Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina i sedam meseci. Odgovornost za dugo trajanje postupka prvenstveno se pripisuje neefikasnom postupanju prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-12433/2021
17.04.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. K. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 18447/17 (ranije predmet P. 20071/12) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo M. K. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K. iz Beograda je 30. avgusta 2021. godine, preko punomoćnika M. R, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 18447/17 (ranije predmet P. 20071/12).

Podnosilac ustavne žalbe ističe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku vođenom po njegovoj tužbi radi naknade materijalne štete. Navodi da je tužba podneta 11. oktobra 2012. godine, a da je spor okončan 20. maja 2021. godine. Smatra da je zbog postupanja sudova, trajanjem postupka osam godina i sedam meseci, iako spor nije bio složen i nije bilo doprinosa podnosioca, prevaziđen okvir razumnog i prihvatljivog roka za suđenje.

Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je u navedenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te traži naknadu nematerijalne štete u visini od 2.000 evra zbog povrede označenog prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18447/17, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu 11. oktobra 2012. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi naknade materijalne štete. Predmet je zaveden pod brojem P. 20071/12.

Prvi osnovni sudu Beogradu je doneo presudu P. 20071/12 od 13. maja 2016. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca u celosti, i to: povodom razlike između starosne penzije i isplaćene invalidske penzije u određenom periodu i određenim iznosima kao u izreci, te povodom rente i troškova postupka.

Do donošenja navedene presude, zakazano je deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih je sedam održano. U dokaznom postupku je sprovedeno ekonomsko – finansijsko veštačenje, pribavljen dopunski nalaz veštaka, saslušan veštak i jedan svedok, te tužilac u svojstvu stranke, kao i pročitani pisani dokazi. U ovom delu postupka je „preciziran“ tužbeni zahtev tužioca, a njegov punomoćnik je jednom tražio da se ročište odloži na neodređeno vreme i da mu se ostavi rok od 15 dana da bi obavestio sud o novim dokaznim predlozima. Preostala tri ročišta za glavnu raspravu nisu održana zbog bolesti sudije, obustave rada advokata, te izostanka uredno pozvanog veštaka koji je izostanak opravdao i potkrepio medicinskom dokumentacijom.

Tužena je 26. jula 2016. godine izjavila žalbu Apalacionom sudu u Beogradu, a istog dana je punomoćnik tužioca podneo predlog za ispravku presude.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 20071/12 od 22. septembra 2016. godine je ispravljena prvostepena presuda.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7568/16 od 9. novembra 2017. godine je ukinuta presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 20071/12 od 13. maja 2016. godine, ispravljena rešenjem istog suda P. 20071/12 od 22. septembra 2016. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta su nadležnom sudu dostavljeni 1. decembra 2017. godine, a predmet je dobio novi broj P. 18447/17.

U ponovnom prvostepenom postupku, do zaključenja glavne rasprave 19. novembra 2019. godine, zakazano je šest ročišta, od kojih su dva održana. U ovom delu postupka je sprovedeno dopunsko ekonomsko – finansijske veštačenje na predlog tužioca, shodno nalogu iz ukidnog rešenja, te pribavljeno dodatno izjašnjenje veštaka i tužilac je objektivno preinačio tužbu, što je sud dozvolio. Preostala četiri ročišta, od šest zakazanih, nisu održana jer veštak nije preuzeo spis radi veštačenja; zato što je veštak dopunski nalaz dostavio sudu dan pred zakazano ročište, a drugi put izjašnjenje veštaka nije bilo blagovremeno pre ročišta dostavljeno punomoćniku tužioca, što je zahtevalo odlaganje dva ročišta i ostavljanje roka za izjašnjenje. Jedno ročište nije održano jer je sudeći sudija izabran za sudiju Višeg suda u Beogradu.

Prvi osnovni sudu Beogradu je doneo presudu P. 18447/17 od 19. novembra 2019. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca u celosti. Protiv navedene presude je tužena izjavila žalbu 30. decembra 2019. godine, a tužilac je istog dana podneo predlog za ispravku navedene prvostepene presude, „koji se eventualno ima smatrati žalbom protiv odluke o troškovima postupka“.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18447/17 od 27. januara 2020. godine je odbijen predlog tužioca za donošenje rešenja o ispravci presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2033/20 od 20. maja 2021. godine je odbijena žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18447/17 od 19. novembra 2019. godine.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni parnični postupak započet 11. oktobra 2012. godine podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu, a pravnosnažno okončan 20. maja 2021. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2033/20.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno trajao osam godina i sedam meseci.

Prilikom ocene da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeće kriterijume: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom u izvesnoj meri bio činjenično i pravno složen, što je uticalo i na duže trajanje postupka. U ukidajućem rešenju prve prvostepene presude dat je nalog prvostepenom sudu da se dopuni dokazni postupak, rasvetle određene okolnosti, pa izvede i dopunsko veštačenje. U ovom rešenju je i strankama ukazano na njihove obaveze u pogledu dokazivanja činjenica koje im idu u prilog. Na duže trajanje postupka uticalo je i jedno odloženo ročište zbog obustave rada advokata, ali se to ne može staviti na teret sudu.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao interes da se predmetni parnični postupak efikasno sprovede i da on svojim ponašanjem, odnosno ponašanjem njegovog punomoćnika, nije u znatnoj meri uticao da postupak duže traje. Ipak, imajući u vidu sve procesne obaveze koje su na strani tužioca, stoji to da je u cilju utvrđenja svih bitnih činjenica, punomoćnik tužioca tek u drugom po redu prvostepenom postupku dao predlog za dopunsko veštačenje i to u skladu sa nalogom iz drugostepenog rešenja kojim je ukinuta presuda, te na osnovu kojeg je izvršio objektivno preinačenje tužbe. Postupak je, neznatno gledajući na ukupnu dužinu trajanja postupka, produžen i za par meseci (ostavljen je veći razmak između ročišta – od 5. maja – 21. novembra 2014. godine), zbog toga što je punomoćnik tražio od suda da mu ostavi rok od 15 dana za dostavljanje novih dokaznih predloga i odloži ročište na neodređeno vreme, pa onda, iako je ostavljenom roku dostavio svoj predlog za saslušanje svedoka, nije ga dostavio u dovoljnom broju primeraka za sud i suprotnu stranu, što je zahtevalo da sud to od njega naknadno traži.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da, prevashodno, nadležni prvostepeni sud nije preduzimao sve neophodne radnje kako bi se predmetni postupak sproveo brzo i efikasno, te da odgovornost za trajanje postupka od preko osam godina, leži pre svega na sudu koji je postupao u prvom stepenu u ovom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da, iako je prva prvostepena presuda doneta posle tri godine i sedam meseci, računajući od dana podnošenja tužbe, ona je, nakon ispravke presude po predlogu tužioca - rešenjem posle još četiri meseca, ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak, jer prvostepeni sud nije pravilno primenio odredbe materijalnog prava niti utvrdio činjenice bitne za presuđenje. Druga po redu prvostepena presuda je doneta za još dve godine, iako je trebalo obaviti samo dopunsko veštačenje, a predmet je pravnosnažno okončan za još godinu i šest meseci. Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da ovaj parnični postupak, vođen u dve sudske instance, traje preko osam godina.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 18447/17 (ranije predmet P. 20071/12), pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, prevashodno dužinu trajanja postupka, ali i izvesnu složenost postupka, te doprinos podnosioca dužini trajanja. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine (broj predstavke 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15) i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti