Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Z. iz Č, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, ne sednici Veća održanoj 4. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Z. i utvrđuje da j e u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 1653/03, a zatim pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 19207/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Z. iz Č. je 19. marta 2011. godine, preko punomoćnika Milana Stevanovića, advokata iz Čačka, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 19207/10.

Podnosilac ustane žalbe je naveo da je 20. februara 2003. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv tuženog D. "N. S.", radi naknade štete i da parnični postupak nije okončan ni posle osam godina čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahteva i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pr avna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava, dok je odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 19207/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 20. februara 2003. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv tuženog D. "N. S.", a.d. iz N. S, radi naknade štete. Tužbeni zahtev je preciziran 21. maja 2004. godine.

Pred Opštinskim sudom u Čačku održano je devet ročišta za glavnu raspravu, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka medicinske struke, veštaka mašinske struke i veštaka ekonomske struke, dok tri ročišta nisu bila održana iz procesnih razloga.

Presudom Opštinskog suda u Čačku P. 1653/03 od 29. jula 2005. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime nematerijalne štete isplati: iznos od 400.000,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, iznos od 130.000,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova, iznos od 50.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. jula 2005. godine, do isplate; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog oštećenja vozila isplati iznos od 1.846.774,30 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. novembra 2004. godine, pa do isplate; stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog iznajmljivanja vozila i troškova lečenjem isplati iznos od 694.246,56 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. novembra 2004. godine, pa do isplate; stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade isplati iznos od 1.964.167,48 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. novembra 2004. godine do isplate; stavom petim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime nematerijalne štete, preko iznosa dosuđenih u stavu jedan izreke osporene presude isplati: na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od još 100.000,00 dinara, a do traženih 500.000,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos još od 50.000,00 dinara, do traženih 180.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha iznos od još 70.000,00 dinara, a do traženih 120.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. jula 2005. godine, pa do isplate; stavom šestim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog estetskog naruženja isplati iznos od 120.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. jula 2005. godine do isplate; stavom sedmim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu preko iznosa dosuđenog u stavu dva izreke osporene presude na ime oštećenja vozila isplati iznos od još 495.692,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. novembra 2004. godine do isplate; stavom osmim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime naknade materijalne štete zbog iznajmljivanja vozila i troškova lečenja, preko iznosa dosuđenog u stavu tri izreke presude isplati iznos od 2.164.125,16 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. novembra 2004. godine, pa do isplate; stavom deveti izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova spora isplati iznos od 357.603,00 dinara.

Odlučujući o žalbama stranaka, Okružni sud u Čačku je presudom Gž. 1489/05 od 30. novembra 2005. godine, u stavu prvom izreke, delimično odbijeno kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog, pa je presudu Opštinskog suda u Čačku P. 1653/03 od 29. jula 2005. godine potvrdno u stavovima jedan, dva, šest, sedam i osam izreke; u stavu drugom izreke delimično je uvažena žalba tužioca, pa je ista presuda preinačena u stavu pet, alineja jedan i dva, tako da ista glasi: „Obavezuje se tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati: za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, pored iznosa dosuđenog u stavu jedan alineja jedan izreke osporene presude, iznos od još 15.000,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova, pored iznosa dosuđenog u stavu jedan alineja dva izreke osporene presude, iznos od još 20.000,00 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. jula 2005. godine, a odbija se kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu iznosa od još 85.000,00 dinara zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i za iznos od još 30.000,00 dinara, zbog pretrpljenih fizičkih bolova, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. jula 2005. godine, pa do isplate“; u stavu trećem izreke delimično je usvojena žalba tuženog, pa je presuda Opštinskog suda u Čačku P. 1653/03 od 29. jula 2005. godina ukinuta u stavovima tri, četiri i devet i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 1980/05 i održano je osam ročišta za glavnu raspravu, dok osam ročišta nije bilo održano i to: šest iz procesnih razloga, jedno zbog nedolaska svedoka, jedno zbog toga što su se spisi predmeta nalazili kod veštaka.

Na održanim ročištima su izvedeni dokazi dopunskim izjašnjenjem veštaka ekonomske struke kao i saslušanjem više svedoka.

Presudom Opštinskog suda u Čačku P. 1980/05 od 25. novembra 2009. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi da plati tužiocu na ime materijalne štete i to na ime izgubljene zarade iznos od 2.991.593,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. juna 2009. godine, pa do konačne isplate, tuženi je obavezan da plaća tužiocu na ime rente iznos od 21.436,00 dinara počev od 1. juna 2009. godine, pa u buduće sa rokom isplate od 1. do 5. u mesecu za tekući mesec s tim što je dospele, a neisplaćene rate dužan isplatiti u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svake rate do konačne isplate; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade preko iznosa iz stava jedan isplati još iznos od 1.474.197,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. juna 2009. godine, u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade materijalne štete isplati, i to zbog iznajmljivanja vozila iznos od 306.655,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 3. avgusta 2007. godine i na ime troškova lečenja u iznosu od 35.235,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 21. maja 2009. godine; u stavu četvrtom izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 760.268,00 dinara.

Odlučujući o žalbama stranaka, presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1113/11 od 23. juna 2011. godine preinačena je presuda Opštinskog suda u Čačku P. 1980/05 od 25. novembra 2009. godine pod stavom jedan izreke, tako da ista glasi: „Obavezuje se tuženi da plati tužiocu na ime naknade materijalne štete i to na ime izgubljene zarade iznos od 21.911,50 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije sa domicilnom kamatom u dinarskoj protivvrednosti počev od 25. novembra 2009. godine pa do konačne isplate“; „Obavezuje se tuženi da plaća tužiocu na ime rente mesečno iznos od 233 evra počev od 25. novembra 2009. godine pa ubuduće u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije sa rokom isplate od 1. do 5. u mesecu za tekući mesec s tim što je dospele a neisplaćene rate dužan isplatiti u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije sa domicilnom kamatom u dinarskoj protivvrednosti počev od dospelosti svake rate do konačne isplate“; u stavu drugom izreke odbijene su kao neosnovane žalbe stranaka a ista presuda pod stavom jedan - preko dosuđenog iznosa pod stavom prvim ove presude, i pod stavom dva, tri i četiri se potvrđuje.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči prav o na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine i devet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnoš enja tužbe, 20. februara 2003. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, nakon podnošenja tužbe, prvostepena presuda je doneta posle dve godine i pet meseci u tom periodu je bilo održano devet ročišta za glavnu raspravu, dok tri ročišta nije bilo održano, drugostepeni sud je posle četiri meseca odlučio tako što je delimično ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak; zatim je u ponovnom postupku prvostepeni sud odlučio posle četiri godine i u tom periodu je bilo održano osam ročišta dok osam ročišta nije bilo održano, dalje, drugostepena odluka je doneta posle godinu i po dana. Po oceni Suda, iako su nadležni sudovi u relativno kratkim vremenskim intervalima odlučivali, osim prvostepenog suda koji je u ponovnom postupku odlučio posle četiri godine, osmogodišnje trajanje parničnog postupka predstavlja nerazumno dug period trajanja postupka kako po praksi Ustavnog suda, tako i po merilima i kriterijumima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Takođe, iako je predmetni postupak zahtevao izvođenje dokaza veštačenjem kao i dopunskim veštačenjem od strane veštaka više struka, ne može se opravdati osmogodišnje trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka jer se uredno odazivao pozivima za glavnu raspravu, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja. Takođe, i predmet spora je bio od značaja za podnosioca, imajući u vidu da se radilo o naknadi štete za njega značajnog novčanog iznosa.

U vezi navoda podnosioca da mu je povređeno i pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud ukazuje da se navedeno pravo sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava te je njegovu povredu cenio kroz ustavne odredbe.

Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava u presudi Esim v. Turkey, broj 59601/09 od 17. septembra 2013.godine zauzeo stav da domaći sudovi treba da primenjuju pravila postupka izbegavajući preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka i preteranu fleksibilnost koja bi učinila bezvrednim proceduralne zahteve predviđene zakonima, a sve u kontekstu tužbe za naknadu štete za obeštećenje za telesne povrede.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, obračunato u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti