Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog formalizma

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenje Vrhovnog suda Srbije i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni sud je pogrešno odbacio tužbu kao preuranjenu, jer podnesak podnosioca, iako nije nazvan "žalba", suštinski ispunjava sve uslove za žalbu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoslava Petrovića iz Prokuplja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. juna 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragoslava Petrovića i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije U. 4760/06 od 3. aprila 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog suda Srbije iz tačke 1. i određuje da nadležan sud donese novu odluku po tužbi podnosioca.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoslav Petrović iz Prokuplja je 31. oktobra 2008. godine podneo Ustavnom sudu blagovremenu i dopuštenu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 4760/06 od 3. aprila 2008. godine, zbog povrede prava zajemčenih čl. 18, 21, 22, 32, 40. i 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je Vrhovni sud Srbije odbacio tužbu podnosioca kao preuranjenu iz razloga što, po oceni tog suda, podnosilac ustavne žalbe nije prethodno izjavio žalbu protiv prvostepenog akta uprave; da je podnosilac ustavne žalbe protiv prvostepenog rešenja podneo žalbu 17. oktobra 2000. godine, naslovljenu kao "upozorenje na nezakonit postupak Stambene komisije Vojne pošte 1410 Niš", kao i urgencije zbog nepostupanja drugostepenog organa po podnetoj žalbi, a što je i sam Vrhovni sud Srbije konstatovao u rešenju U. 4760/06 od 22. novembra 2006. godine kada je naložio podnosiocu da uredi tužbu, tako što će dostaviti dokaz da je po isteku zakonskog roka za rešavanje o žalbi podneo urgenciju drugostepenom organu, neposredno ili poštom, da u daljem roku od sedam dana odluči po žalbi; da sud u rešenju kojim je podnosiocu naloženo da uredi tužbu nije ni na koji način ukazao da je sporno postojanje žalbe izjavljene protiv prvostepenog rešenja; da žalba od 17. oktobra 2000. godine ispunjava sve zakonske zahteve sadržaja žalbe, iako sam naziv žalba nije izričito naveden.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, pored ostalog, utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (član 18. stav 1.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je stan nepovrediv (član 40. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe, u smislu odredbe člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), nije u podnetoj ustavnoj žalbi precizno naveo i obrazložio u čemu se sastoji povreda svakog od Ustavom zajemčenih prava koje je označio u ustavnoj žalbi. S obzirom da je kao razlog za povredu naznačenih Ustavom zajemčenih prava navedeno to da je Vrhovni sud Srbije pogrešno odbacio tužbu kao preuranjenu i da je morao u meritumu odlučiti o podnetoj tužbi, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava zajemčenih odredbama čl. 18, 21, 22, 40. i 58. Ustava izvodi iz, po njegovom mišljenju, izvršene povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Vrhovnog suda Srbije U. 4760/06 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Stambene komisije Vojne pošte 1410 Niš Up.1 broj 4-1340/00-60 od 14. jula 2000. godine poništeno je rešenje Komande garnizona Niš int. broj 4-1340/04 od 24. jula 1995. godine, kojim je ovde podnosiocu ustavne žalbe dodeljen u zakup na neodređeno vreme četvorosoban stan u Nišu, Ul. Dušanova broj 8/20. Protiv ovog rešenja bila je dozvoljena žalba u roku od 15 dana od dana prijema rešenja, Višoj stambenoj komisiji, a preko ove Vojne pošte. Rešenje je dostavljeno podnosiocu ustavne žalbe 7. oktobra 2000. godine.

Protiv navedenog rešenja podnosilac ustavne žalbe je 17. oktobra 2000. godine podneo podnesak naslovljen kao "upozorenje na nezakonit postupak Stambene komisije Vojne pošte 1410 Niš", u kome je, između ostalog, navedeno da je donošenjem ovog rešenja Stambena komisija "učinila neposrednu opstrukciju u sprovođenju presude Vrhovnog vojnog suda Up. 645/97 od 25. februara 1998. godine, kao i prekoračenje ovlašćenja, s obzirom da je taj sud u obrazloženju ove presude naveo da tuženi organ u izvršenju presude ne treba da donosi bilo kakvo novo rešenje, jer presuda u svemu zamenjuje rešenje tuženog organa". Ovim podneskom je traženo da Viša stambena komisija bez odlaganja sprovede useljenje podnosioca u ispražnjen stan. Podnosilac ustavne žalbe je nakon podnošenja ovog "upozorenja na nezakonit postupak Stambene komisije Vojne pošte 1410 Niš", podneo više urgencija Višoj stambenoj komisiji Vojne pošte 3755 za postupanje po žalbi od 17. oktobra 2000. godine izjavljenoj protiv rešenja Stambene komisije Vojne pošte 1410 Niš Up.1 broj 4-1340/00-60 od 14. jula 2000. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 12. septembra 2006. godine podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije protiv prvostepenog rešenja, s obzirom da drugostepeni organ nije odlučio o podnetoj žalbi protiv tog rešenja ni nakon podnetih urgencija.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem U. 4760/06 od 22. novembra 2006. godine naložio tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, da u roku od 15 dana od dana prijema ovog rešenja uredi tužbu, tako što će dostaviti dokaz da je po isteku zakonskog roka za rešavanje o žalbi izjavljenoj protiv rešenja prvostepenog organa urgirao – ponovno tražio od drugostepenog organa da isti u daljem roku od sedam dana donese rešenje po ponovljenom traženju – urgenciji, s tim što će pored teksta ponovljenog traženja – urgencije dostaviti dokaz da je urgenciju predao nadležnom drugostepenom organu neposredno ili putem pošte. Podnosilac je postupio po nalogu Vrhovnog suda Srbije 11. januara 2007. godine.

Vrhovni sud Srbije je dostavio tužbu tuženom organu na odgovor 30. jula 2007. godine, te je odgovor drugostepenog organa primljen u tom sudu 19. oktobra 2007. godine. Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 3. aprila 2008. godine doneo osporeno rešenje U. 4760/06 kojim je tužba odbačena. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je Vrhovni sud Srbije, u postupku ispitivanja blagovremenosti i dopuštenosti podnete tužbe, u smislu odredbe člana 28. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, nakon ocene navoda tužbe, odgovora na tužbu i spisa ove upravne stvari, našao da je tužba prevremena, jer je podneta a da prethodno nije izjavljena žalba protiv prvostepenog rešenja, protiv koga je žalba bila dozvoljena; da je prvostepeno rešenje dostavljeno tužiocu 7. oktobra 2000. godine, te da je tužilac 17. oktobra 2000. godine podneo prvostepenom organu tri pismena podneska u kojima je navedeno da se podnose prvostepenom organu Vojnoj pošti 1410 Niš za Višu stambenu komisiju i čiji je naslov bio "upozorenje na nezakonit postupak Stambene komisije Vojne pošte 1410 Niš", da je u njima navedeno da nadležni organi ne postupaju zakonito po tužiočevom zahtevu za useljenje u dobijeni stan, koji mu je dodeljen i od Vrhovnog vojnog suda, da moli da se bez odlaganja sprovede useljenje u ispražnjeni stan, kao i da u tim podnescima tužilac nije naveo da podnosi žalbu ili da ti podnesci predstavljaju žalbu protiv prvostepenog rešenja, ali da je u nekoliko navrata pre podnošenja tužbe tužilac kod tuženog organa urgirao rešavanje po njegovoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja prvostepenog organa; da je Vrhovni sud Srbije ocenio da se podnesci naslovljeni kao "upozorenje na nezakonit postupak Stambene komisije Vojne pošte 1410 Niš" ne mogu smatrati žalbom, jer sam tužilac nije naveo da podnosi žalbu ili da ti podnesci predstavljaju žalbu, a da je po zanimanju potpukovnik Vojske Jugoslavije u penziji koji je samostalno vodio upravni postupak i upravni spor i da je u tim postupcima podnosio, između ostalog, i žalbe i tužbe, te da mu je nesumnjivo poznato šta je žalba protiv određene odluke i kako se ona označava; da iz navedenog proizlazi da navedeni pismeni podnesci tužioca nisu njegova žalba na prvostepeno rešenje.

4. Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01), između ostalog, propisano je: da ako podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji sprečava postupanje po podnesku, ili ako je nerazumljiv ili nepotpun, organ koji je primio takav podnesak učiniće sve što treba da se nedostaci otklone i odrediće podnosiocu roku u kom je dužan da to učini (član 58. stav 1.); da se u žalbi mora navesti rešenje koje se pobija i označiti naziv organa koji ga je doneo, kao i broj i datum rešenja, da je dovoljno da žalilac izloži u žalbi u kom je pogledu nezadovoljan rešenjem, ali da žalbu ne mora posebno obrazložiti (član 222. stav 1.)

Odredbama Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96), koji je važio u vreme pokretanja i vođenja osporenog postupka, između ostalog, propisano je: da se upravni spor može pokrenuti protiv upravnog akta koji je donesen u drugom stepenu, kao i da se upravni spor može pokrenuti i protiv prvostepenog upravnog akta protiv koga nije dozvoljena žalba u upravnom postupku (član 7.); da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (član 24. stav 1.).

Odredbom člana 28. stav 1. tačka 1) ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima bilo je propisano da će sud rešenjem odbaciti tužbu ako utvrdi da je tužba podnesena neblagovremeno (član 22.) ili pre vremena (član 24.), dok je tačkom 4) istog člana Zakona bilo propisano da će sud rešenjem odbaciti tužbu ako utvrdi da se protiv upravnog akta koji se tužbom osporava mogla izjaviti žalba, pa nije uopšte ili nije blagovremeno izjavljena (član 7.).

5. Analizirajući osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije sa stanovišta citiranih odredaba zakona, Ustavni sud ocenjuje da njime nije na pravilan način odlučeno o tužbi podnosioca ustavne žalbe.

Iz obrazloženja osporenog rešenja proističe da je Vrhovni sud Srbije tužbu odbacio kao prevremenu iz razloga što podnosilac ustavne žalbe nije prethodno izjavio žalbu protiv rešenja prvostepenog organa uprave. Ustavni sud je uvidom u spis predmeta Vrhovnog suda Srbije U. 4760/06 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe protiv rešenja Stambene komisije Vojne pošte 1410 Niš Up.1 broj 4-1340/00-60 od 14. jula 2000. godine, podneo, u roku propisanom za izjavljivanje žalbe, podnesak naslovljen kao "upozorenje na nezakonit postupak Stambene komisije Vojne pošte 1410 Niš", iz koga se, između ostalog, može zaključiti, da je podnet protiv navedenog prvostepenog rešenja, naveden je organ koji je rešenje doneo, kao i broj i datum rešenja, te u kom pogledu je podnosilac nezadovoljan postupanjem prvostepenog organa prilikom donošenja ovog rešenja.

Žalba u upravnom postupku predstavlja, formalno, takvo pismeno (bez obzira na konkretan naziv), kojim je izraženo neslaganje sa određenim pravnim aktom sa čijom sadržinom je žalilac bio prethodno upoznat. Pravo na žalbu protiv akta prvostepenog organa predstavlja obezbeđenje procesnog prava žalioca da dobije odgovor povodom postavljenog žalbenog zahteva – osiguranje i zaštitu prava na odluku po žalbi, nezavisno od sadržine takvog odgovora.

S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe u roku propisanom za izjavljivanje žalbe, odnosno u roku od 15 dana od prijema prvostepenog rešenja, podneo podnesak u kome je označeno i rešenje koje se pobija, naziv organa koji je rešenje doneo, broj i datum rešenja, kao i u kom pogledu je nezadovoljan postupanjem prvostepenog organa prilikom donošenja ovog rešenja, a što predstavlja obaveznu sadržinu žalbe, saglasno odredbi člana 222. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, proizlazi da je pogrešio Vrhovni sud Srbije kada je odbacio tužbu podnosioca kao preuranjenu sa obrazloženjem da žalba prethodno nije izjavljena. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe je, u skladu sa tada važećim Zakonom o upravnim sporovima, s obzirom da drugostepeni organ nije odlučio u zakonom propisanom roku o podnetoj žalbi, podneo više urgencija drugostepenom organu da po ponovljenom traženju odluči o žalbi. Posebno treba napomenuti i da je Vrhovni sud Srbije, rešenjem U. 4760/06 od 22. novembra 2006. godine naložio tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, da uredi tužbu tako što će dostaviti dokaz da je po isteku zakonskog roka za rešavanje o žalbi izjavljenoj protiv rešenja prvostepenog organa urgirao – ponovno tražio od drugostepenog organa da isti u daljem roku od sedam dana donese rešenje po ponovljenom traženju, iz čega proizlazi da nije ni bilo sporno da se radi o izjavljenoj žalbi, već da je bilo potrebno dostaviti dokaz da su bili ispunjeni svi zakonom propisani uslovi za pokretanje upravnog spora, odnosno da je prethodno bila podneta i urgencija drugostepenom organu, a po kom nalogu suda je podnosilac i postupio 11. januara 2007. godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da tužba koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio nije nedozvoljena, odnosno da nije prevremena u smislu odredaba člana 28. Zakona o upravnim sporovima, kako je to Vrhovni sud utvrdio osporenim rešenjem. Ustavni sud je, stoga, stanovišta da je Vrhovni sud morao odlučiti u meritumu o osnovanosti podnete tužbe, saglasno odredbama člana 41. tog zakona.

Ocenjujući navode i razloge u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu sve prethodno izneto, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije U. 4760/06 od 3. aprila 2008. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje. Naime, u situaciji kada je tužba odbačena iako je o njoj očigledno trebalo meritorno odlučivati, suštinski je došlo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje, odnosno do uskraćivanja njegovog prava da nadležan sud oceni sve relevantne navode iz tužbe i pravično odluči o potencijalnim materijalnim pravima podnosioca ustavne žalbe na koja je u tužbi ukazao, odnosno o zakonitosti pobijanog upravnog akta.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i ujedno poništio osporeno rešenje, kao meru otklanjanja utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, uz određivanje da nadležan sud o podnetoj tužbi podnosioca ustavne žalbe donese novu odluku.

Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ostalih ustavnih prava navedenih u ustavnoj žalbi, za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o tužbi podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda ostalih naznačenih prava biti preispitana po navedenom pravnom sredstvu u upravnom sporu pred nadležnim sudom, zbog čega je Sud ustavnu žalbu u ovom delu odbio.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog formalizma

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti