Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog neisplaćene otpremnine

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu radnice kojoj poslodavac nije isplatio otpremninu za odlazak u penziju. Sud je utvrdio da joj je radni odnos prestao otkazom od strane poslodavca zbog neopravdanog izostajanja, a ne na osnovu njenog zahteva za penzionisanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1245/2009
02.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Knežević iz Ćuprije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mirjane Knežević izjavljena protiv stava 2. presude Opštinskog suda u Ćupriji P1. 293/07 od 18. novembra 2008. godine, stava 2. dopunske presude Opštinskog suda u Ćupriji P1. 293/07 od 20. marta 2009. godine i stava 1. presude Okružnog suda u Jagodini Gž1. 184/09 od 8. maja 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirjana Knežević iz Ćuprije izjavila je 3. jula 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv stava 2. presude Opštinskog suda u Ćupriji P1. 293/07 od 18. novembra 2008. godine, stava 2. dopunske presude Opštinskog suda u Ćupriji P1. 293/07 od 20. marta 2009. godine i stava 1. presude Okružnog suda u Jagodini Gž1. 184/09 od 8. maja 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na rad i prava na penzijsko osiguranje, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 60. st. 1, 2. i 4. i članom 70. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da su osporene presude donete od strane suda koji nije bio nepristrasan i koji je stavio jednu stranu, tuženog, u povlašćeni položaj u odnosu na drugu stranu, tužilju, ovde podnositeljku ustavne žalbe, uz očigledne i krupne povrede odredaba procesnog i materijalnog prava; da pravno shvatanje sudova u osporenim presudama nema svoj pravni osnov ni u jednoj odredbi materijalnog prava, pa je takvo pravno shvatanje suda nepravilno i nezakonito, što ukazuje da sud nije bio nepristrasan prilikom donošenja osporenih presuda; da su osporene presude zasnovane na pogrešnom pravnom shvatanju o prethodnom pitanju od koga je zavisilo rešenje glavnog pitanja o osnovanosti tužbenog zahteva za isplatu otpremnine pri odlasku u penziju, odnosno da je nepravilno pravno shvatanje suda da je podnositeljka trebalo da pred sudom traži poništaj otkaza ugovora o radu od strane poslodavca, te kako to nije učinila, nije mogla da zahteva ni isplatu otpremnine za odlazak u penziju; da je nepravilan i nezakonit zaključak suda da je podnositeljki prestao radni odnos na osnovu rešenja njenog bivšeg poslodavca o otkazu ugovora o radu od 25. septembra 2007. godine, a ne na osnovu otkaza ugovora o radu koji je ona dala 30. avgusta 2007. godine; da u drugostepenoj presudi nisu cenjeni svi žalbeni razlozi koji su od bitnog značaja, što nesumnjivo ukazuje da ni drugostepeni sud nije bio nepristrasan, već je „po svaku cenu želeo da opravda nezakonite i nepravilne prvostepene sudske presude“. U pogledu povrede prava na rad podnositeljka je navela: da je otkaz ugovora o radu koji je ona dala punovažan u smislu odreda člana 178. st. 1. i 2. i da proizvodi pravno dejstvo, te da joj je radni odnos prestao na osnovu tog otkaza, bez obzira što nije poštovala opšti otkazni rok; da nepoštovanje otkaznog roka ne može uticati na punovažnost samog pismenog otkaza; da o punovažnom otkazu ugovora o radu od strane zaposlenog, poslodavac ne može da odlučuje, već samo konstatuje u posebnom rešenju o prestanku radnog odnosa; da je odredbama člana 186. st. 1. i 2. Zakona o radu propisano da je poslodavac dužan da zaposlenom isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja po osnovu radnog odnosa, te da za ostvarivanje stečenih prava iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada nije od pravnog značaja po kom osnovu je prestao radni odnos. U ustavnoj žalbi navedeno je, takođe, da zaposleni može da ostvari pravo na starosnu penziju čim su za to ispunjeni uslovi, na osnovu zahteva zaposlenog, bez obzira na „(ne)poštovanje od strane zaposlenog opšteg otkaznog roka od 15 dana, koji važi za ostale zaposlene, ali ne i za zaposlene koji su ispunili uslove za odlazak u starosnu penziju“, te da je podnositeljki ustavne žalbe, osporavanjem da joj je radni odnos prestao na osnovu njenog otkaza ugovora o radu povređeno pravo na penzijsko osiguranje. Od Ustavnog suda je traženo da poništi osporene presude, odredi rok od 30 dana u kome će biti uklonjene štetne posledice od strane poslodavca (tuženog) i da konstituiše obavezu poslodavca, odnosno Republike Srbije da podnositeljki ustavne žalbe naknadi prouzorkovanu štetu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je bila zaposlena kod DP „Ravanica“ iz Ćuprije. Pravo na starosnu penziju ostvarila je 1. maja 2007. godine, kada je napunila 35 godina staža osiguranja, a zahtev za prestanak radnog odnosa zbog odlaska u starosnu penziju podnela je 30. avgusta 2007. godine. Nakon podnetog zahteva, kojim je tražila da joj radni odnos prestane 31. avgusta 2007. godine, nije više dolazila na posao. Podnositeljka je 10. septembra 2007. godine primila obaveštenje direktora poslodavca da njen zahtev za prestanak radnog odnosa nije usvojen. S obzirom na to da se počev od 3. septembra 2007. godine podnositeljka nije javila na rad, 11. septembra 2007. godine poslodavac joj je dostavio upozorenje da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu, na koje je podnositeljka odgovorila podneskom od 18. septembra 2007. godine potvrdivši da ostaje pri svom zahtevu za prestanak radnog odnosa zbog ostvarivanja prava na starosnu penziju. Podnositeljka ni posle upozorenja nije dolazila na rad. Nakon rasprave na kojoj je odlučivano o predlogu da se ovde podnositeljki ustavne žalbe otkaže ugovor o radu, održane 25. septembra 2007. godine, na koju podnositeljka nije došla, a bila je uredno pozvana, direktor preduzeća doneo je rešenje broj 2786 od 25. septembra 2007. godine, o otkazu ugovora o radu podnositeljki zbog neopravdanog izostajanja sa rada u trajanju dužem od pet radnih dana uzastopno, počev od 3. septembra 2007. godine. Protiv ovog rešenja podnositeljka nije izjavila žalbu niti je pokrenula spor pred sudom za poništaj navedenog rešenja kao nezakonitog. Na osnovu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za priznanje prava na starosnu penziju, podnetog 16. oktobra 2007. godine, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih je rešenjem od 5. novembra 2007. godine utvrdio pravo podnositeljke na starosnu penziju počev od 4. septembra 2007. godine. Ovim rešenjem konstatovano je da je podnositeljka odjavljena od osiguranja 3. septembra 2007. godine.

Osporenim delom presude Opštinskog suda u Ćupriji P. 293/07 od 18. novembra 2008. godine, između ostalog, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, te je obavezan je tuženi DP „Ravanica“ iz Ćuprije da tužilji isplati iznos od 10.000,00 dinara na ime dela jubilarne nagrade, a tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da sud obaveže tuženog da joj na ime otpremnine zbog odlaska u penziju isplati iznos od 117.924,00 dinara je odbijen kao neosnovan. U obrazloženju dela presude kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje (stav 2.) navedeno je: da je, po oceni prvostepenog suda, tužilja propuštanjem da traži poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i prava da traži da se utvrdi da joj je radni odnos prestao otkazom ugovora o radu od strane zaposlenog koji je stekao pravo na starosnu penziju, tužilja izgubila određena prava iz radnog odnosa, pa i pravo na otpremninu; da to što je tužilja ostvarila pravo na starosnu penziju kod nadležne organizacije za penzijsko i invalidsko osiguranje, ne može da utiče na njena prava iz radnog odnosa, jer je radni odnos tužilji prestao otkazom ugovora o radu od strane poslodavca; da je rešenje o otkazu ugovora o radu pravnosnažno, te da se ima smatrati pravilnim; da je tužilja u postupku utvrđivanja njene odgovornosti morala da ima aktivan odnos i da u postupku pred poslodavcem, a potom i pred sudom dokazuje da nisu bili ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu; da je isključivo pravo tužilje da odluči da li će i kad koristiti stečena prava na starosnu penziju, ali da je imala zaključen ugovor o radu sa tuženim, kojim su bila utvrđena ne samo prava, već i obaveze zaposlenog; da kako je tužilji radni odnos prestao otkazom ugovora o radu od strane poslodavca, a ne otkazom od strane tužilje, kao zaposlene, to tužilja nema pravo na isplatu otpremnine zbog odlaska u penziju.

Dopunskom presudom Opštinskog suda u Ćupriji P1. 293/07 od 20. marta 2009. godine, stavom prvim izreke obavezan je tuženi da tužilji isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 10.000,00 dinara počev od 4. septembra 2007. godine pa do isplate, u roku od osam dana, pod pretnjom izvršenja, dok je stavom drugim izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužene kojim je tražila da sud obaveže tuženog da joj isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 117.924,00 dinara, počev od 4. septembra 2007. godine.

Okružni sud u Jagodini, odlučujući o žalbi tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, na navedenu presudu i dopunsku presudu Opštinskog suda u Ćupriji, doneo je osporenu presudu Gž. 184/09 od 8. maja 2009. godine, kojom je, između ostalog, odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Opštinskog suda u Ćupriji P1. 293/07 (greškom u drugostepenoj presudi označena kao P1. 290/07) od 18. novembra 2008. godine u stavu drugom izreke, kao i dopunsku presudu P1. 293/07 od 20. marta 2009. godine u stavu drugom izreke. U obrazloženju ove presude navedeno je da je pravilno prvostepeni sud na osnovu svih izvedenih dokaza utvrdio činjenično stanje u pogledu odluke o prestanku radnog odnosa, pa samim tim i o postojanju prava tužilje na isplatu otpremnine, te je pravilno zaključio: da je njen tužbeni zahtev u pogledu isplate otpremnine zbog odlaska u penziju neosnovan; da je prvostepeni sud sve odlučne činjenice utvrdio na osnovu izvedenih dokaza i ocenom istih; da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i da je doneo pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku, za koju je dao jasne razloge koje u svemu prihvatio i drugostepeni sud. Takođe je navedeno da je drugostepeni sud cenio navode žalbe tužilje, ali da je našao da navodi nisu osnovani i da ne mogu uticati na pravilnost presude u pobijanom delu.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, kao i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1, 2. i 4.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom, kao i da se Republika Sribja stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera (član 70.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) propisano je: da je poslodavac dužan da, u skladu sa opštim aktom, isplati zaposlenom otpremninu pri odlasku u penziju, najmanje u visini tri prosečne zarade (član 119. stav 1. tačka 1)); da zaposleni ima pravo da poslodavcu otkaže ugovor o radu, da otkaz ugovora o radu zaposleni dostavlja poslodavcu u pisanom obliku, najmanje 15 dana pre dana koji je zaposleni naveo kao dan prestanka radnog odnosa, kao i da ako zaposleni otkaže ugovor o radu zbog, od strane poslodavca učinjene povrede obaveza utvrđenih zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, zaposleni ima sva prava iz radnog odnosa, kao u slučaju da mu je nezakonito prestao radni odnos (član 178.); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to, između ostalog: ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu, ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (član 179. tač. 2) i 3)).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje i prava na rad, Ustavni sud je utvrdio da su o tužbenom zahtevu podnositeljke odlučivali nadležni sudovi ustanovljeni zakonom, da je postupak pred tim sudovima sproveden javno, primenom pravila merodavnog procesnog prava, da je u toku postupka podnositeljki ustavne žalbe, kao tužiocu, omogućeno da javno iznese i obrazloži podneti zahtev i da učestvuje na način i pod uslovima koji je nisu doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na drugu parničnu stranku. U pogledu iznetih navoda da je pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje povređeno pogrešnom primenom materijalnog prava u korist tuženog, Ustavni sud je ocenio da su izneti navodi neosnovani i da predstavljaju subjektivni stav podnositeljke ustavne žalbe, a ne pravno utemeljenu tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava. Ovo stoga jer su redovni sudovi u sprovedenom parničnom postupku utvrdili da je podnositeljki ustavne žalbe radni odnos prestao na osnovu rešenja poslodavca o otkazu ugovora o radu, a ne na osnovu njenog zahteva za prestanak radnog odnosa zbog odlaska u starosnu penziju, jer je propustila da ospori, odnosno poništi navedeno rešenje poslodavca. U takvoj situaciji nije bilo pravnog osnova da sud obaveže bivšeg poslodavca podnositeljke da joj isplati otpremninu za odlazak u penziju, s obzirom na to da je, saglasno citiranoj odredbi člana 119. stav 1. tačka 1) Zakona o radu za poslodavca propisana obaveza da zaposlenom isplati otpremninu onda kada mu radni odnos prestaje zbog odlaska u penziju, a u konkretnom slučaju ova materijalna pretpostavka nije bila ostvarena.

S druge strane, u pogledu navoda podnositeljke da je nepravilan i nezakonit zaključak suda da joj je radni odnos prestao na osnovu rešenja njenog bivšeg poslodavca, Ustavni sud ukazuje da je kao jedan od osnova za prestanak radnog odnosa odredbom člana 175. tačka 4) Zakona o radu predviđen i otkaz ugovora o radu od strane zaposlenog, a da je odredbom člana 178. stav 2. Zakona propisano da zaposleni otkaz ugovora o radu dostavlja poslodavcu u pisanom obliku, najmanje 15 dana pre dana koji je zaposleni naveo kao dan prestanka radnog odnosa. U situaciji kada zakonska odredba o uslovima za punovažnost otkaza ugovora o radu prilikom davanja otkaza od strane zaposlenog nije poštovana, na poslodavcu je, prema oceni Ustavnog suda, da odluči da li će i tako manjkav otkaz prihvatiti kao da je dat u skladu sa zakonom ili neće. Stoga je poslodavac bio ovlašćen da ukoliko nije želeo da prihvati otkaz ugovora o radu od strane zaposlenog koji nije dat u skladu sa Zakonom, sprovede proceduru propisanu za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca, ako su za to, kao u konkretnom slučaju, bile ispunjene ostale pretpostavke. Ustavni sud takođe ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe bila obaveštena o posledicama preduzetih radnji, odnosno nedolaska na rad, o disciplinskom postupku koji se vodio protiv nje zbog nedolaska na rad duže od pet radnih dana, da je bila pozvana da u tom postupku učestvuje, da joj je rešenje o prestanku radnog odnosa na osnovu otkaza od strane poslodavca dostavljeno, kao i da podnositeljka protiv navedenog rešenja poslodavca nije izjavila žalbu, niti je pokrenula spor pred nadležnim sudom za poništaj tog rešenja, te da je ono tako ostalo da proizvodi pravne posledice donošenja.

Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani ni navodi ustavne žalbe da u drugostpenoj odluci nisu cenjeni svi žalbeni navodi koji su od bitnog značaja, jer je utvrdio da je drugostepeni sud cenio sve navode žalbe, kao i da je u obrazloženju svoje odluke dao detaljne i jasne razloge zašto nije prihvatio navode žalbe za koje je smatrao da su od značaja za donošenje svoje odluke.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim sudskim odlukama podnositeljki ustavne žalbe nisu povređeni pravo na pravično suđenje i pravo na rad, zajemčeni članom 32. stav 1. i članom 60. Ustava.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe i sadržinu Ustavom zajemčenih prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da nema osnova za tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenom presudom povređeno navedeno ustavno pravo, jer se sadržina označenog prava ni na koji način ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa predmetom odlučivanja u konkretnom parničnom postupku, u kome su sudovi odlučivali o obavezi bivšeg poslodavca podnositeljke da joj isplati otpremninu zbog odlaska u penziju, dakle o pravu iz radnog odnosa, a ne o pravima iz penzijskog osiguranja.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba podnositeljke neosnovana, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u celini odbio.

8. Na osnovu navedenog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog neisplaćene otpremnine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti