Povreda prava na pravično suđenje zbog nerazmatranja savesnosti stranaka

Kratak pregled

Ustavni sud je poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda u imovinskom sporu zbog ništavosti ugovora o poklonu. Utvrđeno je da sudovi nisu razmatrali pitanje savesnosti stranaka pri zaključenju ugovora, što je obavezno prema Zakonu o obligacionim odnosima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Tijana Šurlan i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. J(1) iz Velike Kamenice kod Kladova i V. J(2) iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. J(1) i V. J(2) i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2490/19 od 9. juna 2021. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2490/19 od 9. juna 2021. godine i određuje da Vrhovni sud ponovo odluči o reviziji koju su podnosioci ustavne žalbe izjavili protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3575/18 od 23. januara 2019. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. J(1) iz Velike Kamenice kod Kladova i V. J(2) iz Subotice, podneli su preko punomoćnika M. T, advokata iz Kladova, Ustavnom sudu, 27. avgusta 2021. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2490/19 od 9. juna 2021. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu iz člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava. Podnosioci su se istovremeno pozvali na povredu čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1 Protokola 1 i člana 1 Protokola 12 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud ukazuje da su označenim odredbama Konvencije i Protokola garantovana prava čiju zaštitu pruža i Ustav Republike Srbije, te se njihova eventualna povreda ili uskraćivanje ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Ustavnom žalbom se osporava revizijska presuda doneta u parničnom postupku vođenom protiv podnosilaca ustavne žalbe po tužbi radi utvrđenja ništavosti ugovora i utvrđivanja prava svojine, i po protivtužbi prvotužene, ovde podnositeljke, radi utvrđenja prava svojine.

U ustavnoj žalbi se navodi: da su izreke presuda nejasne; da je prvostepeni sud odlučio na osnovu izvedenih dokaza „koji se zasnivaju na iskazima tužilaca“ kojima je sud poklonio veru; da je tužilac sa pok. suprugom P. imao nameru i volju da sa svojim unukom zaključi ugovor o poklonu o čemu govori i činjenica da mu je ista 28. marta 1996. godine pred Ambasadom SFRJ u Kopenhagenu dala ovlašćenje da može raspolagati imovinom; da to ovlašćenje sud očigledno nije uzeo u obzir; da na osnovu ovog ovlašćenja i izjava tuženih nesumljivo proizlazi da je tužilac, uz znanje supruge sada pok. P, sačinio ugovor o poklonu, te ne može biti reči o ništavosti ugovora; da je tužilac dobio saglasnost Ministarstva finansija 18. novembra 1998. godine da ne stoje smetnje za zaključenje ugovora o poklonu između tužioca i njegovog unuka; da tužena V. nije saslušana kao stranka i time joj nije data mogućnost da raspravlja pred sudom i da ima pravično suđenje; da je osporena revizijska presuda rezultat proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja, što je za posledicu imalo neprihvatljivu primenu materijalnog prava.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 35a Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“ RS, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) i člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavnu žalbu dostavio V. J. iz Velike Kamenice sa boravištem u Danskoj, Đ. V. iz Grabovice sa boravištem u Austriji i J. J. iz Velike Kamenice sa boravištem u Švedskoj, kao trećim (zainteresovanim) licima, radi izjašnjenja na navode ustavne žalbe o okolnostima od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari.

Đ. V. i J. J. su, preko punomoćnika Lj. T, advokata iz Kladova, u podnesku od 31. marta 2025. godine obavestili Sud da je njihov otac V. J. zvani „B.“ iz Velike Kamenice sa boravištem u Danskoj (za koga se ustavna žalba vratila Sudu neuručena) preminuo 6. decembra 2021. godine.

Dalje su istakli: da je ustavna žalba neosnovana; da je tuženoj Veri omogućeno da pred sudom iznese sve činjenice i dokaze i da se sasluša kao stranka; da ona nije primala pozive; da se priloženo ovlašćenje P. J. dato V. J. overeno od Ambasade SFRJ 28. marta 1966. godine „odnosi na nasledstvo, a ne saglasnost i ovlašćenje na zajedničkoj imovini iz poravnanja P. 583/97 koje je zaključeno 23. jula 1998. godine“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u okviru sprovedenog postupka, iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, kao i uvidom u spise predmeta Višeg suda u Negotinu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Pred Višim sudom u Negotinu u predmetu P. 13/17 vodio se parnični postupak po tužbi tužilaca V. J. zvanog „B.“ iz Velike Kamenice, sa boravištem u Danskoj, Đ. V. iz Grabovice, sa boravištem u Austriji i J. J. iz Velike Kamenice, sa boravištem u Švedskoj protiv tužene-protivtužilje V. J. iz Velike Kamenice kod Kladova i tuženog V. J. zvanog „V.“ iz Subotice, radi utvrđenja ništavosti ugovora o poklonu i radi utvrđenja prava svojine.

Osporenom presudom Višeg suda u Negotinu P. 13/17 od 29. marta 2018. godine, prvim stavom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i utvrđeno da su ništavi i bez pravnog dejstva ugovor o poklonu Ov. 50/99 overen od strane Opštinskog suda u Kladovu 21. januara 1999. godine, zaključen između tužioca V. J(1) zvani „B.“ i tuženog V. J(3) zvanog „V.“ iz Subotice i ugovor o poklonu Ov. 1320/2006 overen od strane Opštinskog suda u Negotinu dana 22. maja 2006. godine zaključen između tuženog V. J(3) zvanog „V.“ i tužene V(2) u odnosu na bliže opisanu nepokretnu imovinu: kp. 1682, 1684, 3664, 4360 i 6365, sve u KO Velika Kamenica. Drugim stavom izreke utvrđeno je da je tužilac V. J(1) zvani „B.“ suvlasnik po osnovu zajedničkog sticanja sa udelom od 33,33% bliže opisanih nepokretnosti: kp. 1682, 1684, 3664, 4360 i 6365, sve u KO Velika Kamenica i na bliže označenim neuknjiženim objektima na parceli 3664, što je tužena V. J(2) dužna da tužiocu V(1) prizna i trpi da svoje pravo svojine upiše u katastru nepokretnosti, dok je tužbeni zahtev tužioca V(1) za višak od dosuđenog udela pa do traženog udela do 37,5% na navedenim nepokretnostima odbijen kao neosnovan. Trećim stavom izreke utvrđeno je da zaostavštinu pok. P. J, koja je preminula 14. decembra 2015. godine, predstavlja udeo od 33,33% na opisanim nepokretnostima: kp. 1682, 1684, 3664, 4360 i 6365, sve u KO Velika Kamenica i na bliže označenim neuknjiženim objektima na parceli 3664, što je tužena V. J(2) dužna da prizna, dok je tužbeni zahtev tužilaca za višak od dosuđenog udela pa do traženog udela do 37,5% na navedenim nepokretnostima odbijen kao neosnovan. Četvrtim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca u delu kojim je traženo da se utvrdi da je tužilac V. J(1) zvani „B.“ suvlasnik sa udelom od 37,5% i da zaostavštinu sada pok. P. J. predstavlja udeo od 37,5% na opisanim pokretnim stvarima. Petim stavom izreke utvrđeno je da je tužena-protivtužilja V. J(2) suvlasnik sa udelom od 33,33% opisanih zgrada i objekata, zajedno sa odgovarajućim pravom suvlasništva na zemljištu koje se nalazi ispod ovih objekata i koje je potrebno za njihovu redovnu upotrebu kp 3664 KO Velika Kamenica, dok se tužbeni zahtev za višak od dosuđenog iznosa pa do traženog isključivog prava svojine na navedenim nepokretnostima, kao i za predaju njenog svojinskog udela u državinu, odbija kao neosnovan. Šestim stavom izreke utvrđeno je da je tužena-protivtužilja V. J(2) vlasnik po osnovu sopstvenog sticanja na opisanim pokretnim stvarima. Sedmim stavom izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3575/18 od 23. januara 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene-protivtužilje V(2) i tuženog V. J(3) zvanog „V.“ i potvrđena presuda Višeg suda u Negotinu P. 13/17 od 29. marta 2018. godine u stavu prvom, u usvajajućem delu stava drugog, u usvajajućem delu stava trećeg, u odbijajućem delu stava petog i u stavu sedmom izreke.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2490/19 od 9. juna 2021. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženih izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3575/18 od 23. januara 2019. godine.

Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog, naveo: da je tužilac V(1) otac drugotužilje i trećetužioca i deda drugotuženog V(4); da je tužena-protivtužilja V(2) bivša supruga trećetužioca J, i majka tuženog V(3); da je tužilac V(1) bio u braku sa sada pok. P. J. sve do 1992. godine kada je brak razveden, s tim što zajednica života nije prestala; da je P. preminula 14. decembra 2015. godine; da su trećetužilac J. i tužena V(2) za vreme trajanja njihovog braka u periodu od 1971. godine do 1993. godine kada je bračna zajednica faktički prestala (a brak razveden pravnosnažnom presudom 1996. godine), živeli u porodičnoj zajednici sa tužiocem V(1) i njegovom suprugom sada pok. P; da je u parnici vođenoj radi utvrđenja suvlasničkih udela članova porodične zajednice na pokretnoj i nepokretnoj imovini koja je predmet parnice u konkretnom slučaju, sudskim poravnanjem od 23. jula 1998. godine utvrđeno da su tužilac V(1), njegova sada pok. supruga P. i tužena V(2), suvlasnici na nepokretnoj imovini koja je predmet ove parnice, bez opredeljenih udela po osnovu doprinosa u zajedničkom sticanju; da je između tužioca V(1), kao poklonodavca, i njegovog unuka - tuženog V(2), kao poklonoprimca, zaključen sporni ugovor o poklonu 21. januara 1999. godine čiji predmet je, između ostalog, bila i nepokretna imovina koja po sudskom poravnanju predstavlja zajedničku imovinu tužioca V, njegove supruge sada pok. P. i tužene V(2); da je u postupku utvrđeno da je prilikom zaključenja spornog ugovora o poklonu od 21. januara 1999. godine između tužioca V(1) i njegovog unuka tuženog V(3) izostala saglasnost supruge tužioca pok. P. J. kao poklonodavca, što je bilo neophodno za punovažnost ugovora u smislu tada važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima kojim je bilo propisano da svojim delom u nepodeljenoj zajedničkoj imovini ne može bračni drug ni raspolagati, niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima (član 323.); kao i da zajedničkom imovinom bračni drugovi u toku braka upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno (član 324.); da je predmet ovog ugovora bila zajednička imovina tužioca kao poklonodavca i njegove sada pok. supruge P. J. i tužene V(2), po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici, kako je to utvrđeno sudskim poravnanjem od 23. jula 1998. godine; da pok. P. nije bila upoznata sa sadržinom spornog ugovora o poklonu, pa se samim tim nije ni mogla saglasiti da tužilac kao poklonodavac raspolaže i njenim udelom na nepokretnostima koje su predstavljale zajedničku svojinu; da je stoga pravilno utvrđeno da je sporni ugovor o poklonu od 21. januara 1999. godine ništav i ne proizvodi pravno dejstvo u delu kojim su obuhvaćene nepokretnosti koje su bile zajednička imovina tužioca V(1) i njegove pok. supruge P. u smislu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Dalje se navodi da je utvrđeno: da je tuženoj V(2) bilo poznato da tužilac V(1) nije isključivi vlasnik nepokretnosti koje su bile predmet poklona, jer je ona kao titular prava navedena u sudskom poravnanju. Takođe, ona je u svojstvu punomoćnika tuženog V(3), kao njegova majka, učestvovala u zaključivanju spornog ugovora od 21. januara 1999. godine; da je naknadno tuženi V(3) sa svojom majkom, tuženom V(2)erom, ugovorom o poklonu od 22. maja 2006. godine raspolagao istom imovinom, koju je stekao po osnovu ništavog ugovora o poklonu, zbog čega je i drugi ugovor o poklonu zaključen 22. maja 2006. ništav i ne proizvodi pravno dejstvo. Konačno, revizijski sud je istakao da je neosnovan revizijski navod o pogrešnoj primeni materijalnog prava s obzirom na to da je u vreme zaključenja ugovora o poklonu iz 1999. godine u evidenciji nepokretnosti poklonodavac tužilac V. J(1) bio upisan kao jedini vlasnik spornih nepokretnosti, jer, bez obzira na navedeno, pravo zajedničke svojine su članovi porodičnog domaćinstva, pa i sada pok. P, stekli po osnovu sudskog poravnanja koje predstavlja pravni osnov za sticanje prava susvojine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14 i 15/15-Odluka US), propisano je: da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su postavljeni u postupku (član 3. stav 1.); da sud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja, ako ovim zakonom nije drugačije propisano (član 4. stav 1.); da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (član 8.); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1) do 3), 5), 7), i 9), kao i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 386. stav 3.); da Vrhovni kasacioni sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 2) ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 408.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, „Službeni list SRJ“, br. 31/93, „Službeni list SCG“, broj. 1/03 – Ustavna povelja i „Službeni glasnik RS“ broj 18/20), članom 103. stav 1. je propisano da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo, dok je odredbama člana 104. propisano da je u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje (stav 1.), ali, ako je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, sud može odbiti, u celini ili delimično, zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala, a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sedište, odnosno prebivalište, ili boravište (stav 2.), kao i da će prilikom odlučivanja sud voditi računa o savesnosti jedne odnosno obeju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i o moralnim shvatanjima (stav 3.).

Zakonom o braku i porodičnim odnosima („Sl. glasnik SRS“, br. 22/80, 24/84, 11/88, „Službeni glasnik RS“, br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01) koji se primenjivao u vreme zaključenja spornih ugovora, bilo je, pored ostalog, propisano: da imovina koju su bračni drugovi stekli radom u toku bračne zajednice jeste njihova zajednička imovina (član 321. stav 1.); prava bračnih drugova na nepokretnostima koje su njihova zajednička imovina u smislu člana 321. ovog zakona upisuju se u zemljišne ili druge javne knjige na ime oba bračna druga kao njihova zajednička imovina sa neopredeljenim delovima, te da ako je u zemljišne ili druge javne knjige upisan kao vlasnik na zajedničkoj imovini samo jedan bračni drug, smatraće se kao da je upis izvršen na ime oba bračna druga, ukoliko do upisa nije došlo na osnovu pismenog ugovora zaključenog između bračnih drugova, te ako su u zemljišne ili druge javne knjige upisana oba bračna druga kao suvlasnici na opredeljenim delovima, smatraće se da su na ovaj način izvršili deobu zajedničke imovine (član 322.); svojim delom u nepodeljenoj zajedničkoj imovini ne može bračni drug ni raspolagati, niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima (član 323.); zajedničkom imovinom bračni drugovi u toku braka upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno (član 324.); kad u porodičnoj zajednici sa bračnim drugovima, odnosno vanbračnim drugovima žive njihova deca i drugi srodnici koji rade na poljoprivrednom imanju ili zajednički vrše druge delatnosti, ili na drugi način zajednički privređuju, imovina stečena u toku trajanja te zajednice je zajednička imovina svih članova porodične zajednice koji su učestvovali u njenom sticanju (član 340.); zajedničkom imovinom članovi porodične zajednice upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno (član 341. stav 1.). Odredbama člana 342. istog zakona bilo je propisano da prava članova porodične zajednice na nepokretnostima koje su njihova zajednička imovina u smislu člana 340. ovog zakona upisuju se u zemljišne i druge javne knjige na ime svih članova porodične zajednice koji su svojim radom učestvovali u sticanju, sa neopredeljenim delovima (stav 1.); ako je u zemljišne ili druge javne knjige upisan kao vlasnik jedan član porodične zajednice ili pojedini članovi porodične zajednice, smatraće se da je vlasnik lice koje je upisano sve dok se po predlogu ostalih članova porodične zajednice u zemljišne odnosno druge javne knjige ne upiše zabeležba o pravu zajedničke svojine (stav 2.); da ugovor kojim član porodične zajednice koji je kao vlasnik upisan u zemljišne, odnosno druge javne knjige izvrši otuđenje ili opterećenje nepokretnosti stečene u porodičnoj zajednici, ostali članovi porodične zajednice mogu pobijati samo ako je u vreme zaključenja ugovora u zemljišne, odnosno druge javne knjige bila upisana zabeležba o pravu zajedničke svojine ili ako su u vreme zaključenja ugovora trećem licu sa kojim je ugovor zaključen na nesumnjiv način stavili do znanja da se radi o predmetu zajedničke svojine (stav 3.); ako član porodične zajednice neovlašćeno otuđi stvar zajednički stečenu u porodičnoj zajednici, ostali članovi porodične zajednice imaju pravo zahtevati da im se u ostalim stvarima i potraživanjima dosudi odgovarajući deo ili da im član porodične zajednice koji je otuđenje izvršio isplati naknadu u novcu prema veličini njihovih delova (stav 5.).

5. Ustavni sud konstatuje da je imao u vidu navode podnosilaca ustavne žalbe kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, ali ih nije razmatrao sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje. Sud i u ovoj ustavnosudskoj stvari najpre ukazuje da prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. Međutim, Ustavni sud konstatuje da su podnosioci istakli da je, pored navedenog, sud pogrešno primenio materijalno pravo, te je ocenio da je zadatak Suda da ispita da li je u tom postupku, od strane sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju, a na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da su drugostepeni i revizijski sud ocenili da je prvostepena presuda pravilna, s obzirom na to da je sud utvrdio ništavost ugovora o poklonu zaključenog 21. januara 1999. godine pozivajući se na član 323. tada važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima, odnosno na zabranu raspolaganja sa zajedničkom nepodeljenom imovinom bračnih drugova (bez saglasnosti) i na član 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojim je propisana ništavost ugovora koji je sklopljen suprotno zakonskoj zabrani. Ništavost ugovora koji je kasnije zaključen iz 2006. godine utvrđena je posledično. Postupajući po tužbi i po protivtužbi tužene, ovde podnositeljke, predmet ocene sudova bila je vezana, pre svega, za utvrđivanje postojanja saglasnosti supruge poklonodavca, sada pok. P. J, za raspolaganje predmetnim nepokretnostima i za zaključenje spornog ugovora o poklonu 1999. godine u kom pravcu se kretao dokazni postupak.

Međutim, po oceni Ustavnog suda postavlja se u konkretnom slučaju kao sporno pitanje primene člana 104. Zakona o obligacionim odnosima, koji se odnosi na posledice ništavosti ugovora, zatim obavezu ugovornih strana da vrate sve ono što su primile po osnovu takvog ugovora, kao i obavezu suda da prilikom odlučivanja vodi računa o savesnosti jedne, odnosno obeju strana, o značaju ugroženog dobra, kao i o moralnim shvatanjima. Ustavni sud konstatuje da, osim što je Viši sud u Negotinu na strani 15. presude P. 13/17 od 29. marta 2018. godine naveo da je shodno odredbi člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, i što je Apelacioni sud u Nišu u presudi Gž. 3575/18 od 23. januara 2019. godine na četvrtoj strani naveo da, kako je utvrđeno da su ugovori o poklonu ništavi to su nastupile pravne posledice ništavosti u smislu člana 104. Zakona o obligacionim odnosima, ni prvostepeni ni drugostepeni sud nisu razmatrali pitanje savesnosti ugovornih strana prilikom zaključenja ugovora o poklonu, niti pitanje značaja ugroženog dobra odnosno interesa, kao ni moralnih shvatanja, odnosno nisu obrazložili od kakvog su eventualno značaja navedene okolnosti za odlučivanje, a što je po oceni Suda moglo biti od uticaja na odlučivanje o tužbenom i protivtužbenom zahtevu.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da ni revizijski sud nije razmatrao pitanje savesnosti ugovornih strana prilikom zaključenja ugovora čija je ništavost utvrđena, imajući u vidu navedene odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Po mišljenju Ustavnog suda, bilo je neophodno, da sud radi ostvarenja pravičnosti postupka u celini, u granicama ispitivanja postavljenih zahteva stranaka, razmotri i pitanje savesnosti ugovornih strana prilikom zaključenja spornih ugovora, i oceni da li je to i od kakvog je uticaja na odlučivanje o tužbenom odnosno protivtužbenom zahtevu, saglasno odredbama člana 104. navedenog zakona iz kojih proizlazi da je u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje, ali, ako je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, sud može odbiti, u celini ili delimično, zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala, a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sedište, odnosno prebivalište, ili boravište, kao i da će prilikom odlučivanja sud voditi računa o savesnosti jedne odnosno obeju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i o moralnim shvatanjima.

U obrazloženju osporene revizijske presude navedeno je da je tokom postupka, između ostalog, utvrđeno: da je u parnici vođenoj radi utvrđenja suvlasničkih udela članova porodične zajednice na pokretnoj i nepokretnoj imovini, sudskim poravnanjem od 23. jula 1998. godine utvrđeno da su tužilac V(1), njegova pokojna supruga P. i tužena V(2), između ostalih, suvlasnici i na nepokretnoj imovini koja je predmet konkretne parnice, bez opredeljenih udela po osnovu doprinosa u sticanju; da je između tužioca V(1) i njegovog unuka, tuženog V(3), zaključen sporni ugovor od 21. januara 1999. godine čiji je predmet, pored ostalog, bila i nepokretna imovina koja po sudskom poravnanju predstavlja zajedničku imovinu tužioca V(1), njegove pokojne supruge P. i tužene V(2), kao i da je nakon toga tuženi V(1) kao poklonodavac, sa tuženom V(2), koja mu je majka, kao poklonoprimcem, zaključio sporni ugovor o poklonu overen pred sudom 22. maja 2006. godine čiji je predmet ista nepokretna imovina koja je bila predmet ugovora o poklonu iz 1999. godine, i konačno da je tuženoj V(2) bilo poznato da tužilac V(1) nije isključivi vlasnik nepokretnosti koja je predmet ugovora, jer je ona kao titular prava takođe navedena u sudskom poravnanju, a utvrđeno je i da je u svojstvu punomoćnika tuženog V(3), kao njegova majka učestvovala u zaključivanju spornog ugovora o poklonu 1999. godine. Stoga, Ustavni sud smatra da je u okviru primene materijalnog prava prilikom odlučivanja bilo neophodno da sud ispita da li su se ugovorne strane prilikom zaključenja navedenih ugovora ponašale savesno, odnosno da razmotri pitanje njihove savesnosti i oceni od kakvog je to značaja za odluku o tužbenom i o protivtužbenom zahtevu u smislu člana 104. Zakona o obligacionim odnosima. Takav zaključak proizlazi i iz odredbe člana 12. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja. S obzirom na to da je prednja ocena suda izostala, Ustavni sud je, polazeći od navedenih garancija ustavnog prava na pravično suđenje i navedenih odredaba zakona, ocenio da, u konkretnom slučaju, sudske presude nisu zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog prava što može ukazivati na proizvoljnost u odlučivanju.

Konačno, prilikom odlučivanja nije razmatrana ni eventualna primena odredbe člana 342. stav 3. tada važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima koja se odnosila upravo na konkretnu situaciju, a prema kojoj ugovor kojim član porodične zajednice koji je kao vlasnik upisan u zemljišne, odnosno druge javne knjige izvrši otuđenje ili opterećenje nepokretnosti stečene u porodičnoj zajednici, ostali članovi porodične zajednice mogu pobijati samo ako je u vreme zaključenja ugovora u zemljišne, odnosno druge javne knjige bila upisana zabeležba o pravu zajedničke svojine ili ako su u vreme zaključenja ugovora trećem licu sa kojim je ugovor zaključen na nesumnjiv način stavili do znanja da se radi o predmetu zajedničke svojine. Poklonodavac je bio upisan u vreme zaključenja ugovora 1999. godine u javne knjige, pa proizlazi da se ugovor može pobijati samo ako je bila upisana zabeležba o postojanju zajedničke svojine, što takođe nije bilo predmet raspravljanja u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe.

Ustavni sud naglašava da svojom odlukom ne prejudicira ishod ove pravne stvari pred sudom, niti upućuje sud kakvu presudu treba da donese, već ukazuje da je, radi ostvarenja pravičnosti postupka, bilo neophodno razmotriti prednja pitanja vezana za primenu odredaba člana 104. Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na posledice ništavosti ugovora, a koje nisu bile predmet ocene sudova.

Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da u konkretnom slučaju izjašnjenje trećih (zainteresovanih) lica nije od uticaja na drugačiju odluku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, ocenio da je na navedeni način presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2490/19 od 9. juna 2021. godine povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosilaca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakona, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2490/19 od 9. juna 2021. godine i određivanjem da u ponovnom postupku Vrhovni sud kao nadležan donese novu odluku o reviziji podnosilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3575/18 od 23. januara 2019. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i da je odredio ponovno odlučivanje o predmetnoj reviziji, to nije posebno ispitivao povredu načela i prava iz čl. 21, 36. i 58. Ustava, na koje podnosioci ukazuju u ustavnoj žalbi.

8. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. Stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog nerazmatranja savesnosti stranaka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti