Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu podnosioca zbog trajanja parničnog postupka od preko devet godina. Sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosudio naknadu nematerijalne štete, dok je navode o povredi prava na pravično suđenje odbacio.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-12545/2019
14.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. U. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. maja 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. U. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11719/17, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo R. U. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. U. iz Beograda je 27. novembra 2019. godine, izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11719/17 od 14. novembra 2018. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1998/19 od 18. septembra 2019. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem su osporene presude donete.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno dužinom trajanja osporenog postupka, ovo imajući u vidu da je postupak trajao duže od devet godina. Takođe, podnosilac ističe da mu je osporenim presudama povređeno i pravo na pravično suđenje, s obzirom na to da su sudovi pogrešno primenili merodavno pravo, jer tokom postupka nije utvrđeno da li je podnosilac, kao lice u odnosu na koje je na osnovu nalaza i mišljenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje (u daljem tekstu: RF PIO) utvrđena teška mentalna retardacija u visini od 100%, parnično sposobna stranka. Podnosilac navodi i da je tokom postupka isticao prigovor nedostatka pasivne legitimacije, jer u konkretnom slučaju on nije upravljao motornim vozilom čiji je vlasnik, a koje je, nakon što se zapalilo na parkingu, u potpunosti uništilo vozilo tužilje u parničnom postupku, već je korisnik vozila bila njegova tetka.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da mu je u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te utvrdi da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje. Takođe, traži da mu se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1500 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11719/17, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

L.M. iz Beograda, podnela je 20. jula 2010. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv R. U. iz Beograda, ovde podnosioca ustavne žalbe i D. osiguranja a.d.o, radi naknade štete.

Do donošenja prve prvostepene presude, sud je zakazao 19 ročišta, od kojih dva nisu održana (jedno zbog štrajka advokata, drugo zbog sprečenosti sudije). Tokom postupka parnični sud je izveo dokaz veštačenjem putem veštaka saobraćajno-tehničke struke, te veštaka iz oblasti požara, eksplozija i havarija, kao i dokaz saslušanjem svedoka.

Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je presudu P. 78837/10 od 6. aprila 2017. godine, kojom se: u stavu prvom izreke delimično usvaja tužbeni zahtev tužilje pa se prvotuženi obavezuje da joj na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 889.161,00 dinara; u stavu drugom izreke odbija se kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj se dosudi preko dosuđenog a do traženog iznosa od 1.100.000,00 dinara; u stavu trećem izreke odbija se kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se prvotuženi obaveže da joj na dosuđeni iznos isplati zakonsku kamatu počev od 20. jula 2010. godine pa do 6. aprila 2017. godine; u stavu četvrtom izreke se odbija kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u delu u kojem je tražila da drugotuženi zajedno sa prvotuženim isplati iznos od 1.100.000,00 dinara; u stavu petom izreke obavezuje se prvotuženi da tužilji isplati na ime troškova postupka iznos od 272.567,00 dinara.

Postupajući po žalbi prvotuženog od 29. maja 2017. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 4180/17 od 26. jula 2017. godine, kojim je ukinuo prvostepenu presudu u st. 1. i 5. izreke i u tom delu predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje. Ovo iz razloga što je prvostepeni sud bio u obavezi da po službenoj dužnosti proveri i utvrdi da li je prvotuženi parnično sposobna stranka imajući u vidu da mu je na osnovu nalaza i mišljenja RF PIO od 18. novembra 2008. godine usled cerebralne paralize utvrđena teška mentalna retardacija koja je dovela do telesnog oštećenja od 100%.

Drugostepeno rešenje je prvostepeni sud primio 3. avgusta 2017. godine. U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 11719/17.

Do donošenja (druge) prvostepene, ovde osporene, presude, parnični sud je zakazao dva ročišta, prvo za 30. maj 2018. godine, koje nije održano zbog sprečenosti sudije i drugo za 14. novembar 2018. godine, kada je zaključena glavna rasprava i doneta osporena prvostepena presuda.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu P. 11719/17 od 14. novembra 2018. godine, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilje, pa tuženog obavezao da joj na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 889.161,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 14. novembra 2018. godine, do isplate; u stavu drugom izreke obavezao tuženog da tužilji isplati na ime troškova parničnog postupka iznos od 292.442,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate.

U obrazloženju osporene presude, između ostalog, navedeno je: da je sud našao da prvotuženi ima svojstvo poslovno sposobnog lica u smislu člana 79. ZPP; da, iako je RF PIO nalazom i mišljenjem od 13. novembra 2006. godine utvrdio da je prvotuženom dijagnostikovano stanje teške mentalne retardacije u visini od 100%, sud je na osnovu dopisa Gradskog centra za socijalni rad Beograd od 18. marta 2018. godine ustanovio da se prvotuženi ne nalazi na evidenciji lica pod starateljstvom i da prema izveštaju lekara specijaliste predstavlja lice koje je poslovno sposobno i koje ima mogućnost da angažuje punomoćnika, što ga čini poslovno i parnično sposobnim licem u smislu člana 75. ZPP i kao takvo može uzeti učešće u predmetnom postupku; da nema osnova da prvotuženi nije odgovoran za štetu na vozilu tužilje, jer nema dokaza koji vode ka drugačijem zaključku, s obzirom na to da su sudski veštaci u svojim nalazima i mišljenjima naveli da je predmetni požar počeo na vozilu prvotuženog i potom se proširio na vozilo tužilje; da tokom postupka prvotuženi nije dokazao da je šteta nastala od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, izbeći ili otkloniti, a koje bi ga u smislu člana 177. ZOO oslobodilo odgovornosti za pričinjenu štetu.

Postupajući po žalbi prvotuženog od 26. decembra 2018. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 1998/19 od 18. septembra 2019. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu prvotuženog i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11719/17 od 14. novembra 2018. godine, te odbio kao neosnovan zahtev prvotuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

U obrazloženju osporene presude, između ostalog, navedeno je: da u konkretnom slučaju ne postoje okolnosti koje isključuju odgovornost tuženog za nastalu štetu u smislu člana 177. stav 2. ZOO, u vezi sa članom 176. stav 1. istog zakona; da se iz ovlašćenja datog 6. avgusta 2007. godine trećem licu, B.S.M, tetki tuženog, može videti da je imenovana ovlašćena da upravlja predmetnim vozilom, da izvrši prenos vlasništva na svoje ime, da isto vozilo otuđi i da snosi svu odgovornost oko upravljanja motornim vozilom ili eventualne posledice bilo koje vrste vezane za vozilo; da za štetu od opasne stvari prvenstveno odgovara imalac opasne stvari, u smislu člana 174. ZOO, a kada je reč o motornom vozilu odlučujuća okolnost je na koga glasi saobraćajna dozvola i na čije ime je vozilo registrovano, jer za lice na čije je ime vozilo registrovano važi pretpostavka da je njegov vlasnik; da oštećeni može tužiti vlasnika, a stvar je tuženog da dokaže da u vreme udesa nije bio vlasnik vozila koje je štetu prouzrokovalo; da osim vlasnika za štetu može da odgovara i lice kome je imalac poverio stvar, a što je u ovom slučaju B.S.M, kao korisnik stvari; da je u konkretnom slučaju tužba podneta 21. jula 2010. godine, a da je tuženi tek u žalbi protiv prve prvostepene presude istakao činjenicu da je treće lice ovlašćeno da upravlja pomenutim vozilom (koje ovlašćenje je samo on potpisao), te da ona snosi svu odgovornost oko upravljanja motornim vozilom i eventualne posledice bilo koje vrste u vezi sa vozilom, koji dokaz je dostavljen 29. maja 2017. godine, punih sedam godina nakon pokretanja parničnog postupka i to tek u ponovnom postupku; da shodno tome, sud te navode nije uzeo u obzir, jer nisu postojale okolnosti koje su, u skladu sa članom 372. ZPP, tuženog sprečile da taj dokaz dostavi pre zaključenja glavne rasprave dana 6. aprila 2017. godine, jer se ne radi o dokazu o kojem tuženi nije imao saznanja, imajući u vidu da je navedeno ovlašćenje izdato još 2007. godine.

Prvotuženi je izjavio reviziju 3. decembra 2019. godine. Vrhovni kasacioni sud doneo je rešenje Rev. 697/20 od 30. juna 2020. godine kojim ne dozvoljava odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv drugostepene presude kao o izuzetno dozvoljenoj, te odbacuje kao nedozvoljenu reviziju tuženog izjavljenu protiv drugostepene presude.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak, koji se vodio radi naknade materijalne štete, pokrenut 20. jula 2010. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu i da je okončan donošenjem osporene drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1998/19 od 18. septembra 2019. godine. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao devet godina i dva meseca, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da i pored toga što je predmet spora bio relativno složen, nije bio složen u toj meri da bi mogao opravdati trajanje parničnog postupka od preko devet godina.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je imao pravni interes da se o tužbenom zahtevu kojim je od traženo da se utvrdi da je u obavezi da tužilji naknadi materijalnu štetu, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo trajanju postupka.

Osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ovo posebno imajući u vidu da su tokom parničnog postupka donete dve prvostepene presude, tj. da je drugostepeni sud prvu prvostepenu presudu delimično ukinuo i predmet vratio na prvostepeni postupak, kao i da je tokom parničnog postupka utvrđen period neaktivnosti suda (od 3. avgusta 2017. godine, kada je prvostepeni sud primio drugostepeno rešenje, kojim je predmet vraćen na ponovni postupak, pa do 14. novembra 2018. godine, kada je doneta druga prvostepena presuda), u kom periodu je sud zakazao svega jedno ročište, koje nije održano, što su svakako činjenice koje su uticale na dužinu trajanja postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11719/17.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. Zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), Ustavni sud je ustavnu žalbu, u tom delu, usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno je cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će utvrđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. Ocenjujući istaknutu povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da su parnični sudovi u osporenim presudama dali detaljne, jasne i dovoljne razloge za svoje odluke, koja obrazloženja Ustavni sud ne smatra arbitrarnim, niti proizvoljnim, te je, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost i pravilnost osporenih akata.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti