Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro devet godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete. Deo žalbe protiv rešenja o troškovima postupka je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M . iz Požarevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. oktobra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 48581/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 12657/09) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba D. M . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Subotici Gž. 331/17 od 17. avgusta 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M . iz Požarevca je , 5. nov embra 2018. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 48581/10, kao i protiv rešenja Višeg suda u Subotici Gž. 331/17 od 17. avgusta 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je predmetni postupak koji nije bio složen trajao devet godina, te joj je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da joj je osporenim rešenjem kojim je obavezana podnositeljka da tuženoj Republici Srbiji – Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja naknadi troškove parničnog postupka, povređeno pravo na pravično suđenje jer tužena nema pravo na troškove postupka prema advokatskoj tarifi osim prava na naknadu troškova sudskih taksi.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeno rešenje. Zahtevala je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javan ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, priloženu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48581/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnositeljka ustavne žalbe je 27. oktobra 2009. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih Republike Srbije – Ministarstva rada i socijalne politike i svog poslodavca „D .“ d.o.o. iz Požarevca, radi naknade štete zbog povrede na radu.

Predmet je dobio broj P. 12657/09, a od 2010. godine predmet je u nadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu gde se vodio pod brojem P. 48581/10.

Pred prvostepenim sudom su održana dva ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke i svedoci, dok četiri ročišta nije bilo održano, i to: jedno zbog štrajka administrativnih radnika u sudu , dva zbog nedostatka procesnih pretpostavki, a jedno zbog štrajka advokata.

U period ima od 24. maja 2011. do 14. oktobra 2014. godine i od 14. oktobra 2014. do 18. juna 2015. godine pred prvostepenim sudom nije bilo zakazano nijedno ročište.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48581/10 od 10. marta 2011. godine razdvojen je postupak u odnosu na drugotuženog Preduzeć e „D .“ d.o.o. i u odnosu na tog tuženog je formiran nov predmet, dok je predmetni postupak nastavljen protiv tužene Republike Srbije.

Na ročište od 18. juna 2015. godine nisu pristupile parnične stranke koje su uredno pozvane i rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4858 1/10 od 18. juna 2015. utvrđeno je da se tužba smatra povučenom.

Protiv navedenog rešenja o povlačenju tužbe podnositeljka nije izjavila žalbu.

Zastupnik tužene, Državno pravobranilaštvo je 2. jula 2015. godine podnelo predlog za donošenje dopunskog rešenja o troškovima postupka zbog toga što rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48581/10 od 18. juna 2015. godine, kojim je utvrđeno da je tužba povučena, nije odlučeno o troškovima postupka.

Dopunskim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48581/10 , u kome je navedeno da je doneto 18. juna 2015. godine, obavezana je tužilja da tuženoj Republici Srbiji – Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 30.375,00 dinara.

Protiv navedenog dopunskog rešenja podnositeljka je 21. septembra 2015. godine izjavila žalbu.

U postupku po žalbi protiv prvostepenog dopunskog rešenja Viši sud u Beogradu je podneskom od 3. aprila 2017. godine podneo predlog za delegaciju drugog stvarno nadležnog suda radi odlučivanja o žalbi, i rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R. 3757/17 od 16. maja 2017. godine određen je Viši sud u Subotici za postupanje u ovom predmetu.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Subotici Gž. 331/17 od 17. avgusta 2018. godine žalba tužilje je odbijena kao neosnovana i potvrđeno je dopunsko rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48581/10 od 18. juna 2015. godine.

U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeno dopunsko rešenje o troškovima postupka doneto pravilnom primenom odredaba Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, broj 121/12); drugostepeni sud nalazi da tužilja nije dokazala u toku prvostepenog postupka, ni ti ističe u žalbi , da je povlačenje tužbe usledilo odmah posle ispunjenja zahteva od strane tuž ene, već je posledica neopravdanog izostanka stranaka sa ročišta, iz čega proizlazi da je ova bitna činjenica pravilno utvrđena od strane prvostepenog suda u pobijanoj odluci pa je pravilna i odluka prvostepenog suda kojim je usvojen zahtev tužene za naknadu troškova postupka i tužilja je dužna da tuženoj naknadi troškove postupka koji je pokrenula protiv nje i koji je okončan povlačenjem tužbe; da je obrazloženje odluke o visini troškova jasno i zasnovano je na podacima u pogledu broja održanih i odloženih ročišta i predatih podnesaka, kako to proizlazi iz spisa, te su utvrđene sve odlučne činjenice za donošenje odluke o troškovima postupka.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama proti njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud oluči o njenim zahtevima i predlozima u ra zumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.):

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od osam godina i deset meseci predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao prvostepeni sud koji od 27. oktobra 2009. godine kad je podnositeljka podnela tužbu, pa do 18. juna 2015. godine kada je utvrđeno da se tužba smatra povučenom, dakle u periodu od preko pet i po godina, nije doneo meritornu odluku. Takođe, taj sud je imao dva perioda potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište, i to prvi period u trajanju od tri godine i četiri meseca – od 24. maja 2011. do 14. oktobra 2014. godine i drugi period u trajanju od osam meseci – od 14. oktobra 2014. do 18. juna 2015. godine. Takođe, doprinos dužini trajanja postupka dao je i drugostepeni sud pred kojim je žalbeni postupak protiv dopunskog rešenja o troškovima postupka trajao preko tri godine.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnositeljku i podnosi teljka je imala legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosi teljke, Sud ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe u određenoj meri doprinela produženju postupka jer je zbog njenog neprisustvovanja jednom ročištu kao i neprisustvovanja druge stranke, sud doneo rešenje da se tužba smatra povučenom.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 48581/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 12657/09), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete Ustavni sud je imao u vidu da je upravo podnositeljka zahtevala naknadu u navedenom iznosu koji Ustavni sud smatra adekvatn im imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja.

7. Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na osporeno rešenje Višeg suda u Subotici Gž. 3 31/17 od 17. avgusta 2018. godine, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončanog postupka u pogledu odluke o troškovima postupka, u suštini ponavlja navode iz žalbe izjavljene protiv prvostepenog rešenja o kojima se drugostepeni sud već detaljno izjasnio, i formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud i da još jednom, nakon redovnih sud ova, oceni zakonitost osporenog rešenja.

Ustavni sud je, uvidom u osporeno rešenje, utvrdio da ono sadrži jasno i detaljno argumentovano obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, i da je drugostepeni sud potpuno obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari, za koje Ustavni sud smatra da nije arbitrerno već prihvatljivo sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Višeg sud u S ubotici Gž. 331/17 od 17. avgusta 2018. godine, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti