Odluka Ustavnog suda o pravu na naknadu štete kod nezakonitog otkaza

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno primenio materijalno pravo kada je zaključio da zaposlenom ne pripada istovremeno i naknada štete u visini izgubljene zarade i naknada umesto vraćanja na rad.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . J. iz V. P, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. J. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1207/10 od 20. oktobra 2010. godine, u delu kojim je odlučeno o pravu podnosioca na naknadu štete, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1207/10 od 20. oktobra 2010. godine, u delu kojim je odlučeno o pravu podnosioca na naknadu štete i određuje da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Velikoj Plani P1. 18/04 od 11. januara 2008. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. J. iz V. P, podneo je 18. marta 2011. godine, preko punomoćnika P. M, advokata iz V. P, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1207/10 od 20. oktobra 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Povredu označenih ustavnih prava podnosilac zasniva na tvrdnji o pogrešnoj primeni materijalnog prava, konkretno člana 191. stav 2. Zakona o radu. Smatra da je pogrešan zaključak drugostepenog suda da mu u slučaju nezakonitog otkaza ne pripada naknada štete u visini izgubljene zarade, već samo naknada štete u visini 18 zarada koje bi ostvario da radi, te s tim u vezi i dato obrazloženje drugostepenog suda da se naknada štete ne može dosuditi po dva osnova. U prilog tvrdnji o različitom postupanju sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama, podnosilac je dostavio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 998/10 od 8. jula 2010. godine. Predlaže da Ustavni sud poništi osporenu odluku u stavu drugom izreke i traži naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P1. 18/04 od 11. januara 2008. godine, obavezan je tuženi "Š." a.d. da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe: uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje za period od 16. decembra 2003. godine do 31. marta 2007. godine (stav 1. izreke); na ime naknade štete zbog nezakonitog otkaza za period od decembra 2003. godine zaključno sa martom 2007. godine isplati određene mesečno opredeljene iznose sa kamatom počev od prvog u narednom mesecu za prethodni mesec (stav 2. izreke); isplati određeni novčani iznos na ime regresa za godišnji odmor za 2003. godinu sa kamatom (stav 3. izreke); isplati određeni novčani iznos na ime naknade za topli obrok za period od decembra 2003. godine zaključno sa februarom 2004. godine sa kamatom (stav 4. izreke); uplati doprinose nadležnim fondovima za iznose dosuđene stavom 4. izreke (stav 5. izreke); na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa isplati iznos od 182.880,00 dinara, sa kamatom počev od 9. novembra 2007. godine pa do isplate (stav 6. izreke); isplati određeni novčani iznos na ime troškova parničnog postupka (stav 7. izreke) . U obrazloženju ove odluke je navedeno: da je delimičnom presudom tog suda P1. 18/04 od 10. avgusta 2005. godine (izvršnom 26. decembra 2006. godine) poništeno rešenje tuženog od 15. decembra 2003. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu i naloženo tuženom da tužioca vrati na posao i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi; da je u daljem toku postupka, koji je vođen radi naknade štete zbog nezakonitog otkaza, tužilac podneskom od 25. septembra 2007. godine, pored ostalog, tražio naknadu štete u visini zarade koju bi ostvario u spornom periodu od dobijanja otkaza pa do pravnosnažnosti pomenute delimične presude; da je tužilac podneskom od 9. novembra 2007. godine objektivno preinačio tužbu tako što je uz postojeći, istakao i zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza u skladu sa članom 191. stav 4. Zakona o radu, jer tuženi nije postupio po delimičnoj presudi i vratio ga na rad, zbog čega je on je odlučio da vraćanje na rad više ne traži. Pozivajući se na odredbe člana 96. Zakona o radu iz 2001. godine (koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu) i člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je stavom drugim izreke, tužiocu dosudio naknadu štete u visini zarade koju bi ostvario u periodu od dobijanja otkaza do pravnosnažnosti delimične presude P1. 18/04 od 10. avgusta 2005. godine. Osim toga, imajući u vidu činjenicu da je tužilac odlučio da više ne traži vraćanje na rad jer tuženi nije odgovorio na njegove zahteve, niti je postupio u skladu sa nalogom iz delimične presude, prvostepeni sud je zaključio da tužiocu pripada i naknada štete u smislu člana 191. stav 4. Zakona o radu iz 2005. godine u visini 18 zarada koje bi ostvario da radi.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1.1207/10 od 20. oktobra 2010. godine, navedena prvostepena presuda je potvrđena u stavu trećem i šestom izreke, preinačena u stavu drugom, četvrtom i petom izreke, tako što je zahtev tužioca za naknadu štete u visini zarade koju bi ostvario u periodu od donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu do pravnosnažnosti delimične presude, te zahtev za isplatu naknade za topli obrok sa doprinosima, odbijen kao neosnovan, dok je u preostalom delu prvostepena presuda ukinuta. Obrazlažući svoju odluku Apelacioni sud je, pored ostalog, naveo da je prvostepeni sud pravilnom primenom odredbe člana 191. stav 4. Zakona o radu našao da je tužbeni zahtev za naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada, odnosno iznos od 182.880,00 dinara, osnovan s obzirom na nezakonit prestanak radnog odnosa tužiocu koji je tokom postupka izjavio da je odlučio da više ne zahteva vraćanje na rad. Međutim, po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplati naknadu štete u visini zarada koje bi ostvario u periodu od decembra 2003. godine do marta 2007. godine, budući da je tužiocu naknada štete dosuđena u skladu sa članom 191. stav 4. Zakona o radu, zaključivši da se šteta ne može dosuditi po dva osnova.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 998/10 od 8. jula 2010. godine, koja je dostavljena kao dokaz različitog postupanja, potvrđena je presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 1425/04 od 14. marta 2008. godine, kojom je, između ostalog, tuženi "Š." a.d. obavezan da tužiocu Z.Č, zbog nezakonitog otkaza, isplati određene novčane iznose u visini zarade koju bi ostvario u periodu od maja 2004. godine do avgusta 2007. godine kao i iznos od 182.880,00 dinara što predstavlja iznos od 18 zarada. Osnov obrazloženja drugostepene odluke zasniva na tome da je naknada štete koja se sastoji u neisplaćenim zaradama dosuđena u skladu sa članom 108. Zakona o radu iz 2001. godine, a da je naknada štete u visini 18 zarada dosuđena u skladu sa članom 191. stav 4. Zakona o radu iz 2005. godine, jer tužilac postavljenim tužbenim zahtevom nije tražio vraćanje na rad.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je : da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama člana 108. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/ 01), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu podnosiocu, bilo je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad, ako to zahteva (stav 1.); da p ored vraćanja na rad iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu ili ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.).

Članom 10. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", broj 61/05), koji je stupio na snagu 19. jula 2005. godine, izmenjen je član 191. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", broj 24/05), takoda glasi: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva ( stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); da ako sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na njegov zahtev obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi zaposleni ostvario da radi, i to zavisno od vremena provedenog u radnom odnosu i godina života zaposlenog, kao i broja izdržavanih članova porodice (stav 4.); da poslodavac i zaposleni mogu podneti zahtev iz st. 4. i 5. ovog člana do okončanja glavne rasprave pred sudom (stav 6.).

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), važećim u vreme donošenja delimične presude kojom je obavezan tuženi poslodavac da podnosioca vrati na rad, bilo je propisano: da je za odlučivanje o predlogu za izvršenje na osnovu izvršne isprave po kojoj je poslodavac dužan da zaposlenog vrati na rad ili da ga rasporedi na odgovarajuće radno mesto, mesno nadležan sud na čijem se području nalazi sedište poslodavca (član 227.); da se predlog za izvršenje iz člana 227. ovog zakona može podneti u roku od 30 dana od dana kada je izvršni poverilac stekao pravo da predlog podnese (član 228.).

5. Kako se navodi o povredi prava na pravično suđenje svode na tvrdnje o pogrešnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljn a ili diskriminator ska na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, s obzirom na svoju nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi, a u kontekstu navoda na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava iz člana 32. stav 1. ustava, Ustavni sud može samo da ispita da li je primena merodavnog materijalnog prava bila arbitrerna na štetu podnosilaca.

Ustavni sud konstatuje da je osnov obrazloženja osporene drugostepene presude u delu kojim je odbijen zahtev podnosioca za naknadu štete u vidu izgubljene zarade, zaključak suda da se podnosiocu zbog nezakonitog otkaza naknada štete ne može dosuditi po dva osnova. Naime, drugostepeni sud je svoj zaključak obrazložio time da je podnosiocu u skladu sa članom 191. stav 4. Zakona o radu na ime naknade štete dosuđen iznos od 182.880,00 dinara, što predstavlja 18 zarada koje bi ostvario da je radio, te da mu se iz tog razloga ne može priznati i pravo na naknada štete u vidu izgubljene zarade.

Polazeći od razloga datih u obrazloženju osporene presude, Ustavni sud ukazuje da su noveliranim odredbama člana 191. st. 1. i 4. Zakona o radu, koje su stupile na snagu pre donošenja delimične presude kojom je rešenje kojim je podnosiocu otkazan ugovor o radu poništeno kao nezakonito, predviđene dve mogućnosti za slučaj nezakonitog otkaza: prva, vraćanje zaposlenog na rad ukoliko on to zahteva, i druga, isplata naknade štete u iznosu od najviše 18 zarada za slučaj da zahtev za vraćanje na rad nije istaknut. Pored toga, navedena zakonska odredba u stavu 2. (kao i ranije važeća odredba člana 108. stav 2. Zakona o radu iz 2001. godine koja je bila na snazi u vreme donošenja rešenja kojim je podnosiocu otkazan ugovor o radu) propisuje dužnost poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, te dužnost uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Po nalaženju Ustavnog suda, u slučaju koji je predviđen članom 191. stav 2. Zakona o radu iz 2005. godine, šteta koju je zaposleni pretrpeo ogleda se u neostvarivanju zarade zbog nezakonitog otkaza, pa ovaj vid naknade štete ima za cilj uspostavljanje stanja koje je postojalo pre nego što je šteta nastupila. S druge strane, naknada štete koja je uvedena noveliranom odredbom člana 191. stav 4. Zakona o radu, po oceni Ustavnog suda, ima drugi cilj - ona supstituiše pravo zaposlenog na vraćanje na rad, jer obaveza poslodavca na isplatu naknade štete u iznosu od najviše 18 zarada postoji isključivo u slučaju kada zaposleni takav zahtev istakne, a ne zahteva vraćanje na rad. Po shvatanju Ustavnog suda, ovaj vid naknade štete nema za cilj uspostavljanje stanja koje je postojalo pre nastanka štete. Stoga, po oceni Ustavnog suda, odredbe člana 191. st. 2. i 4. Zakona o radu nikako ne upućuju na zaključak da se radi o dva istovetna vida naknade štete, budući da je novelama iz jula 2005. godine namera zakonodavca bila da uz reintegraciju zaposlenog da mogućnost ostvarivanja prava na naknadu štete umesto vraćanja zaposlenog na rad.

Nadalje, Ustavni sud zapaža da je drugostepeni sud zaključak da podnosiocu pripada naknada štete iz člana 191. stav 4. Zakona o radu obrazložio time da je podnosilac u toku postupka odlučio da od tuženog preduzeća ne traži vraćanje na rad. U vezi sa datim obrazloženjem, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac zahtev za naknadu štete iz člana 191. stav 4. Zakona o radu istakao nakon što je o njegovom zahtevu za vraćanje na rad odlučeno delimičnom presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P1. 18/04 od 10. avgusta 2005. godine, čije izvršenje je mogao da traži u skladu sa čl. 227. i 228. Zakona o izvršnom postupku. Upravo polazeći od toga da je izmenama člana 191. Zakona o radu zakonodavac, u slučaju nezakonitog otkaza, dao pravo izbora zaposlenom ili da traži vraćanje na rad ili da istakne zahtev za naknadu štete koji supstituiše njegovu reintegraciju, Ustavni sud smatra da u pravnom prometu ne bi mogle da postoje i odluka o reintegraciji i odluka kojom se ona kompenzuje.

Imajući u vidu sve napred izloženo, Ustavni sud je ocenio da je način na koji je Apelacioni sud u Beogradu protumačio i primenio materijalno pravo proizvoljan, te samim tim i ustavnopravno neprihvatljiv. Stoga je, Ustavni sud utvrdio da je osporenom presudom, u delu u kojem je odlučeno o pravu podnosioca na naknadu štete (oba vida), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1207/10 od 20. oktobra 2010. godine u delu kojim je odlučeno o pravu podnosioca na naknadu štete, kako bi u ponovnom postupku drugostepeni sud doneo novu odluku o žalbi tuženog preduzeća izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Velikoj Plani P1. 18/04 od 11. januara 2008. godine.

6. Razmatrajući navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava , Ustavni sud podseća da uslov koji mora postojati da bi se mogla ceniti povreda označenog prava, jeste različito postupanje sudova u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji, što podrazumeva da mora postojati identitet činjeničnog i pravnog stanja u predmetima koji se porede i različito postupanje sudova najviše instance u tim predmetima. Ustavni sud je ocenio da presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 998/10 od 8. jula 2010. godine koja je dostavljena kao primer različitog postupanja, ne mo že biti dokaz o učinjenoj povredi prava na jednaku zaštitu prava . Naime, Ustavni sud konstatuje da, iako se radi o istoj pravnoj stvari, iz obrazloženja dostavljene presude se ne može izvesti zaključak o postojanju činjenične istovetnosti između drugostepene presude koja se osporava ustavnom žalbom i dostavljene presude. Ovo stoga što iz priložene presude proizlazi da tužilac u tom postupku, za razliku od podnosioca ustavne žalbe, nije istakao zahtev za vraćanje na rad.

U pogledu istaknute povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije dostavi o nijedan dokaz da je osporenom presudom različito tretiran u odnosu na druga lica koja se nalaze u istoj ili bitno sličnoj situaciji.

Stoga je, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u delu u kojem je istaknuta povreda načela zabrane diskriminacije i prava na jednaku zaštitu prava odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Kako podnosilac zahtev za naknadu štete nije opredelio po osnovu i visini, niti je dostavio dokaze o pretrpljenoj šteti u skladu sa članom 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu zahtev za naknadu štete odbacio, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravu na naknadu štete kod nezakonitog otkaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti