Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti i neblagovremenosti ustavne žalbe

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije o odbacivanju zahteva za zaštitu zakonitosti. Deo žalbe protiv nižestepenih presuda odbačen je kao neblagovremen, jer podnošenje nedozvoljenog vanrednog pravnog leka ne produžava rok.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za spoljnu i unutrašnju trgovinu „Srbija petrol" d.o.o. Vranje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. novembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Preduzeća za spoljnu i unutrašnju trgovinu „Srbija petrol" d.o.o. Vranje izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 621/08 od 4. septembra 2008. godine.
2. Odbacuje se ustavna žalba Preduzeća za spoljnu i unutrašnju trgovinu „Srbija petrol" d.o.o. Vranje izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Vranju P. 1749/06 od 5. juna 2007. godine i presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1720/07 od 4. marta 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće za spoljnu i unutrašnju trgovinu „Srbija petrol" d.o.o. Vranje je 29. oktobra 2008. godine, preko punomoćnika, advokata Vladimira Ristića iz Vranja, podnelo ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Vranju P. 1749/06 od 5. juna 2007. godine i presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1720/07 od 4. marta 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je podneskom 26. decembra 2008. godine izjavio ustavnu žalbu i protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 621/08 od 4. septembra 2008. godine.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo da su Društveno preduzeće Fabrika hleba i mleka „Vranje" iz Vranja i TUP PP MV „Blend" iz Vranja zaključili ugovor o udruživanju sredstava radi zajedničke izgradnje objekta broj 206 od 27. avgusta 1998. godine, kao i aneks I istog ugovora broj 75/1 od 6. marta 1999. godine. Navedenim ugovorima bilo je propisano da Društveno preduzeće Fabrika hleba i mleka „Vranje" obezbedi zemljište, a TUP PP MV „Blend" novčana sredstva za izgradnju zajedničkog objekta. Aneksom II ugovora o zajedničkoj izgradnji broj 248 od 17. oktobra 2003. godine, podnosilac ustavne žalbe je preuzeo obaveze ugovarača TUP PP MV „Blend" iz Vranja iz navedenih ugovora. Dalje je navedeno da je u postupku privatizacije Društvenog preduzeća Fabrika hleba i mleka „Vranje" izuzet deo katastarske parcele na kojoj je započeta izgradnja po pomenutim ugovorima, tako da ista nije ušla u masu koja je bila predmet privatizacije. Nakon prodaje Društvenog preduzeća Fabrika hleba i mleka „Vranje", formirano je novo preduzeće - Akcionarsko društvo Fabrika hleba i mleka „Vranje", koje je pokrenulo spor radi poništaja pomenutih ugovora. Osporenim presudama usvojen je tužbeni zahtev tužioca Akcionarskog društva Fabrika hleba i mleka „Vranje" i navedeni ugovori su oglašeni ništavim. Podnosilac ustavne žalbe je izjavio Vrhovnom sudu Srbije zahtev za zaštitu zakonitosti, ali je isti odbačen kao nedozvoljen rešenjem Sgzz. 621/08 od 4. septembra 2008. godine, čime su, po mišljenju podnosioca, "grubo povređene" odredbe člana 418. Zakona o parničnom postupku koje obavezuju sud da meritorno odlučuje o zahtevu. Podnosilac smatra da mu je osporenim odlukama povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:
Osporenom presudom Opštinskog suda u Vranju P. 1749/06 od 5. juna 2007. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca Akcionarskog društva Fabrika hleba i mleka „Vranje" i utvrđeno je da su ništavi: ugovor o udruživanju sredstava radi zajedničke izgradnje objekta - poslovnog prostora i obezbeđivanja novčanih sredstava, zaključen između pravnog prethodnika tužioca Društvenog preduzeća Fabrika hleba i mleka „Vranje" i TUP PP MV „Blend" iz Vranja, koji je overen pred Opštinskim sudom u Vranju pod Ov. broj 1555/98 dana 16. septembra 1998. godine; aneks I ovog ugovora, zaključen između pravnog prethodnika tužioca Društvenog preduzeća Fabrika hleba i mleka „Vranje" i TUP PP MV „Blend" iz Vranja, koji je overen pred Opštinskim sudom u Vranju pod Ov. broj 1528/99 od 4. novembra 1999. godine; aneks II ugovora o zajedničkoj izgradnji koji je overen pred Opštinskim sudom u Vranju pod Ov. broj 6604/03 od 21. oktobra 2003. godine, a koji je zaključen između pravnog prethodnika tužioca i tuženih TUP PP MV „Blend" iz Vranja i PP „Srbija petrol" Vranje - ovde podnosioca ustavne žalbe.
Osporenom presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 1720/07 od 4. marta 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženih TUP PP MV „Blend" iz Vranja i PP „Srbija petrol" Vranje - podnosioca ustavne žalbe, a presuda Opštinskog suda u Vranju P. 1749/06 od 5. juna 2007. godine je potvrđena. U obrazloženju presude je, između ostalog, istaknuto da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je pravni posao zaključen između pravnog prethodnika tužioca i prvotuženog ništav, kao i kasnije zaključeni aneksi tog ugovora, te da ne predstavljaju pravno valjane osnove za prenos prava korišćenja na navedenom gradskom građevinskom zemljištu u smislu odredbe člana 2. Zakona o prometu nepokretnosti, kao i da su neosnovani navodi tuženih o nedostatku aktivne legitimacije na strani tužioca, s obzirom da je tužilac pravni sledbenik Društvenog preduzeća Fabrika hleba i mleka „Vranje".
Tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Opštinskog suda u Vranju P. 1749/06 od 5. juna 2007. godine i presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1720/07 od 4. marta 2008. godine, navodeći da tužilac nije imao aktivnu legitimaciju za vođenje spora, jer je on kupac dela Društvenog preduzeća Fabrika hleba i mleka „Vranje" i da predmet kupovine nije sporna nepokretnost, jer je ista otuđena od Društvenog preduzeća Fabrika hleba i mleka „Vranje" nekoliko godina pre aukcije. Prema mišljenju tuženog, tužilac nije mogao voditi spor za poništaj pomenutih ugovora o prenosu prava trajnog korišćenja na spornom prostoru, jer je isti kupio na aukciji. Pored toga, istaknuto je da osporena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba člana 361. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava i to člana 2. Zakona o prometu nepokretnosti.
Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 621/08 od 4. septembra 2008. godine odbačen je zahtev za zaštitu zakonitosti tuženih izjavljen protiv presude Opštinskog suda u Vranju P. 1749/06 od 5. juna 2007. godine i presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1720/07 od 4. marta 2008. godine. U obrazloženju rešenja je istaknuto da postoji ograničenje u pogledu razloga za izjavljivanje ovog pravnog leka, sadržano u članu 417. Zakona o parničnom postupku, a što znači da stranka, kao i javni tužilac, može izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti samo ako je protivno odredbama Zakona o parničnom postupku sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka, a ne i zbog drugih procesnih povreda, niti zbog pogrešne primene materijalnog prava. Dalje je navedeno da su nedozvoljena raspolaganja stranaka u smislu navedene zakonske odredbe ona raspolaganja kada jedna stranka ili obe koriste svoje pravo u postupku da bi onemogućile primenu prinudnih propisa, odnosno odredaba materijalnog prava čiju primenu stranke ne mogu menjati, niti svojim dispozitivnim izjavama isključiti, kao i raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa pravilima morala.
4. Za odlučivanje po ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04), kojima je propisano: da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3. stav 3.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ovog zakona (član 417.); da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog ovlašćena je da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama, preko advokata, izjavi ovaj pravni lek (član 418.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka iz člana 3. stav 3. (član 361. stav 2. tačka 5)).
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nije povređeno Ustavom garantovano pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.
Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe nije ukazao na nedozvoljena raspolaganja stranaka koja bi predstavljala bitnu povredu odredaba postupka u smislu člana 361. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, pa zbog toga nisu bili ispunjeni uslovi za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti.
Naime, iz navedenih odredbi Zakona o parničnom postupku proizlazi da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ovog zakona, a koja postoji kada je sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka utvrđenim odredbom člana 3. stav 3. istog Zakona. Stranke mogu izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti samo iz razloga koji je predviđen za javnog tužioca, jer ne mogu imati više prava u korišćenju ovog pravnog sredstva od javnog tužioca. Zbog toga pozivanje u zahtevu za zaštitu zakonitosti o pogrešnoj primeni materijalnog prava i učinjenim bitnim povredama parničnog postupka, bez navođenja da se radi o bitnoj povredi iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, nisu dozvoljeni razlozi za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti.
Ustavni sud je Odlukom broj Už-60/2007 od 12. marta 2009. godine usvojio ustavnu žalbu Kulturno umetničkog društva ''Petefi Šandor'' iz Mužlje i utvrdio da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 92/07 od 1. februara 2007. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo garantovano odredbom člana 36. stav 2. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio navedeno rešenje Vrhovnog suda Srbije i odredio da se donese nova odluka o zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je isti podnosilac izjavio protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1359/06 od 9. oktobra 2006. godine. U obrazloženju Odluke je, između ostalog, istaknuto da iz obrazloženja rešenja Sgzz. 92/07 od 1. februara 2007. godine proističe da je Vrhovni sud našao da je zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen iz dva razloga. Prvo, ''s obzirom da je izjavljen protiv odluka protiv kojih se po zakonu ne može podneti'' i, drugo, ''s obzirom da nije zasnovan na zakonskim razlozima zbog kojih se ovaj vanredni pravni lek može izjaviti''. Ustavni sud je u Odluci Už-60/2007 od 12. marta 2009. godine našao da zahtev za zaštitu zakonitosti nije nedozvoljen, ni prema kriterijumu sudske odluke koja se njime osporava, niti prema kriterijumu zakonskog osnova za izjavljivanje, pa ga Vrhovni sud Srbije nije mogao odbaciti, već je morao odlučiti o njegovoj osnovanosti.
Sledom rečenog, Ustavni sud naglašava da između rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 621/08 od 4. septembra 2008. godine, osporenog u ovom predmetu i rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 92/07 od 1. februara 2007. godine osporenog u predmetu Už-60/2007, ne postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja.
6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kom je izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Vranju P. 1749/06 od 5. juna 2007. godine i presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1720/07 od 4. marta 2008. godine, Ustavni sud je našao da ista nije blagovremena.
Prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
Uvidom u fotokopiju povratnice o prijemu presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1720/07 od 4. marta 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pismeni otpravak navedene presude primio 24. aprila 2008. godine.
Imajući u vidu datum prijema osporenog pojedinačnog akta, te činjenicu da je ustavna žalba podneta dana 29. oktobra 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba u tom delu nije blagovremena, jer je podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.
Ustavni sud naglašava da je osporenom presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 1720/07 od 4. marta 2008. godine meritorno odlučeno o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe, čime je parnični postupak pravnosnažno okončan. Kasnije preduzete procesne radnje koje su ostale bez pravnog efekta, u vidu podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti odbačenog rešenjem Vrhovnog suda, ne mogu se smatrati sastavnim delom ovog postupka i jedinstvenom celinom sa već pravnosnažno okončanim parničnim postupkom. Dakle, u konkretnom slučaju mora se odvojeno razmatrati parnični postupak okončan pravosnažnom presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 1720/07 od 4. marta 2008. godine i postupak iniciran podnošenjem zahteva za zaštitu zakonitosti od 13. juna 2008. godine.
Prema stavu Ustavnog suda, činjenica da je zahtev za zaštitu zakonitosti odbačen kao nedozvoljen onemogućava podnosioca da ustavnom žalbom pobija presudu Okružnog suda u Vranju Gž. 1720/07 od 4. marta 2008. godine, jer ne postoji kontinuitet meritornog odlučivanja između osporene presude Okružnog suda u Vranju i osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije. U takvoj pravnoj situaciji, kada je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije o odbacivanju zahteva za zaštitu zakonitosti, kao i protiv odluke koja je prethodila izjavljivanju ovog vanrednog pravnog sredstva, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o odluci donetoj povodom izjavljenog zahteva za zaštitu zakonitosti, dok je ustavna žalba u delu u kome se osporavaju pravosnažne presude neblagovremena.
7. Ustavni sud nije razmatrao postojanje povrede prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, na koju se pozivao podnosilac ustavne žalbe, obzirom da je ustavna žalba odbačena kao neblagovremena u odnosu na osporene presude kojima je meritorno odlučeno o postavljenom tužbenom zahtevu.
Polazeći od navedenog Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić