Odluka Ustavnog suda o odbačenom zahtevu za zaštitu zakonitosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, potvrđujući da je Vrhovni sud Srbije pravilno odbacio zahtev za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljen. Podnosilac se samo formalno pozvao na dozvoljen razlog, dok je suštinski osporavao činjenično stanje i primenu prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubomira Jovanića iz Subotice, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljubomira Jovanića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 499/08 od 12. juna 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Ljubomir Jovanić iz Subotice, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotica, podneo je 30. oktobra 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 499/08 od 12. juna 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je presudom zbog izostanka Opštinskog suda u Subotici P. 1821/06 od 23. oktobra 2007. godine usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužiocu na ime glavnog duga za isporučenu toplotnu energiju u grejnoj sezoni 2005/2006 godine isplati odgovarajući iznos, sa zakonskom zateznom kamatom. Podnosilac ustavne žalbe ističe da je „pobijana presuda“ zasnovana na nedozvoljenom raspolaganju tužioca, čime je učinjena bitna povreda postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP, „jer tužilac tokom postupka uopšte nije dokazao aktivnu legitimaciju... niti je dokazao pasivnu legitimaciju tuženog“, kao i iz razloga što „što tužilac nikad nije ugradio kalorimetar kod tuženog“. Navodeći da je u toku prvostepenog postupka učinjeno niz bitnih povreda postupka, kao i da je presuda doneta suprotno Zakonu o energetici, podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. Ustava. Takođe, podnosilac ustavne žalbe navodi da je „pobijana presuda“ doneta na osnovu nedozvoljenog raspolaganja tužioca, te iz tih razloga smatra da mu je povređeno i pravo na pravno sredstvo, garantovano odredbom člana 36. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Presudom zbog izostanka Opštinskog suda u Subotici P. 1821/06 od 23. oktobra 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca Javnog komunalnog preduzeća „Subotička toplana“, Subotica, protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezan je tuženi da na ime glavnog duga za isporučenu toplotnu energiju u grejnoj sezoni 2005/2006. godine isplati odgovarajući iznos, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. avgusta 2006. godine, pa do isplate, u roku od osam dana od dana prijema prepisa presuda, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Protiv navedene prvostepene presude, podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu Okružnom sudu u Subotici, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. i stav 2. tač. 5, 9. i 12. Zakona o parničnom postupku i zbog pogrešne primene materijalnog prava. U obrazloženju žalbe navedeni su isti razlozi osporavanja, koje je podnosilac ustavne žalbe naveo i u ustavnoj žalbi.

Presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 1410/07 od 30. novembra 2007. godine odbijena je žalba tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda Opštinskog suda u Subotici P. 1821/06 od 23. oktobra 2007. godine.

Republički javni tužilac je dopisom Gt-I 398/08 od 24. marta 2008. godine obavestio sud i podnosioca predloga, ovde podnosioca ustavne žalbe, da nije podigao zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenih sudskih odluka u predmetnom postupku.

Nakon dobijanja obaveštenja od Republičkog javnog tužioca, tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu Srbije protiv drugostepene presude Okružnog suda u Subotici, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku.

Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 499/08 od 12. juna 2008. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljen protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 1410/07 od 30. novembra 2007. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da Vrhovni sud kada odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti u smislu člana 421. stav 1. Zakona o parničnom postupku, ispituje samo one povrede na koje je ukazao podnosilac zahteva, da su razlozi za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka, bez obzira da li je podnosilac zahteva stranka ili javni tužilac, sadržani u članu 417. Zakona o parničnom postupku, te da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podići samo ako je protivno odredbama Zakona o parničnom postupku, sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku). Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je našao da u konkretnom slučaju sudovi nisu zasnovali odluke na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka u smislu člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, s obzirom da nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku. Pored toga, Vrhovni sud je naveo da iz sadržine podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti proizlazi da podnosilac osporava pobijanu presudu ne samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, već i zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što nisu dozvoljeni razlozi za izjavljivanje ovog pravnog leka. Iz navedenih razloga, a pozivajući se na odredbe člana 404. u vezi člana 421. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odbacio predmetni zahtev.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. utvrđeno je da svako imao pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu.

Zahtev za zaštitu zakonitosti, kao vanredni pravni lek u parničnom postupku, uređen je odredbama čl. 413. do 421. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP). U članu 413. ZPP propisano je da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke po službenoj dužnosti ili na predlog stranke u roku od tri meseca (stav 1.). U stavu 2. istog člana Zakona utvrđeno je od kada se ovaj rok računa, u zavisnosti da li se zahtev za zaštitu zakonitosti podiže protiv pravnosnažne odluke donesene u prvom ili u drugom stepenu, dok je stavom 4. istog člana propisano da zahtev za zaštitu zakonitosti nije dozvoljen protiv odluke koju je povodom revizije ili zahteva za zaštitu zakonitosti doneo sud nadležan da odlučuje o tim pravnim lekovima (Vrhovni sud Srbije).

Daljim odredbama ZPP propisano je: da o zahtevu za zaštitu zakonitosti odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 415.); da zahtev za zaštitu zakonitosti protiv odluke iz člana 413. ovog zakona podiže javni tužilac određen zakonom (član 416.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ovog zakona (član 417.); da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama izjavi ovaj pravni lek (član 418.); da kada Vrhovni sud Srbije odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti, ispituje samo one povrede na koje je ukazao podnosilac zahteva, a ako u čl. 413. do 420. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti shodno se primenjuju odredbe člana 397, čl. 400. do 406, 410. i 411. ovog zakona (član 421. st. 1. i 2.).

Prema odredbi člana 404. ZPP, koja se shodno primenjuje u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti, predviđeno je da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja, nije učinio prvostepeni sud.

Odredbom člana 361. stav 2. tačka 5) ZPP propisano je da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je, protivno odredbama ovog zakona, sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3.). U članu 3. stav 3. ZPP propisano je da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nisu povređena prava podnosioca ustavne žalbe zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava.

Iz navedenih zakonskih odredaba sledi da je zahtev za zaštitu zakonitosti vanredni pravni lek koji se može izjaviti isključivo u slučaju postojanja bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ZPP, tj. ako je protivno odredbama tog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka. Polazeći od navoda sadržanih u ustavnoj žalbi i dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude i u zahtevu za zaštitu zakonitosti izjavljenom protiv drugostepene presude naveo iste razloge osporavanja pobijanih odluka, koje je ponovio i ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije. Iz razloga osporavanja koje je podnosilac naveo u svim navedenim pravnim sredstvima, proizlazi da se podnoslica samo formalno pozivao na bitnu povredu odredaba člana 361. stav 2. tačka 5) ZPP, osporavajući u suštini aktivnu i pasivnu legitimaciju stranaka u postupku, a što može biti samo razlog za pozivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) ZPP, kao i utvrđeno činjenično stanje „da tužilac nikad nije ugradio kalorimetar“, te da se, pored toga, pozivao i na povredu drugih odredaba parničnog postupka i na pogrešnu primenu materijalnog prava. Ustavni sud nalazi da formalno pozivanje podnosioca ustavne žalbe na zakonom propisan razlog za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti ne čini zahtev dozvoljenim, posebno ako se ima u vidu da se razlozi koji su navedeni u zahtevu ne mogu podvesti pod ovu povredu, već se njima ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka, kao i na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a što ne mogu biti razlozi za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva.

Analizirajući osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije sa aspekta navedenih odredaba građanskog procesnog prava, Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti stav Vrhovnog suda Srbije iznet u obrazloženju osporenog rešenja da u konkretnom slučaju, sudovi nisu zasnovali odluke na nedozvoljenom raspolaganju stranaka, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, s obzirom da nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ZPP. Naime, Vrhovni sud se na taj način u osporenom rešenju izjašnjavao i u pogledu osnovanosti podnosiočevog zahteva, istakavši da „sudovi nisu zasnovali odluke na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka''. Time se zapravo ušlo u meritum, odnosno suštinu spornog pravnog pitanja, a što ne može biti predmet odluke koja je isključivo formalne i procesne prirode.

Međutim, iako je Ustavni sud prethodno ocenio da se ne može prihvatiti kao razlog za odbacivanje zahteva za zaštitu zakonitosti - to što „sudovi nisu zasnovali odluke na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka“, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju ta činjenica nije mogla biti od uticaja na drugačije odlučivanje Suda u ovoj pravnoj stvari. Ovo iz razloga što je Ustavni sud utvrdio da se podnosilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti samo formalno pozivao na bitnu povredu odredaba člana 361. stav 2. tačka 5) ZPP, te da takvo formalno pozivanje podnosioca ustavne žalbe na zakonom dozvoljen razlog za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, ne čini ovakav zahtev dozvoljenim.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo, Ustavni sud konstatuje da iako ustavna garancija iz člana 36. stav 2. Ustava ne podrazumeva obavezno obezbeđivanje pravne zaštite u postupku po vanrednim pravnim sredstvima, Ustavni sud je na stanovištu da ukoliko je odgovarajućim procesnim zakonima propisano neko vanredno pravno sredstvo, do povrede Ustavom zajemčenog prava može doći ako se licu uskrati mogućnost njegovog korišćenja. Međutim, osnovna pretpostavka za ostvarivanje prava na pravno sredstvo, pa i prava na vanredno pravno sredstvo, je da je ono izjavljeno na način i pod uslovima propisanim zakonom.

Kako je u konkretnom slučaju Ustavni sud našao da odbacivanjem zahteva za zaštitu zakonitosti, kao nedozvoljenog, nije povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio da podnosiocu nije povređeno ni Ustavom zajemčeno pravo na pravno sredstvo, jer Vrhovni sud nije imao procesnih uslova da meritorno odlučuje o podnetom pravnom leku.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić