Odluka Ustavnog suda o odbijanju zahteva za ozakonjenje objekata na javnoj površini

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda kojom je potvrđeno odbijanje zahteva za ozakonjenje objekata. Sud je utvrdio da nije bilo povrede prava jer je saglasnost upravljača javnog dobra neophodan preduslov za ozakonjenje na javnoj površini.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Tatjana Đurkić, članovi V eća, u postupku po ustavnoj žalbi S. T . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. T . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 11958/18 od 13. septembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. T . iz Beograda, preko punomoćnika Z . B, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu, 6. novembra 2018. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 11958/18 od 13. septembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede odredaba člana 142. stav 2. i člana 197. Ustava .

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac 1992. godine dobio na privremeno korišćenje delove k.p. br. …/3 i …/1 KO Leštane, radi postavljanja montažnog objekta i zaključio ugovor o zakupu spornog zemljišta sa Fondom za građevinsko zemljište opštine Grocka. Podnosilac ističe da je izvršio upis prava svojine na poslovnim objekt ima koje je izgradio na naveden om zemljištu, u skladu sa odredbama Zakona o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole i da je podneo zahtev za legalizaciju tih objekata.

U prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje u ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac tražio da se postupak ozakonjenja prekine do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka koji se vodi po njegovoj tužbi protiv grada Beograda za utvrđenje prava vlasništva nad zemljištem pod spornim objektima, ali da je Upravni sud ocenio da se ne radi o prethodnom pitanju. Podnosilac, s tim u vezi, ističe da je „savestan u svojim namerama i postupcima“ i neprekidno drži predmetno zemljište u posedu duže od 20 godina, čime su se, po njegovom mišljenju, stekli uslovi za priznavanje prava vlasništva na tom zemljištu po osnovu održaja.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, ističe da mu je osporenim aktom povređeno pravo na imovinu, jer je vlasnik objekta koji ne može da legalizuje, „iako zgrada i zemljište predstavljaju jednu celinu“.

Prema navodima ustavne žalbe, osporenom presudom je povređen i član 197. Ustava, jer je Upravni sud ocenio da je za odlučivanje o zahtevu za ozakonjenje od značaja svojinski režim koji na predmetnim parcelama postoji u vreme podnošenja zahteva za ozakonjenje i da nije od uticaja činjenica da sporne parcele do 2017. godine nisu bile upisane kao javna svojina grada Beograda, već su „kao državno zemljište pripadale gradskoj opštini Grocka“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporene akte i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Rešenjem Sekretarijata za poslove legalizacije objekata – Sektor za poslove legalizacije objekata za područje opština Zemun, Novi Beograd, Surčin, Obrenovac, Grocka, Mladenovac, Barajevo, Sopot i Lazarevac XXXI-15 broj 351.21-4504/2017 od 19. februara 2018. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za ozakonjenje dva poslovn a objekata označen a u rešenju, na delovima k.p. br. …/3 i …/1 KO Leštane. U obrazloženju rešenja je konstatovano da su podneta dva zahteva, 12. februara i 9. marta 2010. godine, da su predmeti po tim zahtevima spojeni radi jedinstvenog odlučivanja i da se predmetni zahtev smatra zahtevom za ozakonjenje objekata. Dalje je konstatovano da su uz zahtev, pored ostalog, dostavljeni rešenje Skupštine opštine Grocka broj 463-197 od 18. novembra 1992. godine, kojim se podnosiocu daju na privremeno korišćenje delovi k.p. br. …/3 i …/1 KO Leštane i ugovor o privremenom korišćenju građevinskog zemljišta broj 1609 od 18. septembra 2003. godine zaključen između podnosioca i JP Direkcija za građevinsko zemljište, urbanizam i izgradnju opštine Grocka. Prvostepeni organ je naveo da je u postupku utvrđeno: da su u katastru nepokretnosti predmetne parcele upisane kao zemljište u građevinskom području i da je grad Beograd upisan kao nosilac prava svojine na tim parcelama; da se, prema Planu detaljne regulacije, sporne parcele nalaze u površinama javne namene – komunalne površine, a da je po pravilima građenja na njima planirana pijaca javne namene; da je JP Direkcija za izgradnju opštine Grocka dopisom od 20. aprila 2016. godine predložila da se odbije predmetni zahtev za ozakonjenje, jer se sporni objekti nalaze na zemljištu planiranom za uređenje ili izgradnju objekata javne namene; da su sporni objekti upisani u skladu sa Zakonom o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole. Prvostepeni organ je dalje naveo: da je, polazeći od člana 10. stav 5. navedenog zakona, naložio podnosiocu ustavne žalbe da dostavi dokaz o rešenim imovinsko-pravnim odnosima za k.p. br. …/3 i …/1 KO Leštane – dokaz o pravu svojine, pravu korišćenja ili pra vu zakupa građevinskog zemljišta i da je podnosilac zatražio prekid postupka do okončanja postupka pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu, koji se vodi po njegovoj tužbi protiv grada Beograda. Prvostepeni organ je, polazeći od svega navedenog, ocenio da ne postoje uslovi za prekid postupka, niti opravdani razlozi za produžetak roka za dostavljanje traženog dokaza, te je, imajući u vidu da se za predmetne objekte ne može izdati rešenje o ozakonjenju, odnosno da predmetni objekat nije u funkciji javne namene, odlučio kao u dispozitivu.

Rešenjem Gradskog veća grada Beograda broj 351-164/18-GB od 25. aprila 2018. godine odbijena je žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv navedenog rešenja prvostepenog organa. Drugostepeni organ je ocenio da se neosnovano žalbom ukazuje na to da je trebalo prekinuti predmetni postupak do okončanja postupka po tužbi radi utvrđenja da je podnosilac vlasnik označenih delova k.p. br. …/3 i …/1 KO Leštane, budući da je nesporno da je grad Beograd nosilac prava svojine na tim parcelama, pa u konkretnom slučaju pitanje prava svojine ne predstavlja prethodno pitanje.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 11958/18 od 13. septembra 2018. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv konačnog rešenja Gradskog veća grada Beograda iz razloga navedenih u obrazloženju pobijanog rešenja.

3.2. Iz rešenja Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Grocka broj 952-02-09-520/2016 od 5. januara 2016. godine, kojim je odbijen zahtev JP Direkcija za izgradnju opštine Grocka da se izvrši brisanje upisa prava svojine na objektima br. 4 i 5 izgrađenim bez građevinske dozvole, proizlazi: da je rešenje tog organa broj 952-04-2371/2013 od 27. maja 2013. godine, na osnovu koga je izvršen upis prava svojine, doneto na osnovu člana 1. stav 2. i člana 4. Zakona o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole; da su uz zahtev priloženi ugovor o privremenom korišćenju građevinskog zemljišta zaključen između podnosioca i JP Direkcija za građevinsko zemljište, urbanizam i izgradnju opštine Grocka broj 1609 od 18. septembra 2003. godine i rešenje Skupštine opštine Grocka broj 463-197 od 18. novembra 1992. godine; da je rešenje od 27. maja 2013. godine dostavljeno Gradskoj opštini Grocka – Građevinskoj inspekciji i da u roku propisanom zakonom nije osporeno žalbom, te je postalo pravnosnažno 19. juna 2014. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuj e u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora (član 142. stav 2.); da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo (član 197. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe sledećih zakona i drugih propisa:

Odredbama Zakona o izgradnji objekata („Službeni glasnik SRS“, br. 10/84, 24/85, 35/86, 37/88, 41/88 i 6/89), koje su bile na snazi u vreme odlučivanja o postavljanju montažnog objekta podnosioca ustavne žalbe , bilo je propisano: da se odredbe ovog zakona ne odnose na građenje, odnosno postavljanje manjih objekata na javnim površinama i u naseljenim mestima , kao što su kiosci, montažni objekti za vršenje raznih usluga i drugi slični objekti (član 10. stav 1.); da uslove i način postavljanja i uklanjanja objekata iz stava 1. ovog člana utvrđuje skupšt ina opštine (član 10. stav 2.).

Odredbama Zakona o građevinskom zemljištu – prečišćen tekst („Službeni glasnik SRS“, broj 23/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 3/90, 53/93, 67/93 i 48/94) bilo je propisano: da opština, odnosno grad Beograd i drugi korisnici neizgrađenog građevinskog zemljišta u društvenoj svojini mogu to zemljište davati na privremeno korišćenje dok se ne privede predv iđenoj nameni (član 8. stav 1.); da se i zgrađenim gradskim građevinskim zemljištem smatraju građevinske parcele, odnosno kompleksi zemljišta na kojima su izgrađeni objekti namenjeni za trajnu upotrebu, a da se neizgrađenim gradskim građevinskim zemljištem smatraju građevinske parcele, odnosno kompleksi zemljišta na kojima nisu izgrađeni objekti ili su podignuti samo privremeni, odnosno pomoćni objekti (član 13. stav 2.).

Odredbama Zakona o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole („Službeni glasnik RS“, br. 25/13 i 145/14) bilo je propisano: da se odredbe ovog zakona ne primenjuju, pored ostalog, na objekte koji su izgrađeni na površinama javne namene, odnosno na zemljištu planiranom za uređenje ili izgradnju objekata javne namene ili na površinama javne namene za koje se, u skladu sa odredbama posebnog zakona, utvrđuje javni interes (član 1. stav 3.); da će se izuzetno, na objekte iz stava 3. ovog člana, na upis prava svojine na bespravno izgrađenim objektima, pod propisanim uslovima u pogledu pribavljanja saglasnosti i drugih dokaza, primenjivati odredbe zakona kojima je uređen postupak legalizacije (član 1. stav 4.); da vlasnik bespravno izgrađenog objekta može da u skladu sa zakonom u posebnom postupku pribavi građevinsku, odnosno upotrebnu dozvolu i posle upisa prava svojine na bespravno izgrađenom objektu po odredbama ovog zakona (član 10. stav 1.).

Odredbama člana 3. Zakona o legalizaciji objekata („ Službeni glasnik RS“, br. 95/13 i 117/14), koji je bio na snazi u vreme upisa prava svojine na objektima izgrađenim na spornom zemljištu, bilo je predviđeno: da se za objekte izgrađene, odnosno rekonstruisane ili dograđene bez građevinske dozvole ne može naknadno izdati građevinska dozvola ako je objekat izgrađen na površinama javne namene, odnosno na zemljištu planiranom za uređenje ili izgradnju objekata javne namene za koje se, u skladu sa odredbama posebnog zakona, utvrđuje javni interes (stav 1. tačka 3)) ; da će, i zuzetno od odredbe stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana, nadležni organ naknadno izdati građevinsku i upotrebnu dozvolu, ako podnosilac zahteva za legalizaciju priloži saglasnost upravljača javnog dobra da je predmetni o bjekat u funkciji javne namene (stav 3.).

Odredbama Zakona o ozakonjenju objekata ( „Službeni glasnik RS“, broj 96/15), u tekstu koji je bio na snazi na dan donošenja rešenja prvostepenog organa, bilo je predviđeno: da se ovaj zakon ne primenjuje na objekte koji su izgrađeni bez građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju u skladu sa propisima po kojima u vreme izgradnje nije bila propisana obaveza pribavljanja građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju, u skladu sa propisima kojima se uređuje upis prava svojine na nepokretnostima (član 4. stav 1.); da predmet ozakonjenja ne može biti objekat izgrađen na površinama javne namene, odnosno na zemljištu planiranom za uređenje ili izgradnju objekata javne namene za koje se, u skladu sa odredbama posebnog zakona, utvrđuje javni interes i koji su u obaveznoj javnoj svojini u skladu sa odredbama drugih posebnih zakona (član 5. stav 1. tačka 3)); da će, izuzetno od odredbe stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana nadležni organ izdati rešenje o ozakonjenju, ako u postupku bude pribavljena saglasnost upravljača javnog dobra, odnosno saglasnost organizacije nadležne za zaštitu prirodnih, odnosno kulturnih dobara (član 5. stav 3.); da predmet ozakonjenja može biti objekat za koji vlasnik dostavi dokaz o odgovarajućem pravu na građevinskom zemljištu ili objektu, zavisno od toga koja vrsta radova, odnosno vrsta objekta je predmet ozakonjenja (član 10. stav 1.); da ako je pravo svojine na nezakonito izgrađenom objektu upisano u skladu sa Zakonom o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole, kao dokaz o odgovarajućem pravu dostavlja se overena kopija rešenja o upisu prava svojine ili izvod iz lista nepokretnosti o evidenciji nepokretnosti i pravima na njima, kao i dokaz o odgovarajućem pravu na građevinsko zemljište, kao obavezan deo dokumentacije (član 10. stav 5.); da se k ao odgovarajuće pravo na građevinskom zemljištu u postupku ozakonjenja smatra i pravo svojine ili zakupa na zemljištu ispod objekta, stečeno u skladu sa čl. 70. i 105. Zakona o planiranju i izgradnji, u delu koji se odnosi na legalizaciju objekata i objekata na koje je primenjivan Zakon o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole (član 10. stav 8.); da nadležni organ, kada utvrdi da se radi o objektu iz člana 5. stav 1. tač. 3) i 4) ovog zakona, dostavlja zahtev za davanje saglasnosti za ozakonjenje upravljaču javnog dobra, odnosno organizaciji nadležnoj za zaštitu prirodnih, odnosno kulturnih dobara (član 28. stav 1); da u slučaju dostavljanja saglasnosti za ozakonjenje, nadležni organ nastavlja postupak ozakonjenja (član 28. stav 4.); da u slučaju da upravljač javnog dobra, odnosno organizacija nadlež na za zaštitu prirodnih, odnosno kulturnih dobara odbije davanje saglasnosti za ozakonjenje, nadležni organ će rešenjem odbiti zahtev (član 28. stav 5.); da p o utvrđivanju ispunjenosti prethodnih uslova, nadležni organ obaveštava vlasnika nezakonito izgrađenog objekta da u roku od 30 dana od dana dostavljanja obaveštenja dostavi dokaz o odgovarajućem pravu (član 31. stav 1.); da a ko nadležni organ utvrdi da postoje opravdani razlozi za produžetak roka iz stava 1. ovog člana (okončanje sudskog spora, pribavljanje dokaza od drugih organa i sl.),zaključkom će prekinuti postupak zbog rešavanja prethodnog pitanja (član 31. stav 3.); da će se postupci za legalizaciju objekata započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona po zahtevima koji su podneti do 29. januara 2014. godine, koji nisu okončani do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (član 46.).

Odredbama člana 70. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09…145/14), koje su bile na snazi u vreme odlučivanja o predmetnom zahtevu podnosioca ustavne žalbe, bilo je predviđeno: da se zahtev za utvrđivanje zemljišta za redovnu upotrebu objekta i formiranje građevinske parcele podnosi organu jedinice lokalne samouprave nadležnom za imovinsko-pravne odnose, pored ostalog, ako se radi o objektu koji je upisan u evidenciju o nepokretnosti i pravima na njima u skladu sa Zakonom o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole, kada je takav objekat izgrađen na građevinskom zemljištu na kome je kao nosilac prava korišćenja, odnosno vlasnik upisana Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave ili pravno lice čiji su osnivači Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave ili neko drugo pravno, odnosno fizičko lice (član 70. stav 2. tačka 3)); da uz zahtev iz stava 3. ovog člana vlasnik objekta dostavlja, pored ostalog, dokaz o pravu svojine i osnov sticanja, odnosno dokaz da je po podnetom zahtevu organ nadležan za poslove legalizacije utvrdio mogućnost legalizacije, odnosno doneo rešenje o legalizaciji objekta (član 70. stav 4.).

Saglasno odredbi člana 3. stav 1. Zakona o javnoj svojini („ Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 88/13, 105/14, 104/16, 108/16 i 113/17), u javnoj svojini su , između ostalog, prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa i dobra u opštoj upotrebi, za koja je zakonom utvrđeno da su u javnoj svojini, stvari koje koriste organi i organizacije Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, a na stvarima koje pribavi gradska opština, pravo svojine stiče grad u čijem je sastavu gradska opština, a gradska opština ima pravo korišćenja (član 18. stav 3.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je predmetni postupak ozakonjenja objekta morao biti prekinut do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka koji je pokrenuo radi utvrđenja prava na zemljištu pod spornim objektom, budući da mu grad Beograd, koji je upisan kao nosilac prava svojine na tom zemljištu „osporava to pravo“. Podnosilac, s tim u vezi, zaključuje da su se stekli uslovi za priznavanje njegovog prava vlasništva na tom zemljištu po osnovu održaja, jer je 1992. godine dobio na privremeno korišćenje delove spornih parcela radi postavljanja montažnog objekta i otada ih koristi po osnovu ugovora o zakupu zaključenim sa Fondom za građevinsko z emljište opštine Grocka.

Ocenjujući ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Sud naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrarna ili diskriminatorska.

Ustavni sud je najpre konstatovao da je rešenje prvostepenog organa o odbijanju zahteva podnosioca ustavne žalbe za ozakonjenje spornih objek ata obrazloženo time da je grad Beograd upisan kao nosilac prava svojine na spornim parcelama, da se te parcele prema planskom aktu n alaze u površinama javne namene i da je JP Direkcija za izgradnju opštine Grocka predložila da se iz navedenog razloga odbije predmetni zahtev. Stoga je ocenjeno da se za predmetni objekat ne može izdati rešenje o ozakonjenju, odnosno da nije u funkciji javne namene i da ne postoje uslovi za prekid postupka, niti opravdani razlozi za produžetak roka za dostavljanje traženog dokaza. Ocenjujući navode žalbe koji se odnose na prekid postupka, drugostepeni organ je našao da pitanje svojine na spornim parcelama ne predstavlja prethodno pitanje bez čijeg se rešavanja ne može odlučiti o predmetnom zahtevu podnosioca ustavne žalbe, budući da je „iz spisa predmeta nesporno“ da je grad Beograd upisan kao nosilac prava svojine na tim parcelama. Stanovište drugostepenog organa prihvatio je Upravni sud u osporenoj presudi.

Po oceni Ustavnog suda, u postupku koji je okončan osporenim aktom kao sporna su se postavi la sledeća pravna pitanja:

- da li se postupak ozakonjenja objekta mora prekinuti do okončanja spora koji se vodi radi utvrđenja prava svojine na zemljištu pod objektom koji je predmet ozakonjenja , u situaci ji kada je prema podacima katastra nepokretnosti to zemljište u javnoj svojini i, s tim u vezi,

- da li se postupak ozakonjenja objekta izgrađenog na površini planiranoj za javne namene mora prekinuti do dostavljanja dokaza o odgovarajućem pravu na zemljištu, ako upravljač javnog dobra nije dao saglasnost za ozakonjenje objekta.

Tražeći odgovor na prvo sporno pravno pitanje, Ustavni sud je razmotrio odredbe navedenih zakona koje su merodavni za odlučivanj e o predmetnom zahtevu podnosioca ustavne žalbe i konstatovao: da je nadležni organ mogao izdati rešenje o ozakonjenju objekta izgrađen og na površinama javne namene pod uslovom da se u postupku pribavi sag lasnost upravljača javnog dobra i da podnosilac zahteva dostavi, pored ostalog, dokaz o odgovarajućem pravu na građevinsko zemljište, pri čemu je to pravo mo glo biti i pravo zakupa na zemljištu ispod objekta, stečeno u skladu sa odredbama Zakona o planira nju i izgradnji. Saglasno odredbama navedenog zakona, zahtev za utvrđivanje zemljišta za redovnu upotrebu objekta i formiranje građevinske parcele podnosio se organu jedinice lokalne samouprave nadlež nom za imovinsko-pravne odnose, pored ostalog, ako se radilo o objektu na kome je upisano pravo svojine u skladu sa Zakonom o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole, kada je takav objekat izgrađen na građevinskom zemljištu koje je u javnoj svojini.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da činjenica da je u javnoj svojini zemljište pod objektom koji je predmet ozakonjenja, nije sama po sebi, oslobađala nadležni organ obaveze da prekine postupak radi dostavljanja dokaza o odgovarajućem pravu podnosioca zahteva na tom zemljištu. Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju ocenjeno da pitanje svojine na spornim parcelama ne predstavlja prethodno pitanje u postupku ozakonjenja, ovaj sud ocenjuje da Upravni sud nije na ustavnopravno prihvatljiv način razrešio pitanje ispunjenosti uslova za prekid postupka u slučaju spora o pravu na zemljištu pod objektom koji je predmet ozakonjenja.

Od odgovora na drugo sporno pitanje, po nalaženju Ustavnog suda, zavisi da li je navedeno stanovište izraženo u osporenoj presudi dovelo u pitanje pravičnost predmetnog upravnog postupka u celini . Ustavni sud je, s tim u vezi, konstatovao da je vlasnik objekta bio dužan da uz zahtev za utvrđivanje zemljišta za redovnu upotrebu objekta i formiranje građevinske parcele dostavi, između ostalog, dokaz da je nadležni organ utvrdio mogućnost ozakonjenja . Takođe, iz navedenih odredaba Zakona o ozakonjenju objekata, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da je nadležni organ, po utvrđenju da se radi o objektu izgrađenom na površinama javne namene, odnosno na zemljištu planiranom za uređenje ili izgradnju objekata javne namene, dostavljao zahtev za davanje saglasnosti za oz akonjenje upravljaču javnog dobra i da se samo u slučaju dostavljanja te saglasnosti postupak ozakonjenja nastavljao, pozivanjem vlasnika nezakonito izgrađenog objekta da u određenom roku dostavi dokaz o odgovarajućem pravu. S druge strane, odbijanje davanja saglasnosti upravljača javnog dobra za ozakonjenje imalo je za posledicu donošenje rešenja kojim se zahtev za ozakonjenje objekta odbija. Budući da bez ispunjenja prethodnog uslova – dobijanja saglasnosti upravljača javnog dobra za ozakonjenje objekta nije bilo moguće nastaviti postupak ozakonjenja, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije ni bilo potrebno pozivati podnosioca ustavne žalbe da dostavi dokaz o odgovarajućem pravu, jer je iz sadržine dopisa upravljača javnog dobra utvrđeno da ne pos toji mogućnost ozakonjenja spornih objek ata. Po nalaženju Ustavnog suda, iz toga dalje sledi da u predmetnom upravnom postupku nije bilo mesta utvrđivanju da li su ispunjeni uslovi za prekid postupka zbog rešavanja prethodnog pitanja, pa stanovište Upravnog suda izraženo u vezi sa tim pitanjem nije uticalo na ostvarivanje prava podnosioca ustavne žalbe u tom postupku .

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je osporenim aktom povređeno pravo na imovinu, jer je vlasnik objekata koje ne može da legalizuje, iako „zgrada i zemljište predstavljaju jednu celinu“.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava garantovanog članom 58. Ustava, Sud je konstatovao da je rešenjem Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Grocka broj 952-04-2371/2013 od 27. maja 2013. godine dozvoljen upis prava svojine podnosioca ustavne žalbe na spornom objektu na osnovu odredaba ranije važećeg Zakona o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole, iako pre donošenja tog rešenja nije pribavljena saglasnost JP Direk cija za izgradnju opštine Grocka, u skladu sa odredbama tog zakona i tada važećeg Zakona o legalizaciji objekata. Ustavni sud, takođe, ističe da je vlasnik bespravno izgrađenog objekta mogao da u skladu sa zakonom u posebnom postupku pribavi građevinsku, odnosno upotrebnu dozvolu i posle upisa prava svojine na bespravno izgrađenom objektu po odredbama ovog zakona , što znači da su u postupku ozakonjenja spornih objek ata morali biti ispunjeni uslovi propisani Zakonom o ozakonjenju objekata, koji se primenjuje na postupke legalizacije koji nisu pravnosnažno okončani do stupanja na snagu tog zakona. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu ocenu iznetu u tački 5. obrazloženja, Ustavni sud je ocenio da osporenim aktom podnosiocu nije povređeno pravo iz člana 58. Ustava.

Ustavni sud je s obzirom na izneto , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, odlučujući kao u prvom delu izreke .

6. Ispitujući procesne pretpostavke za odlučivanje o ustavnoj žalbi u preostalom delu, Ustavni sud je konstatovao da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, ne dajući za tu tvrdnju nikakve razloge.

Ustavni sud dalje ukazuje da odredbe člana 142. Ustava ne mogu biti osnov izjavljivanja ustavne žalbe, pošto se njima ne jemči nijedno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela sudstva.

Ustavni sud je, takođe, našao da ustavna žalb a ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu zabrane retroaktivne primene zakona iz člana 197. Ustava , već podnosilac tu tvrdnju zasniva na uverenju da je za odlučivanje o njegovom zahtevu za ozakonjenje od uticaja činjenica da je do 2017. godine na spornom zemljištu kao korisnik bila up isana gradska opština Grocka, a da je nakon toga zemljište u javnoj svojini grada Beograda. Ovaj sud, s tim u vezi konstatuje da je navedena promena upisa izvršena na osnovu odredaba Zakona o javnoj svojini, prema kojoj na stvarima koje pribavi gradska opština, pravo svojine stiče grad u čijem je sastavu gradska opština, a gradska opština ima pravo korišćenja (član 18. stav 3.).

Ustavni sud je stoga , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , odbacio ustavnu žalbu u preostalom delu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju zahteva za ozakonjenje objekata na javnoj površini

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti