Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji, u trenutku odlučivanja, traje već jedanaest godina. Kao razlog je navedena izrazita neefikasnost prvostepenog suda i veliki broj neodržanih ročišta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vlastimira Stojkanovića iz Brestovca, opština Bor, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vlastimira Stojkanovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 522/09 (kasnije predmet Osnovnog suda u Boru P. 96/10) povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vlastimir Stojkanović iz Brestovca, opština Bor, podneo je Ustavnom sudu 8. februara 2010. godine, preko punomoćnika - Zajedničke advokatske kancelarije advokata Dragane Videnović i Mileta Petkovića iz Bora, ustavnu žalbu zbog povrede prava na sudsku zaštitu, na suđenje u razumnom roku, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih čl. 22, 32. i 36. Ustava, kao i čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 522/09.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, podnosilac je naveo da je tužbu u predmetnom parničnom postupku podneo 14. jula 2003. godine, a da sudovi nisu uspeli ni posle sedam godina da pravnosnažno odluče, čime su mu povređena označena prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Boru P. 96/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Otac podnosioca ustavne žalbe P.S. podneo je 29. oktobra 2001. godine Opštinskom sudu u Boru tužbu protiv petoro tuženih, kojom je tražio da sud utvrdi da je tužilac vlasnik 24/32 idealnih delova opisane parcele. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 1408/01.

U toku predmetnog postupka, nakon dva održana i dva neodržana ročišta, Opštinski sud u Boru je doneo rešenje P. 1408/01 od 20. septembra 2002. godine, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari zbog smrti tužioca, s tim da će se postupak nastaviti kada budu „pozvani zakonski naslednici pokojnog tužioca“.

Sinovi pokojnog tužioca, Vlastimir Stojkanović, ovde podnosilac ustavne žalbe, i njegov brat, su 6. februara 2003. godine podneli zahtev da se prekinuti postupak nastavi, te je naredno ročište zakazano za 4. mart 2003. godine. U nastavku postupka predmet je dobio novi broj P. 115/03. U ovoj fazi postupka do donošenja prve prvostepene presude, izvedeni su dokazi saslušanjem svedoka, saslušanjem tužioca i nekih od tuženih, veštačenjem i uviđaj em na licu mesta. Brat podnosioca ustavne žalbe je povukao tužbu, dok je drugi tužilac proširio tužbu na još jednog tužen og i traž io je da sud utvrdi i da je ugovor o prodaji dela sporne parcele ništav, a jedan od tuženih je podig ao protivtužbeni zahtev protiv tužioca i ostalih tuženih, kojim je traži o da se tužbeni zahtev tužioca odbije i da sud utvrdi da je on vlasnik tog dela parcele na osnovu ugovora o prodaji, održaja i na osnovu gradnje. U periodu od 24. maja 2004. godine do 2. februara 2006. godine zakazano je 16 ročišta od kojih 14 nije održano, jer jedan od tuženih (prvo, drugo, odnosno šestotuženi) nije došao na raspravu, a nije bilo dokaza da je uredno pozvan .

Nakon što je 25. oktobra 2006. godine zaključio raspravu, Opštinski sud u Boru je istog dana doneo presudu P. 115/03, kojom je delimično usvojio tužbene zahtev e tužioca , kao i protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca. Ova presuda dostavljena je parničnim strankama između 12. i 25. juna 2007. godine, a protiv nje obe parnične stranke su izjavile žalbe.

Okružni sud u Zaječaru, rešavajući o ovim žalbama, doneo je rešenje Gž. 2187/07 od 30. marta 2009. godine, kojom je ukinuo prvostepen u presuda u usvajajućem delu, a predmet vra tio Opštinskom sudu u Boru n a ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 522/09. Nakon jednog održanog i jednog neodržanog ročišta, predmet je u 2010. godini dobio novi broj P. 96/10. Do donošenja nove prvostepene presude zakazano je osam ročišta, od kojih dva nisu održana.

Presudom Osnovnog suda u Boru P. 96/10 od 3. februara 2011. godine delimično je usvojen protivtužbeni zahtev, dok je tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan. Protiv ove presude tužilac je izjavio žalbu 24. maja 2011. godine. Spisi predmeta su 7. jula 2011. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Članom 6. stav 1. Evropske konvencije utvrđeno je, između ostalog, da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.

Članom 13. Evropske konvencije propisano je da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.

S obzirom na to da je ustavna žalba podneta zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji se sadržinski ne razlikuju, kao i zbog povrede člana 13. Evropske konvencije, koji po svojoj sadržini odgovara članu 36. stav 2. i članu 22. stav 1. Ustava, to je Ustavni sud ocenu postojanja istaknutih povreda vršio u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Zakon o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) i dalje primenjuje, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe oca podnosioca ustavne žalbe – 29. oktobra 2001. godine Opštinskom sudu u Boru, pa do podnošenja ustavne žalbe 8. februara 2010. godine trajao osam godina i tri meseca, a u odnosu na podnosioca od njegovog stupanja u parnicu 4. marta 2003. godine – sedam godina, kao i da predmetni parnični postupak još nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka, od njegovog pokretanja podnošenjem tužbe, pa do danas.

Navedeno trajanje parničnog postupka sada već od 11 godina ukupno, odnosno devet i po godina od kako je podnosilac stupio u parnicu , ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je tužbeni zahtev u osporenom parničnom postupku bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je tim zahtevom traženo da sud, između ostalog, utvrdi da je on vlasnik određenog dela opisane parcel e

Ustavni sud je ocenio i da podnosilac nije doprine o navedenoj dužini trajanja postupka. Naime, on se uredno odaziva o svim pozivima za raspravu i nije preduzima o druge radnje kojima bi odugovlači o postupak . Naprotiv, on se više puta obraćao parničnom sudu sa zahtevom da taj sud preduzme potrebne radnje neophodne za okončanje postupka.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio činjenično složen. Naime, na strani tuženog je bilo šest lica, a parnični sud je trebalo da ispita različite osnove po kojima su tuženi tvrdili da su po postali vlasnici na delovima sporne parcel e.

Međutim, Ustavni sud ocenjuje da navedeno trajanje sudskog postupka ne može biti opravdano nijednim stepenom složenosti postupka, čak ni eventualnim doprinosima parničnih stranaka, jer je zakonska obaveza suda da obezbedi da se postupak sprovede efikasno. Ustavni sud smatra da je nedopustivo da u periodu od dve godine i četiri meseca 14 ročišta, od zakazanih 16, ne bude održano, jer jedan ili dvoje tuženih, i to više puta uzastupno isti, nije došao na ročište, a nije bilo dokaza da je uredno pozvan. Prema oceni Ustavnog suda, pa rnični sud je imao zakonske mogućnosti, a i obavezu da takvu situaciju ne dozvoli. Pored toga, Ustavni sud konstatuje i da je parnični sud prvu prvostepenu presudu dostavio parničnim strankama tek nakon više od sedam meseci.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačk e 1. izreke. Kako predmetni parnični postupak još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnih prava, naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere da se postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku.

S obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete, krećući se u granicama zahteva i u skladu sa usvojenim pravnim stavom o načinu otklanjanja štetnih posledica povrede prava zajemčenog Ustavom, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

6. U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito postupali, što je neophodna pretpostavka za utvrđivanje povrede navedenog Ustavom zajemčenog prava. Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenih prava iz člana 22. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove .

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević