Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu podnetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje u radnom sporu. Sud je ocenio da trajanje postupka od četiri godine i osam meseci nije nerazumno, te da su redovni sudovi pružili ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje svojih odluka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Petra Sekića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. jula 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Petra Sekića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 309/04.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Petra Sekića izjavljena protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 309/04 od 11. jula 2006. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 5056/06 od 6. decembra 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 573/07 od 23. novembra 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Petar Sekić iz Beograda je preko punomoćnika Milana Ivanovića, advokata iz Beograda 28. januara 2009. godine podneo ustavnu žalbu protiv presude Četvrtog Opštinskog suda u Beogradu P1. 309/04 od 11. jula 2006. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 5056/06 od 6. decembra 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 573/07 od 23. novembra 2008. godine, zbog povrede prava iz čl. 25, 32. i 60. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe osporava povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u predmetnom parničnom postupku, navodeći da radni sporovi zahtevaju potrebnu hitnog rešavanja, a da je u konkretnom slučaju postupak trajao pet godina, od 8. marta 2004. godine, kada je podneo tužbu pa do donošenja revizijske presude 23. novembra 2008. godine, čime mu je povređeno navedeno ustavno pravo. Zatim podnosilac detaljno i hronološki obrazlaže činjenično stanje, hronologiju izvođenja dokaznog postupka u parničnom postupku, i navodi brojne pritužbe koje je podnosio nadležnim institucijama nezadovoljan ishodom predmetnog parničnog postupka. Navodi da su redovni sudovi u osporenim presudama pogrešno primenili materijalno pravo, da je predmet radnog spora naknada štete, odnosno značajan iznos novčane naknade a koje je tuženi kao poslodavac pogrešno obračunao ne primenjujući odredbe Opšteg kolektivnog ugovora i ugovora o radu te ga je tako oštetio za veliki novčani iznos. Ističe da je zaključak redovnih sudova da je tuženi postupio na zakonit način pogrešan i da su zbog toga osporene sudske odluke nezakonite. Takođe, smatra da su sudovi pogrešno primenili zakonske odredbe o teretu dokazivanja jer su bili dužni da pribave opšti akt tuženog i navodi da su sudovi u osporenim presudama pogrešno primenili odredbe materijalnog prava, te je takvo postupanje sudova ne samo nezakonito već predstavlja grubo kršenje njegovih osnovnih ljudskih prava.

2. Prema odredbama člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) sadrži odredbu koja je istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 8. marta 2004. godine protiv tuženog "JAT AIRWAYS", radu isplate naknade zarade.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 309/04 od 11. jula 2006. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je tuženi obavezan da tužiocu isplati na osnovu razlike neisplaćene naknade za minuli rad, letački dodatak, korišćenje godišnjeg odmora, otpremnine, za period od 1. aprila 2002. godine do 31. decembra 2003. godine određeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, a odbijen je tužbeni zahtev za neisplaćenu otpremninu do traženog iznosa, neisplaćenu jubilarnu nagradu, naknadu za odvojen život za rad u inostranstvu, izmaklu dobit.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. I 5056/06 od 6. decembra 2006. godine potvrđena je prvostepena presuda P1. 309/04 od 11. jula 2006. godine. Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev II 573/07 od 25. novembra 2008. godine odbijene su kao neosnovane revizije tužioca i tuženog izjavljene protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 5056/06 od 6. decembra 2006. godine.

U obrazloženju revizijske presude je navedeno: da u sprovedenom postupku nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje Vrhovni sud Srbije pazi po službenoj dužnosti, a nema ni bitne povrede na koju se tužilac poziva u reviziji jer su razlozi o odlučnim činjenicama jasni i bez protivurečnosti; da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su delimično usvojili tužbeni zahtev tužioca i obavezali tuženog da tužiocu isplati dosuđene iznose jer je tužiocu prestao radni odnos kao tehnološkom višku, pa nema pravo na naknadu štete zbog izostale zarade koju bi imao da je nastavio da radi, te da su stoga neosnovani navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i Zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 60. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, dok je stavom 4. pored ostalog utvrđeno da svako ima pravo na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Članom 25. Ustava utvrđena je nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak na odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 8. marta 2004. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Naime u vezi isticanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1 309/04, Ustavni sud nalazi da imajući u vidu da je tužba podneta 8. marta 2004. godine, da je prvostepena presuda doneta dve godine posle podnošenja tužbe, drugostepena presuda posle pet meseci od donošenja prvostepene presude a ravizijska presuda dve godine posle donošenja drugostepene presude, odnosno da je revizijski postupak okončan posle četiri godine i osam meseci od podnošenja tužbe, proizlazi da je pozivanje na povredu ustavnog prava na suđenje u razumnom roku neosnovano. Naime, polazeći od standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda kao i Evropskog suda ljudska prava u Strazburu, Ustavni sud je ocenio da se trajanje parničnog postupka u konkretnom slučaju kretalo u okviru razumno prihvatljivog trajanja parničnog postupka, te je zaključio da u osporenom parničnom postupku nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

5. U pogledu osporavanja presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1-309/04 od 11. jula 2006. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 5056/06 od 6. decembra 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev II 573/07 od 25. novembra 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da osporenom prvostepenom, drugostepenom i revizijskom presudom podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud nalazi da su se u odnosu na tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe u pogledu zahteva za isplatu naknade za odvojen život kod angažovanja za rad u inostranstvu u mesecu maju i avgustu 2003. godine, isplatu jubilarne nagrade, isplatu razlike otpremnine i izgubljene devizne zarade za rad u inostranstvu kao i naknade za odvojen život u januaru i februaru 2004. godine, sudovi pozivali na odgovarajuće odredbe Zakona o radu Pojedinačnog kolektivnog ugovora i ugovora o radu i na ustavnopravni način odlučili o tužbenom zahtevu uz prihvatljivu primenu i tumačenje materijalnog merodavnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Naime, u pogledu zahteva za isplatu naknade za odvojen život kod angažovanja za rad u inostranstvu u osporenim presudama pravilno je utvrđeno da podnosilac nije imao pravo na isplatu traženih naknada po osnovu rada zbog nepostojanja pravnog osnova za isplatu tih naknada. U prilog navedenom ukazuje odredba člana 73. Pojedinačnog kolektivnog ugovora poslodavca odnosno tuženog kojom je bilo propisano da će se posebnim aktom utvrditi konkretne naknade iz radnog odnosa koje su predmet tužbenog zahteva. Međutim, takav posebni akt kojim bi se utvrdila naknada u konkretnim slučajevima, kako je to određeno navedenom odredbom Pojedinačnog kolektivnog ugovora, nije donet. U pogledu zahteva za isplatu jubilarne nagrade, sudovi su našli da je podnosiocu navedena nagrada isplaćena prema odredbama Pojedinačnog kolektivnog ugovora a isplata razlike otpremnine mu je isplaćena prema članu 31. Pojedinačnog kolektivnog ugovora u skladu sa članom 117. Zakona o radu.

Ustavni sud nalazi da su osporene presude obrazložene, da je odgovoreno na bitne zahteve podnosioca, te da ocena prvostepenog, drugostepenog i revizijskog suda data u tim presudama nije posledica proizvoljnog tumačenja ili neprihvatljive primene merodavnog prava. Sud stoga zaključuje da je predmetni parnični postupak vođen na način kojim je podnosiocu bilo omogućeno pravo na pravično suđenje. Dakle, po nalaženju Ustavnog suda, osporene presude su zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava, tako da izneti stavovi sudova ne ukazuju na povredu prava na pravično suđenje podnosioca ustavne žalbe. Naime, imajući u vidu da je podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos kao tehnološkom višku, pravilno je osporenim presudama utvrđeno da on nema pravo na naknadu štete zbog izostale zarade koju bi imao da je nastavio da radi.

Podnosilac ustavne žalbe nezadovoljan ishodom parničnog postupka nije naveo razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da su osporene presude donete bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljnim odlučivanjem ili zloupotrebom dokaza na štetu podnosioca ustavne žalbe i nije naveo ni jedan argument koji bi bio potkrepljen dokazima da je u sprovedenom postupku došlo do povrede Ustavom zajemčenog prava na koje se poziva u ustavnoj žalbi.

Takođe, s obzirom na to da se navodi podnosioca ustavne žalbe odnose i na pogrešne zaključke redovnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima kao i o neprihvatanju predloženih dokaza, kao i predlaganja da Ustavni sud oceni brojne dokaze koji su priloženi uz ustavnu žalbu, Ustavni sud ističe da nije nadležan da ocenjuje dokaze koji su izvedeni u sudskom postupku ili da ocenjuje zaključke redovnih sudova o neprihvatanju pojedinih dokaza ili o primeni materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Na osnovu svega navedenog Ustavni sud je i u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana člana 45. tačka 9), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević