Ustavna žalba zbog dugotrajnog parničnog postupka za naknadu štete i povrede prava na pravično suđenje u vezi sa pasivnom legitimacijom

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete, koji je trajao 18 godina, i dosuđuje naknadu. Odbija žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1243/2013
24.11.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . G . iz Bačkog Petrovog Sela i F. F . i F . R, oboje iz Temerina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. G, F . F . i F . R . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Temerinu u predmetu P. 1/03 (inicijalno predmet P. 240/94) podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. G, F . F . i F . R . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8925/10 od 15. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. G . iz Bačkog Petrovog Sela, F . F . i F . R, oboje iz Temerina, preko punomoćnika Z . P, advokata iz Temerina, podneli su Ustavnom sudu, 14. februara 2013. godine , ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Temerinu u predmetu P. 1/03, kao i protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8925/10 od 15. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosioci su naveli da je predmetni postupak trajao 18 godina, pri čemu je postupak po žalbi trajao šest godina. Podnosioci smatraju da im je pravo na pravično suđenje povređeno pogrešnom primenom materijalnog prava, jer Apelacioni sud u Novom Sadu nije pravilno zaključio da tuženi nije pravni sledbenik organizacije „S. OSIGURANjE“, te da nije bio pasivno legitimisan u predmetnoj parnici. S tim u vezi, podnosioci su istakli da na činjenicu postojanja pravnog sledbeništva ukazuje i odluka o osnivanju organizacije „K . osiguranje“ koja sadrži izjavu osnivača da je novoosnovana organizacija pravni sledbenik filijale organizacije „S . osiguranje“. Obrazlažući povredu prava na jednaku zaštitu prava, podnosioci su naveli da je stav iznet u osporenoj presudi suprotan stavu Vrhovnog suda Srbije iznetom u revizijskom rešenju donetom u toku predmetnog parničnog postupka u pogledu postojanja pravnog sledbeništa organizacije „S . OSIGURANjE“, kao i stavu Okružnog suda u Novom Sadu, koji je smatrao da je za odluku o osnovanosti tužbenog zahteva od značaja visina sume osiguranja na dan štetnog događaja, a ne na dan presuđenja. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnosiocima na naknadu nematerijalne štete zbog povrede tih prava. Takođe, podnosioci su istakli zahtev za naknadu štete u visini iznosa koje su potraživali u predmetnom parničnom postupku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Temerinu P. 1/03, kao i u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, kao tužioci, podneli su 7. oktobra 1994. godine tužbu Opštinskom sudu u Temerinu protiv tuženih „S. osiguranje“ d.d. Sarajevo i G.Z, kojom su tražili da sud obaveže tužene da im, na ime naknade nematerijalne štete zbog gubitka bliske osobe (majke, odnosno ćerke), kao i naknade materijalne štete, isplate opredeljene novčane iznose. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 240/94.

Na zahtev tužilaca, Opštinski sud u Temerinu je 12. aprila 1995. godine doneo rešenje kojim je prekinuo predmetni parnični postupak do okončanja krivičnog postupka koji se vodio protiv tuženog G.Z. Postupak je nastavljen 12. februara 1997. godine, a budući da je tuženi G.Z. u međuvremenu preminuo, tužioci su povukli tužbu u odnosu na njega.

U nastavku postupka predmet je dobio broj P. 59/97. Na zahtev tužilaca, postupak je bio u prekidu i od 1. jula do 22. septembra 1997. godine, nakon čega su tužioci preinačili tužbu, označavajući kao tuženog D. „N. S .“, uz obrazloženje da odgovornost novotuženog proizlazi iz odredbe člana 99. Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica, a ovo stoga što je vozilo kojim je pričinjena šteta bilo osigurano kod osiguravajuće organizacija iz Bosne i Hercegovine, pa se, prema mišljenju tužilaca, ima smatrati da je šteta pričinjena neosiguranim vozilom. Tužena osiguravajuća organizacija je istakla prigovor nedostatka pasivne legitimacije, ukazujući da je obaveze osiguravajuće organizacije iz Sarajeva preuzeo Međunarodni biro za osiguranje, sa sedištem u Beogradu.

U nastavku postupka predmet je dobio broj P. 132/98, a Opštinski sud u Temerinu je, posle četiri održana ročišta, doneo presudu P. 132/98 od 19. jula 1999. godine, kojom je delimično usvojio tužbene zahteve tužilaca. Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2542/99 od 11. novembra 1999. godine žalba tuženog je delimično usvojena, te je presuda Opštinskog suda u Temerinu P. 132/98 od 19. jula 1999. godine u tom delu ukinuta, dok je u delu kojim je usvojen zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete žalba tuženog odbijena kao neosnovana, te je označena prvostepena presuda u tom delu potvrđena. U postupku po reviziji tuženog, Vrhovni sud Srbije je doneo rešenje Rev. 1029/00 od 14. juna 2001. godine, kojim je ukinuo presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2542/99 od 11. novembra 1999. godine u potvrđujućem delu i presudu Opštinskog suda u Temerinu P. 132/98 od 19. jula 1999. godine u delu u kojem je odlučeno o zahtevu za nematerijalnu štetu. U obrazloženju označenog rešenja navedeno je da je tuženi istakao da nije pasivno legitimisan u ovom postupku, jer postoji pravni sledbenik organizacije „S. OSIGURANjE“ d.d. Sarajevo, a to je „K . OSIGURANjE“ a.d. Beograd, te je revizijski sud našao da je potrebno da se ispita ko je pravni sledbenik organizacije iz Sarajeva, odnosno ko je pasivno legitimisan u ovoj parnici.

U ponovnom postupku, koji se vodio pod brojem P. 337/99, tužioci su, podneskom od 20. decembra 2001. godine, proširili tužbu, tako što su kao tuženog označili i organizaciju „K. OSIGURANjE“ a.d. Beograd, dok su povukli tužbu u delu u kojem su pravnosnažno uspeli u postupku, budući da im je u tom delu isplaćena naknada. Kako organizacija „K . OSIGURANjE“ a.d. Beograd nije prihvatila proširenje tužbe, to su tužioci 17. januara 2002. godine podneli novu tužbu protiv ove osiguravajuće organizacije, povodom koje je formiran predmet P. 17/02, a Opštinski sud u Temerinu je označene dve parnice, rešenjem od 22. januara 2002. godine, spojio radi jedinstvene rasprave. Novotužena organizacija nije istakla prigovor nedostatka pasivne legitimacije. U ovoj fazi postupka tužioci su 13. maja 2002. godine povukli tužbu protiv tuženog D . „N . S .“, a posle šest održanih ročišta Opštinski sud u Temerinu je zaključio raspravu i doneo presudu P. 337/99 od 1. jula 2002. godine, kojom je usvojio tužbene zahteve tužilaca. Označena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3696/02 od 21. novembra 2002. godine, uz obrazloženje da je u postupku potrebno da se utvrdi kolika je bila osigurana suma na dan štetnog događaja i koliko bi na taj dan iznosila šteta čija se naknada potražuje, te da li bi ona u celini bila pokrivena osiguranom sumom.

U drugom po redu ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 1/03. Kao tuženi označena je organizacija „P. OSIGURANjE“ a.d. Beograd, pravni sledbenik „K . OSIGURANjA“ a.d. Beograd. Tužena organizacija je istakla prigovor nedostatka pasivne legitimacije, ukazujući da je štetu dužna da naknadi osiguravajuća organizacija sa kojom je bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju, odnosno organizacija iz Sarajeva. U ovoj fazi postupka održano je šest ročišta. U periodu od 8. marta 2004. do 27. februara 2006. godine nije zakazano nijedno ročište.

Opštinski sud u Temerinu je 17. aprila 2006. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 1/03, kojom je usvojio tužbene zahteve tužilaca. Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu 12. oktobra 2006. godine, te su spisi predmeta dostavljeni Okružnom sudu u Novom Sadu, koji je, rešenjem od 13. marta 2008. godine, vratio spise prvostepenom sudu. Opštinski sud u Temerinu je 23. maja 2008. godine doneo rešenje kojim je ispravio presudu P. 1/03 od 17. aprila 2006. godine, te je ponovo dostavio spise drugostepenom sudu radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi. Apelacioni sud u Novom Sadu, kao nadležni drugostepeni sud nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji 2010. godine, doneo je 12. maja 2010. godine rešenje kojim je ponovo vratio spise predmeta prvostepenom sudu.

Nakon ponovnog dostavljanja spisa, Apelacioni sud u Novom Sadu je, rešenjem Gž. 8925/10 od 18. maja 2011. godine, otvorio raspravu, održao dva ročišta i doneo presudu Gž. 8925/10 od 15. novembra 2012. godine, kojom je ukinuo presudu Opštinskog suda u Temerinu P. 1/03 od 17. aprila 2006. godine, ispravljenu rešenjem od 23. maja 2008. godine, i odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca. U obrazloženju presude navedeno je da je u toku postupka utvrđeno da je majka, odnosno ćerka tužilaca, vozeći se 17. oktobra 1992. godine u vozilu kojim je upravljao D.K, poginula kada je na to vozilo naletelo vozilo kojim je upravljao G.Z, a koje je bilo osigurano kod organizacije „S. OSIGURANjE“ d.d. Sarajevo, Filijala Beograd. Dalje je utvrđeno da je protiv G.Z. vođen krivični postupak koji je, usled smrti okrivljenog, obustavljen, rešenjem koje je postalo pravnosnažno 7. februara 1997. godine. Potom utvrđeno je da je, rešenjem Privrednog suda u Beogradu od 30. juna 1992. godine određen upis osnivanja novog subjekta – Deoničko društvo za osiguranje „K. OSIGURANjE“ d.d. Beograd, čiji su osnivači 17 domaćih pravnih lica, koji su upisali osnivački kapital. U odredbi člana 9. stav 1. Odluke o osnivanju ove osiguravajuće organizacije, kako je utvrđeno, navedeno je da je Društvo pravni sledbenik dosadanje filijale u Beogradu organizacije „S . OSIGURANjE“ d.d. Sarajevo, te da se sredstva rezervi sigurnosti, poslovnog fonda i druga sredstva kojima upravlja Filijala (Beograd), kao i sredstva koja su u fondovima „S . OSIGURANjE“ d.d. Sarajevo i nalaze se u Sarajevu, a na osnovu dosadašnjih rezultata rada pripadaju Filijali, unose u sredstva Društva kao nenominirani anonimni kapital, dok je odredbom člana 22. Odluke propisano da navedena sredstva učestvuju u raspodeli dobiti srazmerno njihovom učešću u ukupnim sredstvima fondova Društva, u kom slučaju deoničari imaju ista prava i obaveze koja su imali kao osnivači „S . OSIGURANjE“ d.d. Sarajevo. Utvrđeno je u postupku i da je odredbom člana 24. navedenog akta određeno da će se nakon završetka ratnih sukoba i uspostavljanje mira u Bosni i Hercegovini pokrenuti postupak za utvrđivanje deobnog bilansa Društva sa organizacijom „S . OSIGURANjE“ d.d. Sarajevo, sporazumno ili putem nadležnog suda. Potom, utvrđeno je da je organizacija „K . OSIGURANjE“ d.d. Beograd, po usaglašavanju sa zakonom, rešenjem Privrednog suda u Beogradu od 10. septembra 1997. godine, upisana kao „K . OSIGURANjE“ a.d. Beograd, kao i da je spajanjem ovog subjekta i organizacije „B . OSIGURANjE“ a.d. Beograd, nastala Organizacija za osiguranje „P .“ a.d. Beograd, koja je upisana u registar Trgovinskog suda u Beogradu, rešenjem od 1. jula 2002. godine. Parnični sud je utvrdio i da je organizacija „S. OSIGURANjE“ iz Sarajeva i dalje upisana u registar kod nadležnog suda u Sarajevu, kao i postojanje njene filijale u Beogradu, a da je ta filijala još uvek upisana u registru koji se vodi kod Privrednog suda u Beogradu. Takođe, utvrđeno je da je na dan 1. maja 2002. godine revalorizovana vrednost društvenog kapitala koji je tuženi preuzeo od organizacije „S . OSIGURANjE“ d.d. Sarajevo - 28.968.000,00 dinara, a da je tužena organizacija na ime naknada šteta po polisama organizacije „S . OSIGURANjE“ d.d. Sarajevo do navedenog datuma isplatila iznos od 55.884.000,00 dinara, odnosno 26.916.000,00 dinara više od preuzetog iznosa.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, te odredbe čl. 34. i 35. Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica, prema kojima delovi organizacije za osiguranje nemaju svojstvo pravnog lica ni subjektivitet u statusno-pravnom smislu, Apelacioni sud u Novom Sadu je zaključio da ni organizacija „K. OSIGURANjE“ d.d. Beograd nije mogla da bude pravni sledbenik filijale „S . OSIGURANjE“ d.d. Sarajevo, već je samo sredstva te organizacije kojima je upravljala njena filijala u Beogradu preuzela na upravljanje, ukazujući da je pravni prethodnik tuženog – „K . OSIGURANjE“ d.d. Beograd, osnovan sredstvima 17 domaćih pravnih lica. Stoga, prema oceni drugostepenog suda, tužena organizacija je solidarno odgovorna zajedno sa organizacijom „S . OSIGURANjE“ d.d. Sarajevo, ali samo dotle dokle doseže imovinski efekat koja su imala preuzeta sredstva organizacije „S . OSIGURANjE“ d.d. Sarajevo kod tuženog. Kako je utvrđeno da je tuženi po polisama organizacije „S . OSIGURANjE“ d.d. Sarajevo, a koju činjenicu ne spore ni tužioci, do presuđenja u predmetnom postupku isplatila više sredstava nego što je preuzela od te organizacije, to je drugostepeni sud ocenio da su, u konkretnom slučaju, iscrpljene granice solidarne odgovornosti tužene. Prema oceni drugostepenog suda iznetoj u obrazloženju osporene presude, nije pravilan stav tužilaca da je tuženi dužan da im naknadi pretrpljenu štetu iako su preuzeta sredstva kojima je upravljala filijala potrošena pre presuđenja u predmetnom postupku jer su ona potrošena nakon štetnog događaja. Ovo stoga, kako je navedeno u obrazloženju, jer se postojanje obaveze tužene da naknadi nesumnjivo pretrpljenu štetu tužiocima ceni u momentu presuđenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica („Službeni list SFRJ“, broj 17/90), koji je bio na snazi u vreme štetnog događaja i osnivanja organizacije „K. osiguranje“ Beograd, bilo je propisano: da je organizacija za osiguranje pravno lice sa pravima, obavezama i odgovornostima utvrđenim ovim zakonom i odlukom, odnosno ugovorom o osnivanju, da delovi organizacije za osiguranje nemaju svojstvo pravnog lica, ali se statutom organizacije za osiguranje može preneti u nadležnost obavljanje određenih poslova i dati određena ovlašćenja u pravnom prometu, da organizacija za osiguranje novčani promet obavlja preko računa organizacije za osiguranje kod Službe društvenog knjigovodstva, da delovi organizacije za osiguranje, u okviru prenetih ovlašćenja, mogu obavljati novčani promet i preko posebnog računa kod Službe društvenog knjigovodstva, da izuzetno, na zahtev organizacije za osiguranje, Služba društvenog knjigovodstva može otvoriti poseban račun delu organizacije za osiguranje radi evidencije izdvojenih sredstava (sredstva rezervi i sredstva preventive), s tim da je taj račun sastavni su deo žiro-računa organizacije za osiguranje (član 34.); da organizacija za osiguranje stiče svojstvo pravnog lica upisom u sudski registar, kao i da se u sudski registar upisuju i delovi organizacije za osiguranje koji imaju određena ovlašćenja u pravnom prometu (član 35.); da putnik koga zadesi nesrećni slučaj odnosno prema uslovima osiguranja, određeni korisnik u slučaju smrti putnika ima pravo da zahteva da organizacija kod koje je izvršeno osiguranje neposredno njemu izvrši svoju obavezu iz ugovora o osiguranju (član 89. stav 1.).

Odredbama člana 452. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/84 i 45/89 – Odluka SUS ) propisano je: da lice na koje pređe na osnovu ugovora neka imovinska celina fizičkog ili pravnog lica, ili jedan deo te celine, odgovara za dugove koji se odnose na tu celinu, odnosno na njen deo, pored dotadašnjeg imaoca i solidarno s njim, ali samo do vrednosti njene aktive (stav 1.) da nema pravnog dejstva prema poveriocima odredba ugovora kojom bi se isključivala ili ograničavala odgovornost utvrđena u prethodnom stavu (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Temerinu 7. oktobra 1994. godine, pa do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu od 15. novembra 2012. godine, trajao 18 godina i mesec dana, s tim što je taj postupak, pa predlog podnosilaca, bio u prekidu dve godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da su sudski postupci po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, odnosno od podnošenja tužbe sudu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja.

Šesnaestogodišnje trajanje parničnog postupka, koliko je predmetni parnični postupak trajao, ne računajući periode prekida, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio pravno složen.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da su postavljeni zahtevi za podnosioce ustavne žalbe bili veoma značajni, budući da su opredeljene novčane iznose potraživali na ime naknade štete usled gubitka majke, odnosno ćerke.

U pogledu ponašanja podnosilaca, Ustavni sud je konstatovao da su se oni uredno odazivali na pozive suda na zakazana ročišta. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da su podnosioci više puta preinačili tužbu, određujući novo lice kao tuženog, umesto ranije određenog. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ocenjuje da je ovakvo ponašanje podnosilaca dozvoljeno u kontekstu korišćenja raspoloživih procesnih sredstva u cilju ostvarenja postavljenih zahteva koji su predmet konkretnog parničnog postupka (u pogledu navedenog, videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Sokolov protiv Rusije, broj 3734/02, od 22. septembra 2005. godine, stav 38.), ali i da je ono, u određenoj meri, uticalo na dužinu trajanja postupka.

Međutim, ocenjena složenost postupka, te opisano postupanje podnosilaca, prema nalaženju Ustavnog suda, ne mogu da budu opravdanje za šesnaestogodišnje trajanje postupka, već odgovornost za to, pre svega, leži na sudovima, koji nisu postupali saglasno načelu efikasnosti. Navedeno potvrđuje činjenica da je postupak po žalbi izjavljenoj protiv presude od 17. aprila 2006. godine trajao šest godina i mesec dana, kao i činjenica da u periodu od 8. marta 2004. do 27. februara 2006. godine, odnosno dve godine, nije zakazano ni jedno ročište. Takođe, Ustavni sud ukazuje i da su drugostepeni, odnosno revizijski sud čak tri puta ukidali nižestepene presude.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnih sudova podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Prilikom odlučivanja Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, pored drugih, Odluku Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine, odnosno Odluku Už-293/2008 od 12. februara 2009. godine), tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63, te odluke u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine ).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Odlučujući o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka i opisano postupanje podnosilaca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu označenog prava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane.

Razmatrajući da li je parnični sud, u konkretnom slučaju, proizvoljno primenio materijalno pravo, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da podnosioci smatraju da je drugostepeni sud, a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, pogrešno našao da tužena osiguravajuća organizacija nije bila pasivno legitimisana u predmetnoj parnici, jer organizacija „K. OSIGURANjE“ d.d. Beograd, kao pravni prethodnik tužene, nije pravni sledbenik organizacije „S . OSIGURANjE“ kod koje je vozilo kojim je pričinjena šteta bilo osigurano. Pri tome, podnosioci ističu da je takav stav drugostepenog suda suprotan stavu Vrhovnog suda Srbije izraženom u rešenju Rev. 1029/00 od 11. novembra 1999. godine.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud podseća da je Apelacioni sud u Novom Sadu, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, zaključio da organizacija „K. OSIGURANjE“ d.d. Beograd, nije pravni sledbenik Filijale Beograd Organizacije za osiguranje „S . OSIGURANjE“ d.d. Sarajevo. Ovo stoga, kako je naveo drugostepeni sud, što filijala osiguravajuće organizacije nema svojstvo pravnog lica, te to svojstvo nije ni moglo da bude preneto na drugog. Međutim, kako je organizacija „K . OSIGURANjE“ d.d. Beograd preuzela sredstva kojim je upravljala filijala organizacije „S . OSIGURANjE“ d.d. Sarajevo, to je drugostepeni sud ocenio da su „K . OSIGURANjE“ d.d. Beograd, kao i njeni pravni sledbenici, među kojima i tuženi, odgovorni za obaveze „S . OSIGURANjE“ d.d. Sarajevo, ali samo do visine tih sredstava.

U pogledu iznetog, Ustavni sud je, najpre, ocenio da je stanovište parničnog suda o pravnom subjektivitetu filijale osiguravajuće organizacije, odnosno o nepostojanju istog, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica. Posledica navedenog jeste da organizacija „K. OSIGURANjE“ d.d. Beograd nije mogla da bude pravni sledbenik organizacije „S . OSIGURANjE“ d.d. Sarajevo, odnosno njene filijale, što znači da nije mogla da preuzme sva prava i obaveze te organizacije. Povodom navoda podnosilaca da pravno sledbeništvo organizacije „K . OSIGURANjE“ d.d. Beograd proizlazi iz odredbe člana 9. osnivačkog akta te organizacije, Ustavni sud ukazuje da izjava nekog lica da se smatra nečijim sledbenikom u odsustvu pravne mogućnosti za to, ne može da se smatra pravno relevantnim dokazom o postojanju tog sledbeništa.

Nadalje, Ustavni sud konstatuje da navedenim zakonom nije bila uređena situacija kao u konkretnom slučaju, kada jedna osiguravajuća organizacija preuzme deo sredstava druge osiguravajuće organizacije. U takvoj činjeničnoj situaciji parnični sud je primenio pravila obligacionog prava o pristupanju dugu u slučaju primanja neke imovinske celine, kao analognoj situaciji. Prema ovim pravilima, kada na jedno lice pređe na osnovu ugovora neka imovinska celina fizičkog ili pravnog lica, ili jedan deo te celine, to lice odgovara za dugove koji se odnose na preuzetu celinu, odnosno na njen deo, pored dotadašnjeg imaoca i solidarno s njim, ali samo do vrednosti njene aktive. Stoga je Apelacioni sud u Novom Sadu zaključio da je postojala odgovornost organizacije „K. OSIGURANjE“ d.d. Beograd, odnosno njenih pravnih sledbenika, ali samo do visine preuzetih sredstava. Ustavni sud je kao ustavnopravno prihvatljivo ocenio i ovo tumačenje pozitivnopravnih propisa koje je dao parnični sud u postupku koji je prethodio ustavnosudskom.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, ocenio da nisu osnovani navodi podnosilaca o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

7. U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatovao da podnosioci ne potkrepljuju svoje tvrdnje navodima o različitom postupanju sudova u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u kojoj su se i oni našli, niti za to uz ustavnu žalbu dostavili relevantne dokaze.

U odnosu na navode o povredi označenog prava kojima se ističe da je stav iznet u osporenoj presudi o (ne)postojanju pasivne legitimacije tuženog kao pravnog sledbenika organizacije „Kolubara osiguranje“ iz Beograda suprotan stanovištu Vrhovnog suda Srbije izraženom u rešenju Rev. 1029/00 od 11. novembra 1999. godine, Ustavni sud ukazuje da su označenim revizijskim rešenjem ukinute prvostepena i drugostepena presuda kojima je tada tuženi D. „N . S .“ obavezan da naknadi štetu tužiocima, jer nisu bile utvrđene sve činjenice relevantne za odluku o pasivnoj legitimaciji u predmetnom postupku, odnosno jer je trebalo da se utvrdi ko je pravni sledbenik organizacije „S. OSIGURANjE“ d.d. Sarajevo.

U pogledu navoda da je stanovište Apelacionog suda u Novom Sadu izneto u osporenoj presudi da za odgovornost tuženog nije od značaja visina sume osiguranja na dan štetnog događaja, kako je to smatrao Okružni sud u Novom Sadu, već na dan presuđenja, Ustavni sud ukazuje da tužena organizacija „K. OSIGURANjE“ d.d. Beograd, o čijoj žalbi je rešavao Okružni sud u Novom Sadu, nije istakla prigovor nedostatka pasivne legitimacije, već samo da je dosuđenim iznosima prekoračena suma osiguranja. Stoga je i nalog drugostepenog suda bio da je potrebno da se utvrdi koliko je iznosila visina štete na dan štetnog događaja i da li je ista pokrivena sumom osiguranja. Međutim, pravni sledbenik ovog tuženog, organizacija „P . OSIGURANjE“ a.d. Beograd je, po stupanju u parnicu, istakla prigovor nedostatka pasivne legitimacije, te je Apelacioni sud u Novom Sadu, rešavajući drugačije pravno pitanje, primenio drugačije pravne norme na konkretan slučaj.

U vezi sa navodom podnosilaca da su ostali bez ikakve pravne zaštite, Ustavni sud, najpre, ukazuje da su podnosioci jednim delom u parničnom postupku naplatili potraživane iznose nematerijalne štete. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da, prema pravilima osiguranja, za štetu koja je pričinjena trećim licima, pored štetnika, odgovara i osiguravajuća organizacija kod koje je vozilo kojim je šteta pričinjena bilo osigurano. U konkretnoj situaciji to je bila organizacija „S. OSIGURANjE“ d.d. Sarajevo. Podnosioci su predmetni parnični postupak i pokrenuli tužbom protiv tog pravnog lica, ali su ubrzo preinačili tužbu, označavajući drugu osiguravajuću organizaciju kao tuženog. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da se štetni događaj desio 1992. godine, a da su podnosioci protiv organizacije za koju su smatrali da je pravni sledbenik organizacije „S . OSIGURANjE“ d.d. Sarajevo tužbu podneli tek nakon više od devet godina od štetnog događaja, odnosno u vreme kada je prestala odgovornost tog tuženog za obaveze organizacije „S . OSIGURANjE“ d.d. Sarajevo.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava ne mogu smatrati ustavnopravno relevantnim razlozima kojima se potkrepljuju tvrdnje o povredi prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavna žalba zbog dugotrajnog parničnog postupka za naknadu štete i povrede prava na pravično suđenje u vezi sa pasivnom legitimacijom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti