Odluka Ustavnog suda povodom ustavne žalbe protiv presude o ništavosti ugovora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda kojom je utvrđena ništavost ugovora o otkupu idealnog dela stana u mešovitoj svojini. Sud je potvrdio da Zakon o stanovanju nije dozvoljavao takav otkup, te da ustavna prava nisu povređena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gordane Marinović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gordane Marinović izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2733/08 od 29. januara 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Gordana Marinović iz Beograda je 3. jula 2009. godine podnela ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2733/08 od 29. januara 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da revizijski sud nije odlučivao na osnovu zakona, već na osnovu svog pravnog shvatanja, koje nema nikakvu pravnu podlogu ni u jednom zakonu. Navedeno je i to da nije moglo biti pravične rasprave i pravične sudske odluke, jer je revizijski sud zauzeo stav da stan u mešovitoj svojini nije mogao biti otkupljen. Podnositeljka smatra da to nije predviđeno Zakonom o stanovanju, štaviše, da član 17. Zakona o osnovama svojinsko-pravih odnosa na opšti način propisuje da susvojina postoji na podeljenoj stvari čiji su delovi u različitim oblicima svojine, što znači da se mogu otkupljivati na način kao i druge stvari u susvojini. Podnositeljka povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava vidi u tome što je odredbom člana 142. stav 2. Ustava utvrđeno da sudovi sude na osnovu zakona. Takođe smatra da su povređene odredbe člana 145. i člana 149. stav 1. Ustava kojima je utvrđeno da se sudske odluke zasnivaju na zakonu i zakonskim propisima, kao i da je sudija potčinjen samo Ustavu i zakonu, a ne nekakvom pravnom shvatanju koje čak nema ni utemeljenje u zakonu. Podnositeljka povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava zasniva na činjenici da joj nije pružena zaštita od uznemiravanja mirnog uživanja imovine.

U svom odgovoru na ustavnu žalbu od 20. novembra 2009. godine, Vrhovni sud Srbije je istakao da su u obrazloženju osporene presude dati jasni i obrazloženi razlozi za donošenje takve odluke, te da prema Poslovniku o uređenju i radu Vrhovnog suda Srbije, Odeljenje sudske prakse prati i proučava sudsku prasku, inicira preispitivanje usvojenog pravnog stava, predlaže Opštoj sednici suda da se o pojedinim pravnim pitanjima zauzme načelni stav, upoznaje sudije i sudijske pomoćnike sa pravnim shvatanjima sudskih odeljenja i načelnim pravnim stavovima Opšte sednice. Dalje je navedeno da je Građansko odeljenje Vrhovnog suda Srbije na sednici od 5. novembra 2001. godine utvrdilo pravno shvatanje, obavezujuće za sva veća Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, o pitanju otkupa stana u mešovitoj svojini. Stoga se u osporenoj presudi Vrhovni sud opravdano poziva na to utvrđeno pravno shvatanje. Odgovarajući na navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Vrhovni sud je u svojoj presudi obrazložio da se iz ništavog pravnog posla ne može steći nikakvo svojinsko pravo, jer su dva sporna ugovora ništava i da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo i član 16. Zakona o stanovanju.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome je zajemčeno pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6899/02 od 23. maja 2006. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda od 17. jula 2006. godine, stavom prvim izreke je utvrđeno da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o otkupu stana koji se odnosi na deo stana od 167,71 m2 kuće u ulici Vase Pelagića broj 46, sa tri zgrade, uknjiženoj u ZKUL broj 230 KO Beograd 6, izgrađenoj na k.p. broj 1572/1, koji je zaključen između Opštine Savski venac u Beogradu, kao pravnog sledbenika NOO Topčidersko brdo – Stambene uprave i Miodraga Marinovića iz Beograda pod VI broj 46-386/95 od 10. jula 1995. godine pod II/I Ov broj 1033/95, što su tuženi dužni da trpe. Stavom drugim izreke presude utvrđeno je da je ugovor o korišćenju navedenog stana od 6. jula 1989. godine zaključen između Interesne zajednice za stambenu izgradnju i upravljanje stanovima za potrebe radnika i funkcionera saveznih organa u Beogradu i Miodraga Marinovića iz Beograda, u suprotnosti sa tada važećim propisima, tj. da ne proizvodi pravno dejstvo. Stavom trećim izreke presude utvrđeno je da je ugovor o korišćenju navedenog stana sačinjen od strane Preduzeća za gazdovanje stambenim zgradama saveznih organa na ime Jovana Marinovića, a na osnovu rešenja o dodelu stana Saveznog izvršnog veća za raspodelu stanova funkcionerima, bez pravnog dejstva. Stavom četvrtim izreke iste presude utvrđeno je da je bez pravnog dejstva ugovor o poklonu Ov. 10066/95 od 27. decembra 1995. godine, zaključen između Miodraga Marinovića, kao poklonodavca, i Branimirke Janković, kao poklonoprimca, koji se odnosi na poklon idealnog dela od 13/48 kuće u ulici Vase Pelagića broj 46 u Beogradu, uknjižene u ZKUL broj 230 KO Beograd 6, izgrađenoj na k.p. broj 1572/1, kao i odredbe rešenja o nasleđivanju posle smrti Miodraga Marinovića O. 2389/01 od 14. decembra 2001. godine i to odredbe iz stava I „aktive“ alineja I kojom se utvrđuje vanknjižno pravo vlasništva na 13/24 dela kuće u ulici Vase Pelagića broj 46 u Beogradu na k.p. broj 1572/1 KO Beograd 6, stečenog po ugovoru o otkupu stana II/I Ov broj 1033/95 na dan 5. septembar 1995. godine, te stav 2. izreke I o izdvajanju u korist Branimirke Jovanović ½ idealnog dela od 13/24 idealnih delova predmetne kuće, te odredba pod kojom se za naslednika vanknjižnog prava vlasništva na ½ idealnog dela od 13/24 idealnih delova predmetne kuće oglašava tužena Gordana Marinović. Stavom petim i šestim izreke presude tužbeni zahtev je u preostalom delu odbijen kao neosnovan, a stavom sedmim izreke tuženi su obavezani da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 2028/07 od 27. septembra 2007. godine odlučeno je: stavom prvim izreke odbijene su žalbe tuženih, a prvostepena presuda, ispravljena rešenjem od 17. jula 2006. godine, potvrđena je u stavu prvom i delu stava četvrtog izreke kojim je utvrđeno da je bez pravnog dejstva sporni ugovor o poklonu; stavom drugim izreke prvostepena presuda je ukinuta u preostalom delu stava četiri i tužba je u tom delu odbačena; stavom trećim izreke prvostepena presuda je u stavu drugom, trećem i sedmom izreke ukinuta i predmet u tom delu je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv pravnosnažne presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2028/07 od 27. septembra 2007. godine sve stranke su izjavile revizije, pa je Vrhovni sud Srbije, postupajući po njima, doneo osporenu presudu Rev. 2733/08 od 29. januara 2009. godine, kojom ih je odbio kao neosnovane. U obrazloženju revizijske presude je, pored ostalog, navedeno da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac Jovan Đurić vlasnik 11/24 idealna dela označene kuće, dok je 13/24 idealna dela bilo u državnoj svojini - vlasništvo Republike Srbije, a korisnik je bio NOO Topčidersko brdo. Dalje je navedeno da je nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu bio Miodrag Marinović, a da je po ugovoru o otkupu stana overenom kod Drugog opštinskog suda u Beogradu II/I Ov broj 1033/95 na dan 5. septembar 1995. godine on od Opštine Savski venac u Beogradu kupio deo stana u površini od 164,71 m2, odnosno 13/24 dela. Potom je ugovorom o poklonu Ov. 10066/95 od 27. decembra 1995. godine polovinu otkupljenog stana poklonio svojoj sestri - tuženoj Branimirki Janković, da bi zatim Miodrag Marinović, prvobitno tuženi u parnici, preminuo tokom spora i njegovi naslednici su njegova supruga i sin - tuženi Gordana Marinović i Aleksandar Marinović. Dalje je navedeno da je pravilno stanovište nižestepenih sudova da je ugovor o otkupu dela stana ništav pravni posao, pa sledom toga i ugovor o poklonu ½ otkupljenog stana koji je pok. Miodrag Marinović zaključio sa tuženom Branimirkom Janković. Prema shvatanju Vrhovnog suda Srbije, nosilac stanarskog prava, odnosno prava zakupa stana na neodređeno vreme, nema prava na otkup idealnog dela stana koji je u državnoj, odnosno u društvenoj svojini, ako je preostali deo tog stana u svojini trećeg fizičkog lica. Dalje je navedeno da pošto se radi o stanu u mešovitoj svojini, Opština Savski venac nije mogla da proda svoj idealni deo pokojnom Miodragu Marinoviću, kao nosiocu stanarskog prava, jer takva mogućnost nije predviđena Zakonom o stanovanju. Odredbama člana 16. Zakona o stanovanju predviđena je samo mogućnost otkupa stana u celini, ali ne i idealnog dela tog stana koji je u državnoj ili društvenoj svojini, ako je preostali deo tog stana u svojini trećeg fizičkog lica. Navedeno je i to da je dozvoljena mogućnost otkupa dela stana, odnosno idealnog dela tog stana samo kada se radi o sustanarskom stanu, a ne postoji mogućnost fizičke deobe stana ili kada je nosilac stanarskog prava po nekom ranijem osnovu stekao susvojinu na stanu koji koristi i tada mu zakon daje mogućnost otkupa idealnog dela stana dok stan u celini ne otkupi. Ove mogućnosti su sadržane u odredbama člana 16. st. 6-8. navedenog Zakona, ali su to posebne situacije na koje se konkretan slučaj ne odnosi. Vrhovni sud dalje zaključuje da pošto je ugovor o otkupu dela stana zaključen protivno odredbama člana 16. Zakona o stanovanju, isti je ništav pravni posao u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe, zbog ništavosti navedenog ugovora, ništav je i ugovor o poklonu dela stana naknadno zaključen sa tuženom Branimirkom Janković. Dalje je navedeno da je otkup stana po članu 16. Zakona o stanovanju specifičan vid sticanja svojine, regulisan posebnim zakonom i propisan za tačno opredeljenu vrstu nepokretnosti, pa tako pravo na otkup pripada samo licima sa određenim svojstvima i pravima, a i prodavac je navedenim zakonom izričito određen. Istaknuto je da se na ovaj način sticanja svojine ne mogu primeniti odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i Zakona o prometu nepokretnosti koje važe za promet nepokretnosti i sticanje svojine u ostalim slučajevima.

4. Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 101/05), Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), Zakona o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", br. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05 i 46/06) i Poslovnika o uređenju i radu Vrhovnog suda Srbije ("Službeni glasnik RS", br. 5/02, 46/02 i 72/04)

Zakonom o stanovanju je propisano: da suvlasnik idealnog dela stana u susvojini ima pravo da otkupljuje stan u idealnim delovima dok ga u celini ne otkupi, da sustanar može da otkupljuje stan u skladu sa ovim zakonom, pod uslovom da se prethodno izvrši fizička deoba na dva ili više stanova, kao i da u slučaju da se ne može izvršiti fizička deoba stana u smislu stava 7. ovog člana, sustanar može da otkupi deo stana koji sam koristi, kao i da delove stana koji se zajednički koriste, sustanar može da otkupi srazmerno veličini stana koji sam koristi, o čemu sa drugim sustanarom zaključuje sporazum (član 16. st. 6-7.).

Zakonom o obligacionim odnosima je propisano da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103.); da je u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje (član 104. stav 1.); da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice (član 109. stav 1.).

Zakonom o uređenju sudova bilo je propisano: da Vrhovni sud Srbije utvrđuje načelne pravne stavove radi jedinstvene sudske primene prava, daje mišljenje o nacrtima zakona i drugih propisa kojima se uređuju pitanja važna za sudsku vlast, razmatra primenu zakona i drugih propisa i rad sudova, bira među sudijama pozivne članove Visokog saveta pravosuđa i predlaže kandidate za jednog stalnog člana Visokog saveta pravosuđa, utvrđuje merila za vrednovanje savesnosti i uspešnosti vršenja sudijske dužnosti, određuje koji su postupci oprečni dostojanstvu i nezavisnosti sudije i štetni po ugled suda, utvrđuje vrste i načine stručnog usavršavanja sudija i vrši druge nadležnosti određene zakonom (član 28.); da sednica odeljenja Vrhovnog suda Srbije razmatra pitanja iz delokruga sudskih odeljenja, da se sednica odeljenja saziva i ako između pojedinih veća nastane nesaglasnost u primeni propisa ili ako jedno veće odstupi od pravnog shvatanja prihvaćenog u svojoj praksi ili od pravnog shvatanja koje su prihvatila sva veća, kao i da pravno shvatanje usvojeno na sednici odeljenja obavezuje sva veća u sastavu odeljenja (član 40.).

Poslovnikom o uređenju i radu Vrhovnog suda Srbije bilo je propisano da je pravno shvatanje usvojeno na sednici odeljenja obavezuje sva veća u sastavu odeljenja (član 20.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Imajući u vidu navedeno, te polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti u ovom predmetu, a odlučujući u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenio da se osporena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni relevantnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Navodi podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na pravično suđenje, zbog toga što je utvrđeno da je ništav sporni ugovor o otkupu stana overen kod Drugog opštinskog suda u Beogradu II/I Ov broj 1033/95 od 5. septembra 1995. godine, nisu prihvatljivi sa ustavnopravnog stanovišta. Ustavni sud nalazi da je sa aspekta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje prihvatljivo pravno shvatanje Vrhovnog suda Srbije da, pošto je predmetni stan u mešovitoj svojini, Opština Savski venac nije mogla da proda svoj idealni deo pok. Miodragu Marinoviću, kao nosiocu stanarskog prava, jer takva mogućnost nije predviđena Zakonom o stanovanju. Ovo stoga što nosilac stanarskog prava, odnosno prava zakupa stana na neodređeno vreme, nema prava na otkup idealnog dela stana koji je u državnoj, odnosno u društvenoj svojini, ako je preostali deo tog stana u svojini trećeg fizičkog lica. Pored toga, Vrhovni sud Srbije je obrazložio i to da je dozvoljena mogućnost otkupa dela stana, odnosno idealnog dela tog stana, ali samo u situaciji kada se radi o sustanarskom stanu, a ne postoji mogućnost fizičke deobe stana, ili kada je nosilac stanarskog prava po nekom ranijem osnovu stekao susvojinu na stanu koji koristi i tada mu zakon daje mogućnost otkupa idealnog dela stana dok stan u celini ne otkupi (član 16. st. 6-8. Zakona o stanovanju). Međutim, to u konkretnoj situaciji nije slučaj.

Po oceni Ustavnog suda, osporena presuda u kojoj je utvrđena ništavost predmetnog ugovora zasniva se na postupku koji je sproveden u skladu sa zakonskim odredbama. U osporenoj presudi, Vrhovni sud Srbije je obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to stanovište posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene merodavnog materijalnog prava. Ustavni sud nije našao bilo kakve elemente koji bi upućivali na proizvoljno zaključivanje sudova kod utvrđivanja činjenica i primene materijalnog prava. Zbog toga je Ustavni sud ocenio da su navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje neosnovani.

Razmatrajući navode u kojima je istaknuto da „Vrhovni sud Srbije nije svoju odluku zasnivao na zakonu i zakonskim propisima, već na pravnom shvatanju koje nema osnova u zakonu“, Ustavni sud ukazuje da su oni neosnovani, te da je Zakonom o uređenju sudova, Vrhovni sud Srbije bio ovlašćen da zauzima pravna shvatanja koje se odnosa na pitanja iz delokruga sudskih odeljenja. Naravno, utvrđena pravna shvatanja ne mogu biti contra legem, već ona služe za rešavanje određenih pravnih pitanja putem tumačenja zakonskih ili podzakonskih propisa. Vrhovni sud Srbije svojim tumačenjem propisa i autoritetom iznetih argumenata utvrđuje pravna shvatanja, koja postaju obavezna za sve veća u sastavu odeljenja. Ustavni sud ukazuje da je i uporednom pravu na skoro identičan način uređen rad najviše sudske instance.

6. Odlučujući o postojanju povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da navedeno pravo podnositeljke ustavne žalbe nije moglo biti povređeno, budući da se članom 58. Ustava jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava samo ako su ona stečena na osnovu zakona. Razlog zbog koga podnositeljka ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije stekla pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti, jeste u tome što je osporenom sudskom odlukom takvo sticanje ocenjeno kao protivpravno. Evropski sud za ljudska prava je, takođe, u više navrata izneo stav da se delokrug člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda primenjuje samo na postojeću imovinu i „ne garantuje pravo na sticanje imovine“ (videti presudu u predmetu Marckx protiv Belgije od 13. juna 1979. godine, broj aplikacije 6833/74), te da svaki podnosilac predstavke mora biti u stanju da dokaže postojanje prava na imovinu u pitanju, kako bi bio žrtva povrede Konvencije (videti presudu u predmetu Agrotexim and Others protiv Grčke od 24. oktobra 1995. godine, broj aplikacije 14807/89).

Ustavni sud je, takođe, imao u vidu i činjenicu da je pravni prethodnik podnositeljke po osnovu zaključenog ugovora o otkupu stana isplatio Opštini Savski venac određenu sumu novca, te da je u tom smislu došlo do umanjenja njegove (njene) imovine. Međutim, navedena okolnost u konkretnom slučaju ne sprečava podnositeljku, da u posebnoj parnici zahteva povraćaj isplaćenih sredstava. Ustavni sud ukazuje da je slično stanovište u pogledu povrede prava na imovinu zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti npr. odluke Už - 1073/2008 od 5. novembra 2009. godine i Už - 823/2008 od 24. marta 2010. godine).

7. Podnositeljka povredu prava iz člana 36. Ustava, u suštini, zasniva na činjenici da tužilac u parničnom postupku, koji je prethodio ustavnosudskom, nije ni mogao biti aktivno legitimisan za podnošenje tužbe, jer za podnošenje tužbe nije imao pravni interes. Međutim, Ustavni sud podseća da je odredbom člana 109. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da se na ništavost ugovora može pozivati svako zainteresovano lice, pa tako i tužilac koji je za to svakako imao interes, budući da je suvlasnik predmetne nepokretnosti.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je našao da podnositeljki ustavne žalbe nisu povređena prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. Ustava, pa je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2733/08 od 29. januara 2009. godine u celini odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

9. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević