Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući dvostruku povredu Ustavom zajemčenih prava. Povređeno je pravo na pravično suđenje zbog protivrečnog postupanja revizijskog suda u istom predmetu, kao i pravo na suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đule Ivić iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đule Ivić i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 2484/09 od 30. septembra 2009. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Vrhovnom kasacionom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po reviziji podnositeljke izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2254/08 od 23. aprila 2009. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Đule Ivić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio u predmetu Opštinskog suda u Zaječaru P. 1270/07 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đula Ivić iz Zaječara je 9. februara 2010. godine, preko punomoćnika Vesne Živković, advokata iz Zaječara, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2484/09 od 30. septembra 2009. godine, presude Opštinskog suda u Zaječaru P. 1270/07 od 11. jula 2008. godine i presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2254/08 od 23. aprila 2009. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 3. izreke, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se, pored ostalog, navodi: da je u predmetnoj pravnoj stvari tužilac izjavio reviziju koja je bila usvojena, iako je tužilac nakon donošenja Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine preinačio zahtev u pogledu vrednosti spora, koji je bio ispod revizijskog cenzusa predviđenog navedenim zakonom; da je u ponovnom postupku doneto osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 2484/09 od 30. septembra 2009. godine kojim je odbačena revizija podnositeljke ustavne žalbe kao tužene, jer je vrednost spora navodno preinačena nakon donošenja navedenog Zakona o parničnom postupku, bila ispod propisanog revizijskog cenzusa; da je, stoga, podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje, budući da je u istom postupku tužena dovedena u nejednak položaj u odnosu na tužilju; da je osporeni postupak trajao deset godina, čime je podnositeljki ustavne žalbe povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku. Podnositeljka osporava, takođe, i presudu Opštinskog suda u Zaječaru P. 1270/07 od 11. jula 2008. godine i presudu Okružnog suda u Zaječaru Gž. od 23. aprila 2009. godine, ukazujući da je njima povređeno načelo „jednakih vrednosti“ kod međusobnih obaveza u obligacionom odnosu. Polazeći od navedenog, podnositeljka predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, kao i da poništi osporene akte.

2. Zakonom o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi , propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom (član 84. stav 1.).

3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ovog ustavnosudskog predmeta:

V.Đ. iz Zaječara je 21. decembra 1999. godine podnela Opštinskom sudu u Zaječaru tužbu protiv tužene Đule Ivić iz Zaječara, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi duga. Vrednost predmeta spora je u tužbi označena na iznos od 90.000,00 dinara.

Opštinski sud u Zaječaru je do donošenja presude P. 1688/99 od 19. maja 2005. godine, u predmetnom parničnom postupku zakazao ukupno 47 ročišta za glavnu raspravu, od čega je 26 ročišta održano i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i šest svedoka, dok 21 ročište nije održano (od čega jedno na zahtev tužene, jedno zbog nedolaska uredno pozvane tužene, tri zbog odsustva postupajućeg sudije).

U periodu od 27. septembra 2001. godine do 29. avgusta 2002. godine, Opštinski sud u Zaječaru nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu, već je u tom periodu dopisima od 9. oktobra i 27. novembra 2001. godine, odnosno 25. januara i 22. maja 2002. godine, od Ambasade Republike Francuske tražio određeno obaveštenje, koje je dostavljeno navedenom prvostepenom sudu 9. jula 2002. godine.

Presudom Opštinskog suda u Zaječaru P. 1 688/99 od 19. maja 2005. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se tužena obaveže da tužilji na ime duga isplati tada precizirani iznos od 58.737,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom.

Presudom Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1327/05 od 22. septembra 2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Opštinskog suda u Zaječaru P. 1688/99 od 19. maja 2005. godine.

Tužilja je 11. januara 2006. godine, preko Opštinskog suda u Zaječaru, podnela reviziju protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1327/05 od 22. septembra 2005. godine.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 698/06 od 22. juna 2007. godine je usvojena revizija tužilje i presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1327/05 od 22. septembra 2005. godine i Opštinskog suda u Zaječaru P. 1688/99 od 19. maja 2005. godine su ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa jasnim nalogom koje činjenice u ponovnom postupku treba nedvosmisleno utvrditi u cilju pravilne primene materijalnog prava na sporni odnos stranaka.

U ponovnom postupku, prvo ročište za glavnu raspravu je bilo zakazano za 16. novembar 2007. godine, ali nije održano zbog bolesti punomoćnika tužene. Nakon toga, do donošenja osporene presude Opštinskog suda u Zaječaru P. 1270/07 od 11. jula 2008. godine, zakazano je ukupno osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih su četiri održana i na kojima je izveden samo dokaz saslušanjem parničnih stranaka, dok ostala četiri ročišta nisu održana (jedno zbog bolesti punomoćnika tužene).

Postupajući po nalogu prvostepenog suda izdatom na ročištu održanom 20. marta 2008. godine, tužilja je podneskom od 15. maja 2008. godine konačno precizirala tužbeni zahtev, tako što je tražila da joj tužena na ime preostalog duga isplati iznos od 59.200,00 dinara, kao tržišnu protivvrednost iznosa od 2.820 nemačkih maraka na dan 24. decembra 1999. godine, sa zakonskom zateznom kamatom na taj dinarski iznos počev od označenog datuma, pa do isplate.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Zaječaru P. 1270/07 od 11. jula 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, pa je tužena obavezana da tužilji na ime duga isplati iznos od 59.200,00 dinara, sa navedenom zakonskom zateznom kamatom.

Osporenom presudom Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2254/08 od 23. aprila 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Opštinskog suda u Zaječaru P. 1270/07 od 11. jula 2008. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da su stranke ugovorile prevoz posmrtnih ostataka oca tužene od Pariza do Zaječara po ceni od 4.000 DM sa plaćanjem ugovorene naknade isključivo u nemačkim markama; da je usluga prevoza posmrtnih ostataka izvršena i da je tužena 24. decembra 1999. godine na ime svih izvršenih usluga isplatila tužilji iznos od 24.800,00 dinara, koji je u to vreme, računajući nemačku marku po zvaničnom kursu, odgovarao vrednosti od 4.000 maraka; da je, imajući u vidu nestabilnost domaće valute i razlike između zvaničnog i tržišnog kursa nemačke marke, tužena isplatom 24.800.00 dinara isplatila samo deo ugovorenog iznosa od 4.000 maraka, i to 1.180 DM, te da je po ovom ugovornom odnosu tužena ostala dužna prema tužilji još 2.820 DM, odnosno 59.200,00 dinara, koliko je iznosila tržišna dinarska protivvrednost iznosa od 2.820 DM na dan delimične isplate duga 24. decembra 1999. godine, od kog datuma tužilji pripada i zakonska zatezna kamata na dinarsko potraživanje.

Tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe , je 16. juna 2009. godine izjavila reviziju protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2254/08 od 23. aprila 2009. godine, koja je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 2484/09 od 30. septembra 2009. godine odbačena kao nedozvoljena. U obrazloženju revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je revizija nedozvoljena, jer je izjavljena protiv odluke protiv koje se ne može izjaviti. Naime, tužba je, prema stavu Vrhovnog suda, preinačena 15. maja 2008. godine povećanjem tužbenog zahteva na iznos od 59.200,00 dinara za koji iznos je tužbeni zahtev i usvojen. S obzirom na to da se radi o imovinskopravnom zahtevu koji se odnosi na novčano potraživanje, dozvoljenost revizije se ceni prema zakonu koji je važio u momentu preinačenja tužbe, a to je Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine, koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine. Kako, u konkretnom slučaju, vrednost predmeta spora ne prelazi revizijski cenzus od 500.000,00 dinara, utvrđen članom 394. stav 2. navedenog Zakona, to revizija nije dozvoljena. Osporeno revizijsko rešenje je 4. februara 2010. godine dostavljeno punomoćniku tužene.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava , na koje se podnosi teljka u ustavnoj žalbi poziva utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama.

U vreme pokretanja osporenog parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), kojim je bilo propisano u članu 10. - da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Članom 72. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 12/98), koji je stupio na snagu 14. marta 1998. godine, je bilo propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 15.000 novih dinara.

Članom 16. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 3/02) je bilo propisano da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre stupanja na snagu ovog zakona, rešavati po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenih odluka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je preinačenje tužbe promena istovetnosti zahteva, povećanje postojećeg ili isticanje drugog zahteva uz postojeći, a da t užba nije preinačena ako je tužilac promenio pravni osnov tužbenog zahteva, ako je smanjio tužbeni zahtev, ili ako je promenio, dopunio ili ispravio pojedine navode, tako da usled toga tužbeni zahtev nije promenjen (član 194. st. 1. i 3.); da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara (član 394. stav 2.). Odredbom člana 491. ovog z akona je bilo propisano da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dotadašnjim propisima (stav 1.) , s tim da ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka iz stava 1. ovog člana, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu, a da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažene odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokretnut pre početka primene ovog zakona, odlučiva ti po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona (član 491. st . 3. i 4.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da je pravo na pravično suđenje jedno složeno pravo koje je prvenstveno usmereno na određene procesne garancije u sudskom postupku, pa Ustavni sud ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta tog ustavnog prava, ispituje postojanje procesnih povreda u postupcima pred sudovima na koje se ukazuje u ustavnoj žalbi (pravo na pristup sudu, pravo na procesnu ravnopravnost i dr.), kao i ustavnopravnu utemeljenost primene merodavnog materijalnog prava i na osnovu toga utvrđuje da li je postupak u celini bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe omogućio pravično suđenje.

Budući da je osporenim revizijskim rešenjem konačno odlučeno u predmetnoj parnici, Ustavni sud je u postupku po ovoj ustavnoj žalbi ispitivao da li su razlozi zbog kojih je revizija tužene odbačena prihvatljivi sa stanovišta prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava,

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije podnositeljki ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje, jer je zbog proizvoljne primene procesnog prava došlo do očigledne nepravičnosti u postupanju revizijskog suda.

Naime, prema odredbi člana 72. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 1998. godine, revizija nije bila dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosio na potraživanje u novcu, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude nije prelazila 15.000 novih dinara. Članom 16. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2002. godine je bilo propisano da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre stupanja na snagu ovog zakona, rešavati po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 491. stav 4. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine je bilo propisano da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučiva ti po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona . Dakle, dozvoljenost revizije u parničnom postupku pokrenutom u vreme važenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 1998. godine , a okončanom nakon stupanja na snagu Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, do izmena tog zakona iz 2009. godine, se imala ceniti prema revizijskom cenzusu predviđenim članom 72. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 1998. godine .

U konkretnom slučaju, u tužbi koja je podneta 21. decembra 1999. godine vrednost predmeta spora je bila označena u iznosu od 90.000 dinara, dok je tužbenim zahtevom tužilja zahtevala, pored ostalog, da joj podnositeljka ustavne žalbe na ime duga isplati 4.000 nemačkih maraka , u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate. U toku postupka je utvrđeno da je podnositeljka isplatila tužilji iznos od 24.800,00 dinara, koji je u to vreme odgovarao protivvrednosti od 1.180 nemačkih maraka računajući marku po tržišnom kursu, te da je podnositeljka ostala dužna prema tužilji još 2.820 nemačkih maraka. Postupajući po nalogu prvostepenog suda izdatom na ročištu od 20. marta 2008. godine, tužilja je podneskom od 15. maja 2008. godine precizirala tužbeni zahtev, tako što je tražila da joj tužena, pored ostalog, na ime preostalog duga isplati 59.200,00 dinara kao tržišnu protivvrednost iznosa od 2.820 nemačkih maraka na dan 24. decembra 1999. godine, a u skladu sa pribavljenim pisanim izveštajem lokalne poslovne banke.

Imajući u vidu navedeno činjenično stanje, Ustavni sud je ocenio da se podneskom tužilje od 15. maja 2008. godine tužbeni zahtev iz istog činjeničnog i pravnog odnosa samo konačno opredeljuje, i to u znatno nižem iznosu od onog koji je istaknut u tužbi, a što ne može da predstavlja preinačenje tužbenog zahteva, jer tužilja u tom podnesku i sama navodi da precizira tužbeni zahtev usklađujući isti sa tržišnim kursom nemačke marke na određeni dan, po nalogu prvostepenog suda. Preinačenje tužbe bi bila promena istovetnosti zahteva, povećanje postojećeg ili isticanje drugog zahteva uz postojeći, a čega, u konkretnom slučaju, očigledno nije bilo. Štaviše, tužbeni zahtev je tokom parnice smanjen sa iznosa od 4.000 DM na iznos od 2.820 DM, a sve iskazano u odgovarajućoj dinarskoj protivvrednosti navedene strane valute.

Polazeći od svega navedenog, Sud je utvrdio da se, u konkretnom slučaju, dozvoljenost revizije imala ceniti u odnosu na odredbu člana 72. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 1998. godine. Po tom zakonu merodavna vrednost za dozvoljenost revizije je bila 15.000 dinara. Kako je vrednost predmeta spora, odnosno visina tužbenog zahteva bila iznad propisanog revizijskog cenzusa, to se iz relevantnih propisa ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava Vrhovnog suda Srbije da je revizija tužene bila nedozvoljena. Ustavni sud je ocenio da način na koji je revizijski sud utvrdio navodno preinačenu vrednost predmeta spora, na osnovu čega je odbacio reviziju koju je izjavila podnositeljka, predstavlja preterani procesni formalizam, koji je prouzrokovao povredu prava podnositeljke na pristup sudu, kao element a prava na pravično suđenje ( u tom smislu videti presudu Evropskog suda za ljudska prava ''BULFRACHT protiv Hrvatske'', broj 53261/08 od 21. juna 2011. godine) . Pri tome, Ustavni sud ukazuje da je u istoj parnici, u istom zakonskom režimu i de facto identičnoj procesno-pravnoj situaciji, Vrhovni sud Srbije prethodno prihvatio kao dozvoljenu reviziju koju je izjavila tužilja i o njoj meritorno odlučio. Postojanje dve protivurečne odluke Vrhovnog suda Srbije u istom predmetu, po oceni Ustavnog suda, nije u skladu sa načelom pravne sigurnosti. Stoga je donošenjem potuno drugačijeg rešenja u istom postupku, suprotnog od prethodnog načina (meritornog) odlučivanja po izjavljenoj reviziji suprotne stranke , Vrhovni sud Srbije sam postao izvor nesigurnosti za procesne subjekte kao učesnike u istoj parnici ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava, ''Vusić protiv Hrvatske '', broj 48101/07 od 1. jula 2010. godine). Na taj način je podnositeljki ustavne žalbe povređeno i pravo na pravnu sigurnost , kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Tako đe, na osnovu prethodno utvrđenog i ocenjenog, proizlazi da je ovakvim postupanjem Vrhovnog suda Srbije podnositeljka stavljena u očigledno nepovoljniji položaj u odnosu na drugu stranu u postupku, čime je , po oceni Ustavnog suda , povređeno njeno pravo na procesnu ravnopravnost, odnosno jednak položaj stranaka u postupku, a koje je takođe garantovano članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim revizijskim rešenjem podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo nalaganjem Vrhovnom kasacionom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja odluke Ustavnog suda ponovi postupak po reviziji podnositeljke izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2254/08 od 23. aprila 2009. godine, pa je odlučio kao u tač. 1. i 2. izreke.

S obzirom na to da će osporena presuda Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2254/08 od 23. aprila 2009. godine biti predmet preispitivanja i odlučivanja po reviziji, Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje u odnosu na presudu Opštinskog suda u Zaječaru P. 1270/07 od 11. jula 2008. godine i presudu Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2254/08 od 23. aprila 2009. godine, za sada preuranjen.

6. U vezi navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 21. decembra 1999. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Zaječaru protiv podnositeljke ustavne žalbe i da je okončan donošenjem rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2484/09 od 30. septembra 2009. godine.

Navedeno trajanje postupka od skoro deset godina, samo po sebi, ukazuje da sudski postupak nije okončan u razumnom roku. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja tokom postupka treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje sudova koji vode postupak i značaj prava, o kome se u postupku raspravlja , za podnosioca ustavne žalbe. Od uticaja ovih činilaca zavisi i ocena da li je konkretni postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima je sud trebalo da se izjašnjava. U prilog navedenom ukazuje i dokazni postupak koji je sproveden gotovo isključivo saslušanjem parničnih stranaka i svedoka.

Razmatrajući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe delimično doprinela neopravdanoj dužini trajanja osporenog parničnog postupka, budući da četiri ročišta za glavnu raspravu nisu održana zbog neodazivanja podnositeljke, odnosno njenog punomoćnika na pozive suda. Što se tiče značaja prava o kome se u postupku raspravljalo, Ustavni sud smatra da je podnositeljka imala legitimni interes da se postupak okonča u razumnom roku, budući da je predmet spora bila isplata utuženog duga podnositeljke.

Ustavni sud je ocenio da je dugom trajanju postupka prvenstveno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, Ustavni sud je konstatovao da je prva prvostepena presuda P. 1688/99 doneta nakon pet i po godina od pokretanja postupka. Ustavni sud je utvrdio da u navedenom periodu prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča i da se o pravima stranaka u postupku odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja, pre svega zbog činjenice da je u tom periodu prvostepeni sud zakazao ukupno čak 47 ročišta za glavnu raspravu , od kojih 21 ročište nije održano, dok je na 26 održanih ročišta izveden dokazni postupak samo saslušanjem parničnih stranaka i šest svedoka. Procesna efikasnost prvostepenog suda narušena je u određenoj meri i zbog činjenice da u toku trajanja postupka tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Pored toga, Ustavni sud je konstatovao i jedan period neaktivnosti prvostepenog suda od skoro godinu dana kada nisu zakazivana ročišta, koji je protekao od 27. septembra 2001. godine do 29. avgusta 2002. godine. U navedenom vremenskom periodu prvostepeni sud jeste preduzimao određene radnje, kao što je upućivanje dopisa kojima je tražio određeno obaveštenje od inostrane ambasade, međutim te radnje suda ne mogu biti opravdanje za činjenicu da se za skoro godinu dana ne zakaže ni jedno ročište.

S obzirom na izneto, ustavnopravna ocena sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na Ustavu, praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu i odlučio kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je, s obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete i krećući se u granicama zahteva, u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije".



7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević