Ustavni sud poništio presudu VKS zbog neovlašćene izmene činjeničnog stanja

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da je VKS, odlučujući o reviziji, neovlašćeno izmenio činjenično stanje utvrđeno u nižestepenim postupcima, čime je podnosiocu povredio pravo na pravično suđenje zagarantovano Ustavom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A . d . „P .“ iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. d . „P .“ i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 326/2017 od 12. aprila 2018. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 326/2017 od 12. aprila 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6652/15 od 5. maja 2017. godine.

3. Ukida se Rešenje Ustavnog suda Už-12392/2018 od 24. decembra 2018. godine o odlaganju izvršenja presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 326/2017 od 12. aprila 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. d . „P .“ iz Užica izjavil o je Ustavnom sudu, 1. novembra 201 8. godine, preko punomoćnika N. V . i R . M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 326/2017 od 1 2. aprila 201 8. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi utvrdio potpuno drugačije činjenično stanje od onoga koje su utvrdili nižestepeni sudovi, što predstavlja proizvoljnu primenu procesnog prava ; da su prvostepeni i drugostepeni sud utvrdili da je u trenutku zaključenja spornog ugovora tužilac bio potpuno platežno sposoban, a da nasuprot njima, revizijski sud „utvrđuje“ da je u trenutku zaključenja spornog ugovora tužilac bio u blokadi računa, što ne proizlazi ni iz jednog izvedenog dokaza; da je na sličan način tužilac ispunjavao obaveze i prema drugim poveriocima, te da po mišljenju podnosioca nije postojala namera da se oštete drugi poverioci.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 1262/14 od 4. septembra 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim j e tužilac K. „T .“ o.a.d, u stečaju , iz Beograda, tražio da sud utvrdi da je ugovor o izmirenju duga ustupanjem potraživanja koji je 20. februara 2008. godine zaključen između tužioca i tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi tužioca, te da se obaveže tuženi da tužiocu plati iznos od 946.815,37 američkih dolara, sa pripadajućom kamatom; stavom drugim izreke je odlučeno o troškovima postupka. U obrazloženju ove prvostepene presude, pored ostalog , je navedeno : da je čitanjem pregleda neizvršenih privremeno neaktivnih naloga Narodne banke Srbije za tužioca kao dužnika na dan 4. oktobra 2007. godine, sud utvrdio da sa stanjem na navedeni dan postoje nerealizovani nalozi na računu tužioca u iznosu od 151.199.122,91 dinara ; da nisu ispunjeni uslovi za pobijanje dužnikovih radnji, jer tužilac nije dokazao postojanje namere, niti je pružio bilo kakve dokaze na okolnost postojanja te namere; da tužilac nije pružio nikakve dokaze o stanju svog računa u vreme kada je predmetni pravni posao preduzet, s obzirom na to da se pregled neizvršenih privremeno neaktivnih naloga Narodne banke Srbije odnosi na dan 4. oktobar 2007. godine, dok je pravni posao preduzet skoro godinu dana nakon toga, te da s obzirom da iz rezultata dokaznog postupka sledi da je u vreme zaključenja i izvršenja predmetnog pravnog posla tužilac bio platežno sposoban, jer mu je „J. S .“ uplatio novac na ime izvršenih radova na projektu u Iraku.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6652/15 od 5. maja 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je ožalbena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 1262/14 od 4. septembra 2015. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 326/2017 od 12. aprila 2018. godine usvojena je revizija tužioca, preinačene su presuda Privrednog suda u Beogradu P. 1262/14 od 4. septembra 2015. godine i presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 6652/15 od 5. maja 2017. godine i presuđeno tako što je usvojen tužbeni zahtev , te utvrđeno da je ugovor o izmirenju duga ustupanjem potraživanja koji je 20. februara 2008. godine zaključen između tužioca i tuženog, bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi tužioca, te je obavezan tuženi da tužiocu vrati iznos od 946.815,37 američkih dolara, sa pripadajućom kamatom. Istom presudom obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 4.237.500 dinara. U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog , navedeno je da iz utvrđenih činjenica proizlazi: da su tužilac i tuženi bili u poslovnom odnosu povodom građevinskog projekta P1 100 u Iraku, čiji je investitor bilo Ministarstvo odbrane države Irak; da je nosilac posla bilo J. p . „J . S .“ iz Beograda, koje je tužiocu poverilo izvođenje radova na projektu P1102 kao delu projekta P1100; da je tužilac izvođenje dela tih radova poverio tuženom, kao podizvođaču; da je izvođenje radova trajno prekinuto 2. avgusta 1990. godine; da je „J. S .“ sa državom Irak 10. januara 2008. godine zaključio sporazum o regulisanju duga, na osnovu koga je od države Irak naplaćeno 10,25% potraživanja; da je pod istim uslovima izvršen obračun „J. S .“ prema tužiocu, kao i između tužioca i tuženog ; da je 20. februara 2008. godine između tužioca i tuženog zaključen je sporni ugovor o izmirenju duga ustupanjem potraživanja, kojim je utvrđeno dugovanje tužioca prema tuženom u iznosu od 946.815,37 američkih dolara ( sa zaračunatom kamatom) i predviđeno da tužilac radi izmirenja navedene obaveze tuženom ustupa svoje potraživanje prema „J. S .“; da se stupanjem na snagu navedenog ustupanja kada se saglasi „J. S .“, deo obaveze tog javnog preduzeća prema tužiocu gasi za navedeni iznos, kao i obaveza tužioca prema tuženom; da, međutim, iz izvedenih dokaza proizlazi da je 8. marta 2008. godine „J. S .“ tužiocu uplatio iznos od 1.000.000 američkih dolara, od kog iznosa je zatim tužilac 20. marta 2008. godine preneo na račun tuženog iznos od 946.815,37 američkih dolara; da je u vreme zaključenja spornog ugovora, odnosno 2008. godine tužilac zbog loše finansijske situacije bio u restrukturiranju; da predmetno potraživanje tuženog nije bilo obuhvaćeno Programom restrukturiranja tužioca; da nema dokaza da je Agencija za privatizaciju odobrila ovakav način izmirenja duga; da je rešenjem Privrednog suda u Beogradu od 9. decembra 2011 godine otvoren stečajni postu pak nad tužiocem. Dalje je navedeno: da po stanovištu nižestepenih sudova, nisu ispunjeni uslovi iz člana 119. i člana 123. stav 1. Zakopa o stečaju za usvajanje tužbenog zahteva za pobijanje pravne radnje tužioca, kao stečajnog dužnika; da prema odredbi člana 119. Zakona o stečaju, pravni poslovi i druge pravne radnje zaključene, odnosno preduzete pre otvaranja stečajnog postupka, kojima se narušava ravnomerno namirenje stečajnih poverilaca ili oštećuju poverioci, kao i pravni poslovi i druge pravne radnje kojima se jedni poverioci stavljaju u pogodniji položaj u odnosu na druge mogu pobijati stečajni upravnik u ime stečajnog dužnika i poverioci u skladu sa odredbama ovog zakona; da se pobijanju može pristupiti samo u situaciji kada u stečajnoj masi nema dovoljno imovine za namirenje poverilaca u odnosu na glavni dug i sporedna potraživanja; da je odredbama člana 123. Zakona o stečaju , koji reguliše namerno oštećenje poverilaca, propisano da pravni posao, odnosno pravna radnja preduzeta u poslednjih pet godine pre podnošenja predloga za pokretanje stečaja il i posle toga sa namerom oštećenja jednog ili više poverilaca postoji ako je saugovarač stečajnog dužnika znao za nameru stečajnog dužnika; da po stanovištu nižestepenih sudova, iz utvrđenog či njeničnog stanja proizilazi da je tužilac na sličan način regulisao odnose i sa drugim privrednim društvima koja su bili angažovana kao podizvođači na predmetnom projektu ; da stoga tužilac nije dokazao postojanje namere i da je tuženi za nameru znao, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika; da se izneto stanovište nižestepenih sudova ne može prihvatiti; da tužilac postavljenim tužbenim zahtevom pobija svoje pravne radnje preduzete u periodu restrukturiranja bez saglasnosti Agencije za privatizaciju i van programa restrukturiranja, jer je došlo do smanjenja imovine stečajnog dužnika, čime su izgledi drugih poverilaca za namirenje pogoršani; da je, p o stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnoj prav noj stvari tužilac dokazao ispunjenost uslova za pobijanje prav nih poslova i drugih pravnih radnji u stečaju i da su t o – otvaranje stečajnog postupka, činjenica da u stečajnoj masi nema dovoljno imovine za potpuno namirenje stečajnih poverilaca, te da je pravni posao punovažan, a sve u smislu odredbe člana 119. Zakona o stečaju; da je tužilac, takođe, do kazao i da je došlo do narušavanja ravnomernog namirenja stečajnih poverilaca; da je tužilac dokazao ispunjenost posebnih uslova iz člana 123. Zakona o stečaju i opštih uslova iz člana 119. istog zakona ; da se zbog toga osnovano revizijom ukazuje da je tužilac dokazao postojanje namere oštećenja ostalih poverilaca, odnosno da se spornim pravnim poslom favorizovao tuženi, na štetu ostalih poverilaca; da je tužilac u trenutku zaključivanja spornog pravnog posla bio u teškoj finansijskoj situaciji, odnosno u blokadi računa po osnovu izvršnih naloga (u iznosu od 151.199.122,91 dinara) i postupku restrukturiranja; da se zbog toga, u konkretnom slučaju, postojanje namere ošteće nja poverilaca nije moralo posebno dokazivati; da je tuženom kroz pobijani pravni posao bez postojanja izvršnog naslova priznato po traživanje od 1 0,25%, koje mu je 1 00% isplaćeno u momentu kada je tužilac imao milionsku blokadu računa po osnovu prinudne naplate; da ovakvo ponašanje ne ostavlja dilemu o nesavesnosti pravnog prethod nika tužioca prilikom zaključenja pobijanog pravnog posla, čijom realizacijom su ostali poverioci oštećeni; da na to ukazuje i činjenica da je sporni pravni posao zaključen bez saglasnosti Agencije za privatizaciju u smislu člana 398a Zakona o preduzećima; da lice koj e ima neizvršene obaveze po osnovu prinudne n aplate nema pravo da izmiruje ostale pov erioce na bilo koji način propisan članom 46. Zakona o platnom prometu; da je zbog toga j e prav ni prethodnik tužioca sva sredstva primljena od „J. S .“ morao usmeriti za izmirenje obaveza prema svim poveriocima, u sk ladu sa redosledom dospelosti naplate; da on to nije učinio, već je sredstva usmerio tuženom i time ga doveo u povlašćeni položaj; da je, n a osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud primenom člana 416. stav 1 . Zakona o parničnom postupku usvojio reviziju tužioca i preinačio nižestepene presude, te odlučio kao u izreci.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu, pored ostalih, ustavnom žalbom ukazuje svakom se jemči pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) bilo je propisano: da se pravnosnažnost presude vezuje za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave (član 360. stav 3.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, da ako veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi ili dokazi čije je izvođenje odbio prvostepeni sud, može da zakaže raspravu pred drugostepenim sudom (član 383. st. 1. i 3.); da Vrhovni kasacioni sud odlučuje o reviziji bez rasprave (član 412.); da ako Vrhovni kasacioni sud utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, presudom će da usvoji reviziju i preinači pobijanu presudu, da ako Vrhovni kasacioni sud nađe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno i da zbog toga nema uslova za preinačenje pobijane presude, rešenjem će da usvoji reviziju, ukine u celini ili delimično presudu prvostepenog i drugostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vrati na ponovno suđenje istom ili drugom veću prvostepenog, odnosno drugostepenog suda (član 416. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, br. 104/09, 99/11 i 71/12 - Odluka US i 83/14 ) je propisano: da pravne poslove i druge pravne radnje zaključene odnosno preduzete pre otvaranja stečajnog postupka, kojima se narušava ravnomerno namirenje stečajnih poverilaca ili oštećuju poverioci, kao i pravne poslove i druge pravne radnje kojima se pojedini poverioci stavljaju u pogodniji položaj (u daljem tekstu: pogodovanje poverilaca), mogu pobijati stečajni upravnik, u ime stečajnog dužnika i poverioci, u skladu sa odredbama ovog zakona (član 119. stav 1.); da se pravni posao odnosno pravna radnja zaključeni, odnosno preduzeti u poslednjih pet godina pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka ili posle toga, sa namerom oštećenja jednog ili više poverilaca, mogu pobijati ako je saugovarač stečajnog dužnika znao za nameru stečajnog dužnika, da se znanje namere pretpostavlja ako je saugovarač stečajnog dužnika znao da stečajnom dužniku preti nesposobnost plaćanja i da se radnjom oštećuju poverioci (član 123. stav 1.); da ako zahtev za pobijanje pravnog posla ili druge pravne radnje bude pravnosnažno usvojen, pobijeni pravni posao odnosno pravna radnja nemaju dejstva prema stečajnoj masi, a protivnik pobijanja je dužan da u stečajnu masu vrati svu imovinsku korist stečenu na osnovu pobijenog posla ili druge radnje (stav 1.), da protivnik pobijanja, nakon što vrati imovinsku korist iz stava 1. ovog člana, ima pravo da ostvaruje svoje protivpotraživanje kao stečajni poverilac, podnošenjem naknadne prijave potraživanja (stav 2.) (član 130.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, posebno navode podnosioca da je revizijski sud izmenio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku, što je za posledicu imalo arbitrernu primenu odredaba Zakona o stečaju, Ustavni sud je zaključio da su navodi podnosioca prvenstveno usmereni na osporavanje razloga na kojima je zasnovan a osporen a revizijska presuda, te da stoga treba da budu razmotreni prvenstveno sa aspekta eventualno proizvoljne primene relevantnog procesnog prava .

S tim u vezi, Ustavni sud i ovom prilikom podseća da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao van granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu podnosioca ustavne žalbe, da je za posledicu imala povredu ustavnih prava.

Sledeće na šta Ustavni sud želi da ukaže jeste da drugostepeni sud može da utvrdi drugačije činjenično stanje od onog koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi samo ako prethodno otvori glavnu raspravu (član 383. ZPP) , te ponovo izvede i oceni dokaze, ali da revizijski sud saglasno odredbi člana 412. ZPP, nema takvu mogućnost. U suprotnom, kada bi revizijska presuda bila zasnovana na novim činjenicama ili na drugačije utvrđenom činjeničnom stanju, u pitanje bi bilo dovedeno pravo stranaka da se izjašnjavaju o dokazima na osnovu kojih je sud utvrdio to drugačije/izmenjeno činjenično stanje, samim tim i Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje, jer u takvoj situaciji stranke ne bi imale mogućnost da osporavaju pravilnost činjeničnog stanja koje je kao takvo po prvi put „utvrđeno“ u revizijskoj presudi. Ustavni sud ukazuje i na to da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Dakle, prvostepeni sud utvrđuje činjenično stanje, a drugostepeni sud, ukoliko ne otvori glavnu raspravu, svoju odluku mora zasnovati na činjeničnom stanju koje je utvrdio nižestepeni sud , kao što to isto mora učiniti i Vrhovni kasacioni sud u postupku po reviziji.

Primenjujući navedeno na okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud podseća da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je ugovor o izmirenju duga ustupanjem potraživanja koji je 20. februara 2008. godine zaključen između tužioca i tuženog, bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi tužioca, te je obavezan tuženi da tužiocu vrati iznos od 946.815,37 američkih dolara, sa pripadajućom kamatom, jer je revizijski sud stao na stanovište da je tužilac dokazao ispunjenost opštih i posebnih uslova za pobijanje pravnih poslova i radnji u stečaju. Ustavni sud primećuje da revizijski sud konstatuje da su nižestepene presude donete uz pogre šnu primenu materijalnog prava, dok prilikom interpretiranja činjeničnog stanja koje se odnosi na postojanje namere za oštećenje drugih poverilaca iz člana 123. stav 1. Zakona o stečaju, revizijski sud smatra da nju nije bilo potrebno dokazivati , jer je u trenutku zaključivanja spornog pravnog posla tužilac bio u teškoj finansijskoj situaciji, odnosno blokadi računa po osnovu izvršnih naloga u iznosu od 151.199.122,91 dinara i postupku restrukturiranja.

Sa druge strane, nižestepeni sudovi su takav tužbeni zahtev odbili kao neosnovan. Naime, prvostepeni sud je naveo da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da tužilac nije pružio nikakve dokaze o stanju svog računa u vreme kada je predmetni pravni posao preduzet, s obzirom na to da se pregled neizvršenih privremeno neaktivnih naloga Narodne banke Srbije odnosio na dan 4. oktob ar 2007. godine, dok je pravni posao preduzet nekoliko meseci nakon toga. Štaviše, nižestepeni sudovi su utvrdili da je u vreme zaključenja i izvršenja predmetnog pravnog posla tužilac bio platežno sposoban, jer mu je „J. S .“ uplatio novac na ime izvršenih radova na projektu u Iraku. Za prvostepeni i drugostepeni sud, n avedene činjenic e su bile odlučn e prilikom donošenja odluke o neosnovanosti tužbenog zahteva.

Polazeći od toga da konstatacija revizijskog suda o tome da je tužilac u trenutku zaključivanja spornog pravnog posla bio u teškoj finansijskoj situaciji, odnosno blokadi računa po osnovu izvršnih naloga u iznosu od 151.199.122,91 dinara protivreči činjeničnom stanju koje je utvrdio prvostepeni sud, a koje je prihvatio drugostepeni sud, Ustavni sud je ocenio da je neovlašćenim utvrđivanjem činjeničnog stanja bitno drugačijeg od onog koje je utvrđeno do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom, što je posledično dovelo i do drugačije primene materijalnih odredaba Zakona o stečaju, podnosiocu ustavne žalbe osporenom revizijskom presudom povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava .

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 326/2017 od 12. aprila 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu i odredio da isti sud ponovo odluči o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6652/15 od 5. maja 2017. godine.

7. Kako je Sud odlučio o izjavljenoj ustavnoj žalbi, stekli su se uslovi da se ukine Rešenje Ustavnog suda Už-12392/2018 od 24. decembra 2018. godine o odlaganju izvršenja presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 326/2017 od 12. aprila 2018. godine, saglasno odredbi člana 56. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučeno kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavni sud poništio presudu VKS zbog neovlašćene izmene činjeničnog stanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti