Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog parničnog postupka koji traje preko 13 godina. Utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku, dosuđuje naknadu nematerijalne štete od 700 evra i nalaže nadležnim sudovima da hitno okončaju postupak po tužbi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mirka Tešića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. januara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mirka Tešića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P1. 7564/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 368/98) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstv a pravde.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirko Tešić iz Beograda, preko punomoćnika Bojane Pavlović Sarić, advokata iz Beograda, podneo je 21. marta 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava republike Srbije, kao i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 7564/10 (ranije predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 368/98).

U ustavnoj žalbi je navedeno da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta 3. septembra 1998. godine i da do podnošenja ustavne žalbe nije doneta prvostepena presuda, kao i da se ročišta retko zakazuju, a kad se zakažu, odlažu se. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je podnosiocu povređeno navedeno prava, kao i pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete i naloži Prvom osnovnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se označeni postupak okončao u što kraćem roku. Takođe je tražena naknada troškova za sastav ustavne žalbe u navedenom novčanom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7564/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, zajedno sa još 15 tužilaca , podneo je 3. septembra 1998. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Holding preduzeće „Hidrogradnja“ Čačak, DD za izgradnju „Gradnja Zemun“, Beograd (kasnije AD „Gradnja-Zemun“ Beograd). Tužbom, koja je naknadno preinačena, tužioci su tražili da sud obaveže tuženog da im na ime neisplaćenog dela zarade za označeni period isplati navedene novčane iznose. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 368/98. Ubrzo nakon pokretanja postupka dvojica tužilaca, među kojima nije bio podnosilac ustavne žalbe, povukli su tužbu.

U toku ovog postupka zakazano je šest pripremnih ročišta (za 4. decembar 1998. godine, 18. januar, 12. februar, 12. mart, 28. april i 10. juni 1999. godine), od kojih dva nisu održana – ročište zakazano za 12. februar 1999. godine zbog bolesti punomoćnika tužilaca, a ročište zakazano za 28. april 1999. godine, na saglasan predlog parničnih stranaka, usled poznatih okolnosti.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu zakazano je za 28. decembar 1999. godine. Na ovom ročištu određen je veštak finansijske struke, koji je svoj nalaz, sa mišljenjem dostavio 3. maja 2000. godine. Veštak je saslušan na ročištu za glavnu raspravu održanom 28. novembra 2001. godine. U međuvremenu, zakazano je i održano sedam ročišta za glavnu raspravu (12. juli, 2. novembra i 20. decembar 2000. godine, 20. februar, 18. april, 20. juni i 26. septembar 2001. godine), na kojima su se parnične stranke, uglavnom, samo izjašnjavale o navodima tužbe i o tužbenom zahtevu, kao i o nalazu veštaka.

S obzirom na to da na jednom od održanih ročišta nije došao uredno pozvani punomoćnik tužilaca, kao ni tužioci sami, osim dvojice, među kojim i podnosilac ustavne žalbe, Četvrti opštinski sud je 20. februara 2001. godine doneo rešenje P1. 368/98 da se tužba u odnosu na 12 navedenih tužilaca smatra povučenom. Rešenjem P1. 368/98 od 20. juna 2001. godine ovaj sud je odbio predlog za povraćaj u pređašnje stanje, dok je rešenjem P1. 368/98 od 30. septembra 2001. godine odbacio predlog za nastavak postupka, sa predlogom za povraćaj u pređašnje stanje. Protiv ovog rešenja 6. decembra 2001. godine izjavljena je žalba. U postupku po ovoj žalbi Četvrti opštinski sud u Beogradu i Okružni sud u Beogradu su više puta vraćali spise predmeta jedan drugom radi odlučivanja, dopune postupka ili ispravke rešenja. Spisi predmeta su, nakon što je Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž.I 2314/05 od 16. avgusta 2006. godine potvrdio prvostepeno rešenje, konačno vraćeni Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 26. aprila 2007. godine, a ovaj sud je naredno ročište zakazao za 31. avgust 2009. godine. U 2009. godini zakazano je još jedno ročište (za 19. novembar), ali ono nije održano, jer jedan od dvojice preostalih tužilaca, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije došao na raspravu, a nije bilo dokaza da je uredno pozvan.

U 2010. godini, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, predmetni parnični postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a predmet je dobio novi broj P1. 7564/10. U toku te godine zakazano je tri ročišta (za 17. mart, 8. juni i 16. novembar), od kojih dva nisu održana – jedno, zakazano za 17. mart, jer je punomoćnik tužilaca otkazao punomoćje i vratio sudu podnesak tuženog bez izjašnjenja, te je sud pre početka ovog ročišta uručio navedeni podnesak tužiocima i ostavio im rok za izjašnjenje na navode iz tog podneska, a drugo, zakaza no za 8. juni, zbog smrtnog slučaja drugog tužioca, ne podnosioca ustavne žalbe.

U toku 2011. godine zakazano je pet ročišta (za 24. februar, 24, mart, 20. juni, 22. septembar i 24. novembar), od kojih je održano jedno (22. septembra), dok ostala nisu održana zbog bolesti, odnosno sprečenosti postupajućeg sudije.

4. Članom 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 6. stav 1. Evropske konvencije propisano je, između ostalog, da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.

S obzirom na to da je ustavna žalba podneta zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji se sadržinski ne razlikuju, Ustavni sud je ocenu postojanja istaknute povred e prava vršio u odnosu na naveden u odredb u Ustava .

Za ocenu postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku relevantne su sledeće zakonske odredbe:

Zakon o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i („Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, (član 435.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 3. septembra 1998. godine, do podnošenja ustavne žalbe 21. marta 2011. godine trajao 12 i po godina, kao i da taj postupak još nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka, od njegovog pokretanja podnošenjem tužbe, pa do danas.

Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je u konkretnom slučaju zbog premeta spora hitan, od sada već više od 13 godina ukazuje da postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev u predmetnom parničnom postupku bio od određenog značaja za podnosioca, s obzirom na to da je tim zahtevom tražena isplata navedenih novčanih iznosa na ime neisplaćenog dela zarade za koji podnosilac smatra da mu pripadaju. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo navedenoj dužini trajanja predmetnog parničnog postupka. Naprotiv, on se redovno odazivao urednim pozivima sud i nije preduzimao niti jednu radnju usmerenu na odugovlačenje postupka. Međutim, Ustavni sud konstatuje da jedno ročište nije održano jer je dotadašnji punomoćnik podnosilaca otkazao punomoćje neposredno pre zakazanog ročišta ne dostavivši mu podnesak druge parnične stranke na izjašnjenje.

Prema oceni Ustavnog suda, navedenoj dužini predmetnog parničnog postupka, koji nije bio ni činjenično ni pravno složen, doprinelo je izuzetno neefikasno i nedelotvorno postupanje parničnih sudova. Naime, Četvrti opštinski sud, kao prvostepeni sud u predmetnom parničnom postupku, i Okružni sud u Beogradu, kao drugostepeni sud u tom postupku, su pet godina i četiri meseca odlučivali o žalbi na rešenje kojim je odbačen predlog za nastavak postupka, sa predlogom za povraćaj u pređašnje stanje, a nakon što su spisi konačno vraćeni prvostepenom sudu, taj sud je naredno ročište zakazao za dve godine i četiri meseca od prijema spisa predmeta. Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da je u toku 2009. godine, 2010. god ine i 2011. godini održano samo po jedn o ročišt e, kao i da četiri ročišta za glavnu raspravu u 2011 godini nisu održana zbog odsutnosti postupajućeg sudije. Ustavni sud posebno ističe da usled navedenih neaktivnosti parničnih sudova u predmetnom parničnom postupku ni posle više od 13 godina od njegovog pokretanja još nije doneta ni prvostepena presuda.

6. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zaječeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu domaćih sudova, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud je kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

U pogledu zahteva iz ustavne žalbe za naknadu troškova za sastavljanje ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove.

7. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti