Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 24 godine. Sud nalazi da se pravično zadovoljenje ostvaruje samim utvrđenjem povrede, jer naknada štete nije tražena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. A. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Usvaja se ustavna žalba S. A. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 46810/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. S. A. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 27. avgusta 2021. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 46810/10, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3803/18 od 29. oktobra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, kao i povrede člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, koji suštinski predstavljaju iste garancije kao i označene odredbe Ustava. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, ističe i povredu člana 17. Evropske konvencije (zabrana zloupotrebe prava), koji ne sadrži jemstva ljudskih prava, pa ne može biti osnov za izjavljivanje ustavne žalbe.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporeni parnični postupak trajao 24 godine, što je izvan granica razumnog roka; da su sudovi proizvoljno ocenili izvedene dokaze, pre svega, iskaze potpisnica pobijanog ugovora i pismenu saglasnost devet stanara predmetne zgrade od 11. aprila 1995. godine, posebno ako se uzme u obzir da su svi oni saslušani u kasnijim sudskim postupcima, gde su bili izričiti u tome da pomenutu saglasnost nikada nisu dali; da je isti slučaj i sa ovlašćenjem da se u ime stanara zgrade zaključi pobijani ugovor, budući da njegova potpisnica takvo ovlašćenje nikada nije dobila; da sudovi, takođe, nisu jasno opredelili relevantan materijalnopravni propis za rešavanje konkretnog spora – da li je to Uredba o održavanju stambenih zgrada i stanova iz 1993. godine, koja nije uređivala materiju ustupanja zajedničkih prostorija u zgradi, ili je, pak, reč o Zakonu o održavanju stambenih zgrada, čiju je odredbu člana 18. stav 1. Ustavni sud proglasio neustavnom; da je podnosilac pokrenuo parnični postupak sa legitimnim očekivanjem da će mu „uzurpirana“ privatna svojina biti vraćena, kao i da će se ponovo uspostaviti zajedničko i nedeljivo pravo svojine svih stanara nad zajedničkim prostorijama u zgradi.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46810/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 23. juna 1997. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene R. Nj. iz Beograda, radi utvrđenja ništavosti ugovora od 11. septembra 1996. godine, na osnovu kojeg je tuženoj ustupljena zajednička prostorija u stambenoj zgradi u kojoj njih dvoje imaju stanove. Predmet je zaveden pod brojem P. 3844/97.

Tokom postupka, podneskom od 18. juna 2001. godine, tužilac je, kroz objektivno preinačenje tužbe, osporio i aneks pobijanog ugovora od 3. aprila 1997. godine. U isto vreme izvršeno je i spajanje sa postupkom u predmetu istog suda P. 2740/01, gde je tužilac istovetnu tužbu podneo protiv stambene zgrade, kao druge ugovorne strane u pobijanom ugovoru i njegovom aneksu.

Prvi put je o tužbenom zahtevu odlučeno presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5488/04 od 20. aprila 2006. godine, tako što je isti odbijen kao neosnovan. Tome je prethodilo 18 ročišta za glavnu raspravu, od kojih osam nije održano - četiri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva zbog nedostatka procesnih pretpostavki (neuredno pozivanje drugotužene) i isto toliko bez jasno navedenog razloga na zapisniku. Najduži period neaktivnosti suda iznosio je dve godine (između ročišta zakazanog za 3. februar 1999. godine, koje nije održano, i onog koje je održano 6. februara 2001. godine). U okviru dokaznog postupka je izvršen uvid u jedan krivični i jedan parnični spis istog suda. Nakon što je utvrđeno da drugotužena nema zakonskog zastupnika, doneto je rešenje o prekidu postupka, koje je Okružni sud u Beogradu ukinuo rešenjem Gž. 5598/04 od 17. juna 2004. godine, ukazujući da drugotuženoj treba postaviti privremenog zastupnika.

Presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5488/04 od 20. aprila 2006. godine preinačena je po žalbi tužioca presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 15444/06 od 15. maja 2007. godine, tako što je tužbeni zahtev u celini usvojen. Postupajući po reviziji prvotužene, Vrhovni sud Srbije je doneo rešenje Rev. 2955/07 od 5. marta 2008. godine, kojim je ukinuo navedenu drugostepenu presudu. Okružni sud u Beogradu je u ponovnom žalbenom postupku ukinuo presudu P. 5488/04 od 20. aprila 2006. godine, te je predmet vraćen Prvom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak, kada je dobio broj P. 6974/08.

U periodu do narednog presuđenja je zakazano još 27 ročišta za glavnu raspravu, od kojih devet nije održano - pet zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a četiri zbog neurednog pozivanja drugotužene, koju u toj fazi postupka više nije zastupao privremeni zastupnik. Izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka i jednog svedoka, a obavljen je i uviđaj suda na licu mesta, kao i grafološko veštačenje potpisa na predmetnoj saglasnosti dvoje stanara drugotužene. Imenovani veštak je, takođe, saslušan na ročištu. Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost Prvog opštinskog suda u Beogradu je preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu. Predmet je zaveden pod brojem P. 46810/10. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 20. maja 2014. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46810/10 od 20. maja 2014. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P. 46810/10 od 19. septembra 2014. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u celini.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 4160/17 od 26. januara 2018. godine, kojom je žalbu tužioca odbio i ožalbenu presudu u celini potvrdio. U međuvremenu je predmet jednom vraćen prvostepenom sudu (rešenje Gž. 3250/15 od 20. maja 2015. godine), kako bi se u njega uložilo revizijsko rešenje Rev. 2955/07 od 5. marta 2008. godine, kao i pobijani aneks od 3. aprila 1996. godine. Nakon bezuspešnog pokušaja da navedene akte pribavi od punomoćnika tužioca, koji je podneskom od 16. avgusta 2016. godine obavestio sud da više ne obavlja advokatsku delatnost, dopisima od 15. septembra i 22. decembra 2016. godine, kao i 8. i 15. marta 2017. godine, sud je iste tražio od tužioca lično. Novi punomoćnik tužioca je uz podnesak od 6. aprila 2017. godine dostavio kopiju pobijanog aneksa, uz navod da se revizijsko rešenje nalazi u spisima, a koju činjenicu je utvrdio uvidom.

Postupajući po reviziji tužioca od 21. marta 2018. godine, na koju je tužena odgovorila podneskom od 11. aprila 2018. godine, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev. 3803/18 od 29. oktobra 2020. godine, kojom je reviziju odbio kao neosnovanu. Predmet je Vrhovnom kasacionom sudu prosleđen 14. juna 2018. godine, a vraćen prvostepenom sudu 7. juna 2021. godine. Osporena revizijska presuda je punomoćniku tužioca dostavljena 4. avgusta 2021. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 – dr. zakon i 53/13 – Odluka US), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 23. juna 1997. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3803/18 od 29. oktobra 2020. godine, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe dostavljena 4. avgusta 2021. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao nešto više od 24 godine. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, činjenica da je osporeni parnični postupak trajao preko 24 godine, ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud smatra da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, ne može oceniti razumnim navedeno trajanje postupka, te da se ono u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efikasnosti prvostepenog suda. Činjenice da je o tužbenom zahtevu prvi put odlučeno nakon osam godina i deset meseci od podnošenja tužbe, kada je period neaktivnosti suda išao i do dve godine, a u ponovnom postupku, nakon pet godina i osam meseci od prijema spisa iz drugostepenog suda, kao i da je zbog dopune predmeta u poslednjem žalbenom postupku, što je posledica evidentnog propusta prvostepenog suda, o žalbi odlučeno nakon dve i po godine, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud u ovom sporu nije postupao ažurno i efikasno. Ovo posebno ako se ima u vidu da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo produžavanju trajanja postupka. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom trajao tri godine, što je, u okolnostima konkretnog slučaja, izvan granica razumnog roka, pri čemu je predmet prvostepenom sudu vraćen osam meseci nakon donošenja odluke o reviziji (u vezi sa okončanjem neizvesnosti za pravni položaj podnosioca ustavne žalbe videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ridi protiv Italije, broj predstavke 11911/85, od 27. februara 1992. godine, paragraf 17.).

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, s obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete.

7. Što se tiče navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi ovog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta.

Ustavni sud je posebno cenio navod da sudovi nisu jasno opredeli relevantan materijalnopravni propis za rešavanje konkretnog spora, ali nalazi da je to bez uticaja, imajući u vidu da je Uredbu o održavanju stambenih zgrada i stanova („Službeni glasnik RS“, br. 43/93) pomenuo samo Vrhovni kasacioni sud u svom obrazloženju, i to u kontekstu procedure izbora predsednika skupštine stanara stambene zgrade i ovlašćenja potpisnice pobijanog ugovora da i pored činjenice da nikada formalno nije birana na tu funkciju, može taj ugovor da zaključi. Dakle, pomenuta Uredba nije tretirana kao relevantan pravni propis u materiji ustupanja zajedničkih prostorija u stambenoj zgradi, kako to tvrdi podnosilac u ustavnoj žalbi.

Što se tiče Odluke Ustavnog suda IU – 95/2006 od 17. marta 2011. godine („Službeni glasnik RS“, broj 27/11 od 20. aprila 2011. godine), kojom je, pored ostalog, utvrđeno da odredba člana 18. stav 1. Zakona o održavanju stambenih zgrada („Službeni glasnik RS“, br. 44/95, 46/98, 1/2001 i 101/05) u delu koji glasi: "saglasnošću vlasnika i drugih posebnih delova zgrade kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade" nije u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima, Vrhovni kasacioni sud je konstatovao da ta Odluka nema povratno dejstvo, imajući u vidu da je prvotužena već izvršila pripajanje ustupljenog zajedničkog prostora svom stanu, na osnovu predmetne saglasnosti i građevinske dozvole. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 60. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni.

U vezi sa istaknutom povredom prava na imovinu, Ustavni sud ukazuje na to da se odredbama člana 58. Ustava, pre svega, štiti mirno uživanje imovine od akata javne vlasti kojima bi pravo svojine ili drugo imovinsko pravo stečeno na osnovu zakona, bilo oduzeto ili ograničeno. U slučaju imovinskog spora koji se vodi između subjekata privatnog prava, kao što je to u ovom slučaju, prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu Momčilović protiv Srbije, broj predstavke 23103/07, od 12. marta 2013. godine, paragraf 35.), sudovi su dužni samo da obezbede forum za odlučivanje, pri čemu neuspeh jedne od strana u sporu ne znači automatski i mešanje u imovinu. To dalje znači da je u imovinskim sporovima između subjekata privatnog prava eventualna povreda zajemčenog prava na imovinu uslovljena utvrđenom povredom prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije pružio ustavnopravno utemeljene razloge za tvrdnju o učinjenoj povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, to nema osnova ni za razmatranje istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Sledom izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.