); da ako više lica učestvovanjem u radnji izvršenja sa umišljajem ili iz nehata zajednički izvrše krivično delo, ili ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom sa umišljajem bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela, svako od njih kazniće se kaznom propisanom za to delo (član 33.); da kazna zatvora ne može biti kraća od trideset dana niti duža od dvadeset godina i da se za najteža krivična dela i najteže oblike teških krivičnih dela može uz kaznu iz stava 1. ovog člana izuzetno propisati i kazna zatvora od trideset do četrdeset godina, kao i da se kazna zatvora od trideset do četrdeset godina izriče na pune godine (član 45. stav 1. i 3.). Krivično delo ubistvo propisano je članom 113. Krivičnog zakonika - da će se, ko drugog liši života, kazniti zatvorom od pet do petnaest godina, a krivično delo teško ubistvo članom 114. istog zakonika, u čijem stavu 1. je, pre poslednjih izmena, bilo propisano da će se kazniti zatvorom najmanje deset godina ili zatvorom od trideset do četrdeset godina ko sa umišljajem liši života više lica, a ne radi se o ubistvu na mah, ubistvu deteta pri porođaju ili ubistvu iz samilosti (tačka 9)).
Krivičnim zakonom Republike Srbije ("Službeni glasnik SRS", br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i "Službeni glasnik RS", br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95 i 44/98), koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela za koje je podnosilac ustavne žalbe osuđen, bilo je propisano: da se smrtna kazna ne može propisati kao jedina glavna kazna za određeno krivično delo, da se smrtna kazna može izreći samo za najteže slučajeve teških krivičnih dela za koja je zakonom propisana i da za krivična dela za koja je propisana smrtna kazna, sud može izreći kaznu zatvora od 20 godina (član 2a st. 1, 3. i 4.); da će se, ko drugog liši života, kazniti zatvorom najmanje pet godina (član 47. stav 1.); da će se zatvorom najmanje deset godina ili smrtnom kaznom kazniti ko sa umišljajem liši života više lica a ne radi se o ubistvu na mah ili ubistvu deteta pri porođaju (član 47. stav 2. tačka 6)).
7. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ispitivao da li je odlukama i radnjama redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja ovog ustavnog prava podnosiocu i da li je primena zakona bila proizvoljna i arbitrerna, odnosno da li je krivični postupak kao celina bio pravičan i da li je dokazni postupak zloupotrebljen na štetu podnosioca ustavne žalbe.
Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje se garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, u kome će se javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv nekog lica. Ustavni sud je stanovišta da su osporene presude Vrhovnog suda Srbije Kž. III 2/09 od 1. decembra 2009. godine, Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1433/07 od 19. juna 2008. godine i Okružnog suda u Beogradu K. 800/06 od 16. februara 2007. godine, donete od strane Ustavom i zakonom ustanovljenih sudova, u propisanom sastavu, koji su postupali u granicama svojih nadležnosti i u skladu sa merodavnim procesnim i materijalnim zakonima, u postupku u kome je podnosiocu ustavne žalbe omogućeno aktivno učestvovanje. Takođe, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju primenjen krivični zakon koji je povoljniji za podnosioca ustavne žalbe (što će kasnije biti detaljnije obrazloženo), kao i da je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim za krivično delo koje je bilo zakonom propisano, i da mu je izrečena kazna koja je blaža od one predviđene, odnosno zaprećene u vreme izvršenja krivičnog dela. Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni sud Srbije se, odlučujući o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv drugostepene presude, u granicama predviđenim zakonom, detaljno izjasnio o svim navodima žalbe i dao dovoljne i međusobno neprotivrečne činjenične i pravne razloge zašto je našao da je podnosiočeva žalba neosnovana. Izneti stavovi i razlozi za donošenje takve odluke, po mišljenju ovog suda, imaju ustavnopravno utemeljenje i nisu posledica proizvoljnog tumačenja ili arbitrerne primene merodavnog materijalnog i procesnog prava.
U odnosu na pojedinačne razloge koje je podnosilac ustavne žalbe izneo kao tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio: da se institut obavezne primene blažeg, odnosno najblažeg zakona odnosi isključivo na primenu materijalnog zakona, dok je isključena mogućnost ocene povoljnijeg procesnog zakona, pa se ocena da li su dokazi pribavljeni u skladu sa zakonom mora ceniti u odnosu na procesni zakon koji je važio u vreme preduzimanja određene procesne radnje; da su sudovi osporene presude zasnovali na dokazima na kojima se po odredbama ZKP presuda može zasnivati (što se odnosi i na zapisnik o saslušanju osumnjičenog D.M. u pretkrivičnom postupku), jer su dokazi pribavljeni u skladu sa odredbama ZKP, odnosno da je zapisnik o saslušanju osumnjičenog D.M. pred organima unutrašnjih poslova sačinjen u skladu sa procesnim zakonom koji je važio u vreme preduzimanja konkretne procesne radnje, koju je obavio nadležni organ, u prisustvu advokata – branioca sa kojim je osumnjičeni prethodno imao neometan poverljiv razgovor i nakon što je suštinski upozoren na prava koja mu pripadaju u krivičnom postupku, te ovako sačinjen zapisnik predstavlja valjan dokaz u daljem toku postupka, zbog čega nema mesta primeni odredbe člana 89. stav 10. ZKP; da navod podnosioca da je iskaz osumnjičenog D.M. pribavljen za vreme akcije „Sablja“ nije od uticaja na drugačiju odluku Ustavnog suda, jer su prilikom njegovog saslušanja poštovane sve relevantne odredbe ZKP koje takav iskaz čine zakonitim sredstvom dokazivanja u krivičnom postupku, kao i da je Vrhovni sud Srbije dao u svemu jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge, zbog čega su i iskazi orkivljenih N.I. i N. B. pribavljeni u skladu sa tada važećim procesnim zakonom; da izreka osporene drugostepene presude sadrži potpun opis radnji izvršenja dela za svakog od optuženih, sa jasno opredeljenom ulogom i zadatkom, te u pogledu postojanja njihove svesti o radnjama koje su preduzimali radi zajedničkog delovanja, kao i da je među njima postojala tesna saradnja u ostvarivanju zajedničkog cilja, a prilagođavanje sadržine izreke činjenicama utvrđenim tokom pretresa pred drugostepenim sudom ne predstavlja „novu optužnicu“, kako to podnosilac tvrdi, niti postoji povreda objektivnog identiteta optužnog akta u pogledu vremena, mesta i načina izvršenja predmetnog krivičnog dela.
Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud smatra razloge iz osporenih presuda ustavnopravno utemeljenim i prihvatljivim, zbog čega se izneti navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje ne mogu prihvatiti kao osnovani. Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
8. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 33. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nije povređeno ustavno pravo podnosioca ustavne žalbe garantovano ovom ustavnom odredbom.
Navedenom odredbom Ustava, kao jedno od posebnih prava koje se garantuje okrivljenom u krivičnom postupku, izričito je utvrđeno pravo na odbranu, odnosno pravo okrivljenog da, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega.
Kao razloge koji ukazuju na povredu prava zajemčenih odredbom člana 33. stav 1. Ustava, podnosilac je naveo: da prvobitna optužnica nije bila podignuta i protiv njega, već da je to učinjeno „naknadnim preciziranjem“, zbog čega se radi o potpuno novom optužnom aktu; da je pravo na odbranu povređeno prilikom donošenja drugostepene presude time što su „izrekom presude stavljene na teret različite radnje izvršenja optuženih i implementirane nove činjenice u odnosu na radnje izvršenja i činjenice koje su im stavljene na teret prvostepenom presudom“, tako da je ta osporena presuda „nova optužnica ili izmenjena optužnica, a optuženi nisu imali pravo (jer su za to saznali tek uručenjem drugostepene presude) da istaknu prigovor i da se izjasne, odnosno daju svoju odbranu po izmenjenoj presudi (optužnici)“, što nije ispravljeno ni trećestepenom presudom, čime je povređen i princip „jednakosti oružja“ jer je tužilac bio u povoljnijoj procesnoj poziciji.
U tom smislu, Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da je podnosiocu ustavne žalbe, u bilo kojoj fazi krivičnog postupka i na bilo koji način, onemogućeno da podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega, što se, po oceni Ustavnog suda, odnosi i na „proširenu optužnicu“, dok osporena drugostepena presuda nema pravni karakter „nove optužnice“, pa protiv nje nije ni mogao biti izjavljen prigovor, već jedino žalba, kako je branilac podnosioca i učinio. Ostali navodi ustavne žalbe koje je podnosilac izneo kao razloge za isticanje povrede prava iz člana 33. stav 1. Ustava ne mogu se, po oceni Ustavnog suda, dovesti u vezu sa sadržinom navedene odredbe Ustava.
U odnosu na navode ustavne žalbe da podnosilac „nije imao pravo da se izjasni, odnosno da prezentira svoju odbranu po izmenjenoj presudi, što nije ispravljeno ni trećestepenom presudom“, čime je povređen i princip „jednakosti oružja“ jer je „tužilac bio u povoljnijoj procesnoj poziciji“, Ustavni sud je mišljenja da se, pre svega, radi o pravu zajemčenom odredbom člana 33. stav 5. Ustava, koje podnosilac nije istakao kao povređeno. Ipak, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nije povređeno ni ustavno pravo podnosioca ustavne žalbe garantovano ovom odredbom. Naime, navedenom odredbom Ustava, kao jedno od posebnih prava koje se garantuje okrivljenom u krivičnom postupku, izričito je utvrđeno pravo na odbranu, odnosno pravo okrivljenog da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane. Ustavni sud je, odlučujući o osnovanosti ustavne žalbe u delu koja se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, analizirao navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose i na istaknutu povredu prava na odbranu zajemčenog članom 33. stav 5. Ustava. U tom smislu, Ustavni sud takođe nije našao ništa što bi ukazalo da je podnosiocu ustavne žalbe na bilo koji način onemogućeno da ravnopravno učestvuje u postupku, odnosno da iznosi svoje dokaze i ispituje svedoke optužbe. Naime, tokom postupka, na glavnom pretresu su svedoci saslušavani u prisustvu svih procesnih subjekata, pa i optuženog i njegovog branioca koji su bili ovlašćeni da svedoke ispituju, što su i činili, čime su i bili u prilici da pobijaju tačnost njihovih iskaza, dovodeći sadržinu tih iskaza u vezu sa svim ostalim dokazima izvedenim u postupku. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da nema ni povrede podnosiočevog prava zajemčenog odredbom člana 33. stav 5. Ustava.
Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom krivičnom postupku koji je protiv njega vođen bilo obezbeđeno pravo na odbranu, zajemčeno odredbama člana 33. stav 1. i 5. Ustava.
9. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine zajemčenog prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. st. 1. i 2. Ustava, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:
U vreme donošenja osporenih presuda važio je Krivični zakonik koji je stupio na snagu 1. januara 2006. godine i primenom tog zakona podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. tačka 9) u vezi člana 33. Zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 40 godina, dok je krivično delo za koje je podnosilac ustavne žalbe osuđen, izvršeno 3. oktobra 1999. godine, kada su na snazi bili Krivični zakon Republike Srbije i Krivični zakon Savezne Republike Jugoslavije.
Polazeći od ustavne odredbe da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kada je kasniji propis povoljniji za učinioca, te citiranih odredaba krivičnih zakona i navoda podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da se osnovano postavlja ustavnopravno pitanje koji je zakon i iz kojih razloga u konkretnom slučaju bio povoljniji za podnosioca ustavne žalbe.
Ustavni sud je, dajući odgovor na ovo pitanje, pošao od činjenice da su podnosilac ustavne žalbe i R.M, N.I, D.M, B.B, N.B. i L.M. optuženi, a nakon sprovedenog krivičnog postupka i osuđeni, zato što su 3. oktobra 1999. godine u 12,00 časova na magistralnom putu Beograd – Čačak u selu Petka, opština Lazarevac, kod magistralnog stuba broj E-259+500 metara u pravcu Pravoslavne crkve, po prethodnom dogovoru i planu, sa umišljajem pokušali da liše života oštećenog V.D. predsednika političke stranke „Srpski pokret obnove“ i tom prilikom lišili života više lica – oštećene, sada pokojne V.B, Z.O, V.R. i D.V, svesni svojih radnji, zabranjenosti istih i čije izvršenje su hteli..., čime su u saizvršilaštvu izvršili krivično delo teško ubistvo iz člana 114. tačka 9) u vezi člana 33. Krivičnog zakonika.
Obeležje ovog krivičnog dela u vreme izvršenja bilo je propisano članom 47. stav 2. tačka 6) Krivičnog zakona Republike Srbije - „ ko sa umišljajem liši života više lica a ne radi se o ubistvu na mah ili ubistvu deteta pri porođaju“, a u vreme donošenja osporenih presuda članom 114. tačka 9) Krivičnog zakonika - „ko sa umišljajem liši života više lica, a ne radi se o ubistvu na mah, ubistvu deteta pri porođaju ili ubistvu iz samilosti“.
Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo proizlazi da je biće krivičnog dela za koje je podnosilac ustavne žalbe optužen, a potom i osuđen, bilo propisano i Krivičnim zakonom Republike Srbije i Krivičnim zakonikom, tako da navodi podnosioca o povredi prava iz člana 34. stav 1. Ustava, odnosno da krivično delo za koje je osuđen nije bilo propisano u vreme izvršenja krivičnog dela, nisu osnovani. Sam naziv dela, u terminološkom smislu - ubistvo (njegov teži, odnosno kvalifikovani oblik) ili teško ubistvo, nije od značaja za utvrđenje da li je ovo krivično delo i u vreme izvršenja bilo zakonom propisano kao krivično delo, jer su sva obeležja koja čine biće ovog dela bila potpuno isto određena i u vreme izvršenja dela i u vreme presuđenja. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava po pitanju opšteg principa kažnjavanja samo na osnovu zakona (član 7. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda), odnosno na standard da se samo „jasno ustanovljenim“ zakonom može ustanoviti krivično delo i propisati kazna (vidi: Odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Coëme i drugi protiv Belgije od 22. juna 2000. godine, predstavka br. 32492/96, 32547/96, 32548/96, 33209/96 i 33210/96, stav 145. i Odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Kononov protiv Letonije od 17. maja 2010. godine, predstavka broj 36376/04, stav 185.)
Stoga je Ustavni sud ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo iz člana 34. stav 1. Ustava.
Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 34. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela, Krivičnim zakonom Republike Srbije za krivično delo iz člana 47. stav 2. tačka 6) Krivičnog zakona Republike Srbije bila predviđena kazna zatvora od najmanje deset godina ili smrtna kazna, dok je u vreme donošenja osporenih presuda, Krivičnim zakonikom za krivično delo iz člana 114. tačka 9) bila predviđena kazna zatvora od najmanje deset godina ili od trideset do četrdeset godina.
Dakle, iz iznetog proizlazi da kazna od 40 godina zatvora, na koju je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno osuđen, kao takva, nije bila propisana u vreme izvršenja ovog dela.
Međutim, Ustavni sud je utvrdio da je Krivični zakonik iz 2005. godine, koji je stupio na snagu 1. januara 2006. godine, onaj zakon koji je, u konkretnom slučaju, povoljniji za podnosioca ustavne žalbe kao učinioca krivičnog dela. Ovo iz razloga što je članom 5. stav 1. Krivičnog zakonika propisano da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, a stavom 2. istog člana je propisano da ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniće se zakon koji je najblaži za učinioca.
Podnosilac ustavne žalbe je osuđen za krivično delo izvršeno 3. oktobra 1999. godine, kada je važio Krivični zakon Republike Srbije i kada je za krivično delo ubistvo (kvalifikovan oblik) iz člana 47. stav 2. tačka 6) bila zaprećena kazna zatvora u trajanju od najmanje 10 godina ili smrtna kazna. Članom 2a istog Zakona bila je normirana smrtna kazna kao krivična sankcija i, pored ostalog, bilo je predviđeno da se smrtna kazna ne može propisati kao jedina glavna kazna za određeno krivično delo (stav 1.), da se može izreći samo za najteže slučajeve teških krivičnih dela za koje je zakonom propisana (stav 3.) i da za krivična dela za koja je propisana smrtna kazna, sud može izreći kaznu zatvora od 20 godina (stav 4.). Citirane odredbe Krivičnog zakona Republike Srbije važile su sve do izmena objavljenih u "Službenom glasniku RS", broj 10/02 od 1. marta 2002. godine, kada je član 2a brisan, a odredbe člana 47. stav 2. tačka 6) izmenjene tako što je za ovo delo zaprećena kazna zatvora od najmanje deset godina ili zatvor od 40 godina.
Saveznim krivičnim zakonom koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela ("Službeni list SFRJ", br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i "Službeni list SRJ", br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93 i 24/94), nije bila propisana smrtna kazna, jer je izmenama objavljenim u „Službenom listu SRJ“, broj 37/93 brisana, ali je ostala mogućnost izricanja smrtne kazne „kada je propisana Zakonom Republike“. Posle izvršenja krivičnog dela, stupio je na snagu 17. novembra 2001. godine Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakona SRJ, kojim je propisano da se briše tačka 1. člana 34. KZJ kojom je bilo propisano da se smrtna kazna može izreći kada je propisana zakonom Republike, zatim je propisano da zatvor ne može biti kraći od 30 dana ni duži od 15 godina, a da se za najteža krivična dela i najteže oblike krivičnih dela može propisati kazna zatvora od 40 godina i da se ova kazna može propisati samo uz kaznu zatvora od 15 godina.
Iz navedenog proizlazi da se nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona SRJ, više nije mogla izreći smrtna kazna i kazna zatvora u trajanju od 20 godina, ali i da je odredba člana 2a Krivičnog zakona Republike Srbije, koja je predviđala smrtnu kaznu kao krivičnu sankciju, važila sve do izmena objavljenih u "Službenom glasniku RS", broj 10/02 od 1. marta 2002. godine, kada je ovaj član brisan i kada je za ona dela za koja je bila propisana smrtna kazna tada propisana posebna kazna zatvora u trajanju od 40 godina, tako da je za krivično delo ubistvo (kvalifikovan oblik) iz člana 47. stav 2. tačka 6) Krivičnog zakona Republike Srbije bilo predviđeno da se učiniocu može izreći kazna zatvora od 40 godina. Kako je u vreme donošenja osporenih presuda, članom 114. tačka 9) Krivičnog zakonika, bilo predviđeno da će se učinilac kazniti zatvorom najmanje 10 godina ili zatvorom od 30 do 40 godina, to, po oceni Ustavnog suda, iz svih ovih zakonskih odredaba proizlazi da je za podnosioca ustavne žalbe najblaži upravo Krivični zakonik, koji je i primenjen kod izricanja krivične sankcije, jer isti ne predviđa smrtnu kaznu, niti kao posebnu kaznu predviđa zatvor samo u trajanju od 40 godina, već kao posebnu kaznu propisuje zatvor u rasponu od 30 do 40 godina, pri čemu je podnosilac i osuđen na ovu posebnu zatvorsku kaznu, uvedenu za najteže oblike teških krivičnih dela, u trajanju od 40 godina.
Kako je smrtna kazna u Krivičnom zakonu Republike Srbije bila propisana u neprekidnom trajanju sve do 1. marta 2002. godine, dakle postojala je i u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela, a bila je propisana i za delo za koje je podnosilac optužen i potom osuđen, to je Ustavni sud utvrdio da je za podnosioca ustavne žalbe bez sumnje blaži Krivični zakonik koji smrtnu kaznu, kao najtežu u sistemu krivičnih sankcija, ne predviđa. Svaka kazna zatvora je, po oceni Suda, uvek blaža od smrtne kazne, jer je život osnovna vrednost svakog čoveka i poseban je predmet zaštite kako ustavnih, tako i krivičnopravnih normi.
Takođe, Ustavni sud ukazuje da koncept krivičnog zakonodavstva Republike Srbije do 1. marta 2002. godine nije predviđao postojanje dugotrajnog zatvora, već je za najteža krivična dela propisivao smrtnu kaznu. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se jedna krivična sankcija propisana određenim zakonom ne može odvojiti od cilja koji se želi postići zakonodavno - krivičnom politikom u vreme važenja tog zakona, te da bi „otklanjanje“ jedne, najstrožije krivične sankcije i istovremena primena druge, znatno blaže krivične sankcije, u suštini ostavila neadekvatno sankcionisana najteža krivična dela.
U vezi s primenom blažeg krivičnog zakona, Evropski sud za ljudska prava je zauzeo stav da je retroaktivna primena krivičnog zakona prihvatljiva ukoliko je u korist okrivljenog (videti: predmet Karmo protiv Bugarske, predstavka broj 76965/01 od 09.02.2006.). U ovoj presudi Evropski sud navodi „da retroaktivno izricanje doživotne kazne zatvora nakon ukidanja smrtne kazne nije povreda člana 7.1. Konvencije, jer izmena vrste kazne predviđene Krivičnim zakonom za najteže delo za koje je ustanovljeno da je podnosilac predstavke kriv, ide u korist podnosioca predstavke kome je određena blaža kazna od one koja je bila predviđena za to krivično delo u vreme kada je počinjeno“.
Zbog svega navedenog, Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 34. stav 2. Ustava.
10. Podnosilac ustavne žalbe ističe da je osporenim presudama povređeno i načelo utvrđeno u članu 20. Ustava.
Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da ustavne garancije kojima se utvrđuju osnovna načela zaštite ljudskih prava i sloboda ne osiguravaju nezavisna i samostalna prava koja mogu biti predmet preispitivanja po ustavnoj žalbi, već se radi o pravima akcesorne prirode na koja se neko lice moža pozvati samo u vezi sa uživanjem nekog od ljudskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom (npr. pravom na pravično suđenje, pravom na pravno sredstvo i dr.). Naime, odredbe o ljudskim i manjinskim pravima i slobodama sadržane u Drugom delu Ustava, moraju se posmatrati kao celina, a osnovna načela, među kojima je i načelo zabrane ograničenja ljudskih i manjinskih prava iz člana 20. Ustava, koje podnosilac ističe, moraju se dovesti u vezu sa sadržinom pojedinih prava i sloboda koje se jemče Ustavom. Drugim rečima, o povredama načela može se govoriti samo ukoliko je došlo do povrede ili uskraćivanja nekog od zajemčenih ustavnih prava.
S obzirom na to da u postupku po ustavnoj žalbi nije utvrđena povreda niti uskraćivanje bilo kog Ustavom zajemčenog prava na koje se podnosilac ustavne žalbe poziva, Ustavni sud ocenjuje da u osporenom krivičnom postupku nije povređeno ni ustavno načelo iz člana 20. Ustava.
11. Sledom iznetog, Ustavni sud je, u odnosu na povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. stav 1. i člana 34. st. 1. i 2. Ustava, kao i u odnosu na povredu ustavnog načela iz člana 20. Ustava, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“, broj 109/07), ustavnu žalbu podnosioca odbio kao neosnovanu, i odlučio kao u prvom delu izreke.
12. Pored navedenog, podnosilac ustavne žalbe ističe i da je do povrede prava na pravično suđenje došlo jer podnosilac smatra: da nijedan izvedeni dokaz ne ukazuje na okr. Milorada Ulemeka kao izvršioca krivičnog dela koje mu se stavlja na teret; da sud nije utvrdio sve činjenice od značaja za okrivljenog; da su izjave pojedinih okrivljenih iskonstruisane da bi poslužile svrsi i da nije ni bilo bitno utvrditi pravo činjenično stanje; da nema dokaza da je podnosilac organizovao grupu pripadnika JSO radi likvidacije oštećenih. U ustavnoj žalbi se takođe predočavaju pojedini dokazi izvedeni u predmetnom krivičnom postupku i vrši njihova detaljna analiza, radi ukazivanja da ti dokazi zapravo ne potvrđuju krivicu podnosioca ustavne žalbe za krivično delo za koje je osuđen po sprovedenom krivičnom postupku.
Podnosilac ustavne žalbe ističe i da mu je povređeno pravo na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, time što je bio prinuđen da „pobija nedokazane paušalne navode optužbe“, a „nijedan izvedeni dokaz ne ukazuje na okr. Milorada Ulemeka kao izvršioca krivičnog dela koje mu se stavlja na teret“.
Iz navedenog, po mišljenju Ustavnog suda, proizlazi da se podnosilac ustavne žalbe poziva na to da činjenično stanje u osporenom krivičnom postupku nije pravilno i potpuno utvrđeno, na čemu zasniva i tvrdnju o pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Polazeći od navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da njen podnosilac, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog krivičnog postupka u kome je oglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 40 godina, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje i prava na pretpostavku nevinosti, ponavljajući navode iz žalbi protiv prvostepene i drugostepene presude, od Ustavnog suda zapravo zahteva da, u odnosu na krivično delo teško ubistvo iz člana 114. tačka 9) u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, postupa kao instancioni sud i ispita zakonitost osporenih presuda redovnih sudova, što ne spada u nadležnost Ustavnog suda utvrđenu odredbama čl. 167. i 170. Ustava.
Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi, kao viši sud u odnosu na redovne sudove koji su odlučivali u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, još jednom ispituje zakonitost donetih sudskih odluka, kao i da samo formalno pozivanje na povredu zajemčenih ustavnih prava ne čini izjavljenu ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom (videti Rešenje u predmetu: Už-2353/2009 od 27. januara 2010. godine i dr.).
Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio zbog nenadležnosti i odlučio kao u drugom delu izreke.
13. Podnosilac se u ustavnoj žalbi pozvao i na povredu načela iz čl. 142, 145. i 197. Ustava.
Označenim odredbama Ustava utvrđuju se načela sudstva, zasnovanosti i dejstva sudskih odluka i zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata.
S obzirom na vrstu, prirodu i predmet uređenja označenih ustavnih načela, navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi zajemčenih ljudskih prava i sloboda se, po oceni Ustavnog suda, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom odredaba čl. 142, 145. i 197. Ustava, pa je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i odlučio kao u drugom delu izreke.
14. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević