Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog navodne povrede načela neposrednosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu, utvrdivši da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Načelo neposrednosti nije povređeno jer je punomoćnik podnositeljke prisustvovao izvođenju dokaza uvidom u spise. Stav sudova o aktivnoj legitimaciji tužilaca ocenjen je kao ustavnopravno prihvatljiv.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1256/2013
07.09.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Snežane Čomor iz Sombora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavn a žalb a Snežane Čomor izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3358/12 od 6. decembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Snežana Čomor iz Sombora podnela je, 14. februara 2013. godine, preko punomoćnika Ankice Miškov, advokata iz Sombora, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude naveden e u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je u parničnom postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi povređeno načelo neposrednog raspravljanja, budući da prvostepeni sud nije izveo nijedan neposredan dokaz, već su postupajući sudovi sproveli dokazni postupak uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Somboru O. 2398/11, R. 356/95, R. 1177/10 i Ov. 4600/06, a da podnositeljki "nije prezentovana sadržina tih spisa", niti joj je bila "data mogućnost da se na iste izjasni". Takođe, navodi da tužioci nisu bili aktivno legitimisani, jer nisu vlasnici predmetnog novca. Konačno, podnositeljka tvrdi i da je ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između tužilaca i A.R. ništav, imajući u vidu da u trenutku njegovog zaključenja primalac izdržavanja A.R. nije bila vlasnik novca kojim je raspolagala. Polazeći od navedenog, podnositeljka predlaže da se utvrdi povreda označenog prava, te da se poništi osporena drugostepena presuda.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Raspravljajući zaostavštinu pok. M.R, Osnovni sud u Somboru je uputio tužioce P. G, M . T-Đ. i G. M . da protiv tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pokrenu parnicu, budući da je ona u tom vanparničnom postupku osporila sadržinu zaostavštine . U tom smislu navedeni tužioci su podneli tužbu protiv tužene, radi utvrđenja.

Presudom Osnovnog suda u Somboru P. 1420/11 od 8. maja 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da novčani iznos koji se nalazi na deviznoj knjižici M. R . broj 502680070-45-22997-7 kod "Komercijalne banke" a.d. Beograd, Filijala Sombor, ne čini ostavinsku masu pok. M. R , koja je preminula 25. avgusta 2010. godine, jer je taj novac svojina A. N . i čini predmet ugovora o doživotnom izdržavanju između tužilaca P . G, M . T-Đ. i G. M , kao davalaca izdržavanja i A. N , kao primaoca izdržavanja, zaključenog 2. novembra 2010. godine koji je overen kod Osnovnog suda u Somboru broj P3. 1177/10 8. novembra 2010. godine, te se taj iznos izuzima iz ostavinske mase pok. M, a tužena je obavezana da tužiocima naknadi troškove postupka. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je u dokaznom postupku prvostepeni sud izvršio uvid u spise predmeta O. 2398/11 (stari broj O. 3388/10), R. 356/95, P. 1177/10 i Ov. 4600/06 i na osnovu ovako sprovedenog dokaznog postupka utvrdio činjenično stanje. U tim spisima su se nalazili dokumenti u koje je prvostepeni sud neposredno izvršio uvid, i to pored ostalog: ugovor o doživotnom izdržavanju od 25. jula 1995. godine koji su zaključili sada pokojna M.R. i njen suprug, kao davaoci izdržavanja, sa A.N, kao primaocem izdržavanja; ugovor o kupoprodaji od 27. jula 2006. godine, kojim je A.N. prodala dvosoban stan koji je bio predmet navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju od 27. jula 1995. godine; ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između tužilaca P . G, M . T-Đ. i G. M , kao davalaca izdržavanja, i A . N , kao primaoca izdržavanja, zaključen 2. novembra 2010. godine ; zapisnici o nasledničkim izjavama učesnika ostavinskog postupka iza pok. M.R.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3358/12 od 6. decembra 2012. godine odbijena je žalba i potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Somboru P. 1420/11 od 8. maja 2012. godine , a tuženoj nisu dosuđ eni troškovi žalbenog postupka. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je na osnovu izvedenih dokaza i na osnovu njih utvrđenih činjenica o sadržini ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između sada pok. M. R . i njenog supruga, kao davalaca izdržavanja , i A . N , kao primaoca izdržavanja, utvrđeno da je A. N . u vreme zaključenja tog ugovora bila vlasnik dvosobnog stana u Somboru, koji je svojom voljom učinila predmetom ugovora o doživotnom izdržavanju ugovaranjem da će naved eni stan posle njene smrti, preći u svojinu davalaca izdržavanja, kao naknada za učinjeno izdržavanje ; da je A.N, uz saglasnost M. R , kao davaoca izdržavanja, izvršila prodaju tog stana, a dobijenu kupoprodajnu cenu predala M. R , koja ju je položila u ban ci, na svoje ime; da bez obzira što je navedeni iznos u banku položen na ime M. R , što je evidentno posledica dogovora između primaoca i davaoca izdržavanja i noveliranja predmeta obaveze primaoca izdržavanja, novac time nije prešao u svojinu M. R , naročito ne u okolnostima kada je u samom ugovoru o izdržavanju ugovoren prelazak imovine na davaoca izdržavanja nakon smrti primaoca; da nakon što je M. R . preminula, A. N . je sa tužiocima kao bliskim srodnicima i zakonskim naslednicima pređašnjeg davaoca izdržavanja, zaključila novi ugovor o doživotnom izdržavanju, s obzirom na to da , saglasno odredb i člana 204. stav 1. Zakona o nasleđivanju, pređašnji davalac nije imao preživelog bračnog druga niti potomke (decu, unuke) koji bi mogli preuzeti obavezu izdržavanja.

Takođe, drugostepeni sud nalazi da, iako u predmetnom ugovoru o doživotnom izdržavanju od 2. novembra 2010. godine nije navedeno da li će se prenos imovine primaoca na davaoce izdržavanja izvršiti za života ili nakon smrti primaoca, forma u kojoj je ugovor zaključen (pismeno, uz overu sudije), govori o pravom naslednopravnom ugovoru kod kojeg se, s aglasno čl anu 194. stav 1. Zakona o nasleđivanju, prenos imovine vrši nakon smrti primaoca izdržavanja. Pri tome, u skladu sa članom 194. stav 2. navedenog Zakona, ovaj ugovor za predmet ima postojeću imovinu primaoca izdržavanja, odnosno devizna novčana sredstva od 13.000 evra koja se nalaze na štednoj knjižici prethodnog davaoca izdržavanja, u pogledu kog iznosa je u samom ugovoru navedeno da on predstavlja imovinu primaoca izdržavanja A. N , koju je stekla prodajom svog stana u Somboru, koju činjenicu tužena u ostavinskom postupku prvobitno nije sporila, kao ni ostali zakonski naslednici, da bi nakon saznanja da su tužioci ugovorili izdržavanje A. N , tvrdila suprotno. Kao vlasnik novčanih sredstava, svakako da A. N . ima ovlašćenje da potražuje da se navedeni novčani iznos izuzme iz zaostavštine sada pok. M. R, odnosno ovlašćenje da traž i utvrđenj e o kojem je odlučeno ožalbenom presudom, ali pravni interes za traženo utvrđenje, prema oceni Apelacionog suda, imaju i tužioci koji ga crpu iz odnosa uspostavljenog sa A . N . i zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju, sa svojstvom lica po zakonu pozvanih na nasleđe iza pok. M. R, koj a stoga imaju interes za utvrđenje da neka imovina ne ulazi u njenu zaostavštinu. Nesumnjivo je za drugostepeni sud da je A . N. vlasnik deviznih novčanih sredstava položenih kod banke u iznosu od 13.000 evra. Na ročištu održanom u ostavinskom postupku iza pok. M. R, 21. decembra 2010. godine, svi zakonski naslednici iza pok. M.R , uključujući i tuženu, učinili su nespornim sadržinu zaostavštine, te da novčani iznos kod „Komercijalne banke" od 13.000 evra pripada A. N , a preostali iznos čini zaostavštinu ostavilje. T užena u ovoj parnici nije dokazala suprotno. Prema tome, kako se zahtev za izdvajanje imovine iz zaostavštine zasniva na pravu vlasništva, a tužioci su zaključenjem ugovora o doživotnom izdržavanju sa A . N, kao vlasnikom predmetnih deviznih sredstava, pravno zainteresovani i time ovlašćeni za vođenje ove parnice budući da je cilj zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, sa aspekta davalaca izdržavanja, da se na njih nakon smrti primaoca prenese svojina, što ih, nasuprot žalbenim navodima, legitimiše kao stranku u postupku za utvrđenje da iznos od 13.000 evra predstavlja predmet ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između tužilaca i A . N, i da on ne čini zaostavštinu pok. M . R.

Pored toga, prema oceni Apelacionog suda, neosnovani su i navodi žalbe kojima se ukazuje da je ožalbena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka, odnosno da je nedostavljanjem tuženoj uz tužbu dokaza koji su pročitani u postupku, i neprezentovanjem joj sadržine spisa u koje je prvostepeni sud izvršio uvid u toku postupka , povređeno njeno pravo da u postupku raspravlja. Izneto se ne može prihvatiti, pošto uz tužbu nisu ni mogli biti tuženoj dostavljeni dokazi koji se izvode čitanjem spisa u postupku, tako da sud faktički nije imao šta da tuženoj dostavlja uz tužbu, a uvid u prethodno navedene spise, koji je prvostepeni sud izvršio i to zapisnički konstatovao, podrazumeva čitanje tih spisa. Uvidom u spise ove parnice, drugostepeni sud je utvrdio da je punomoćnik tužene prisustvovao ročištu održanom 8. februara 2012. godine na kojem je izvršen uvid u spis O. 2398/11 (stari broj O. 3388/10), spis R. 356/95, P. 1177/10 i Ov. 4600/06. Na ovo ročište tužena nije pristupila iako je bila uredno pozvana.

Bez utemeljenja tužena u žalbi tvrdi da je u sprovedenom postupku povređeno načelo neposrednosti navodeći da sud nije saslušao parnične stranke, te da je presudu zasnovao na činjenicama i iskazima stranaka datim u ostavinskom postupku. Naime, k ako je ova parnica proizašla iz spora naslednika oko sadržine zaostavštine pok. M. R . (sadržina koje zaostavštine je decidno utvrđena u ostavinskom postupku, uključujući i deo koji je predmet spora naslednika), to je pravilno postupio prvostepeni sud kada je činjenice bitne za presuđenje u ovoj parnici utvrdio uvidom u ostavinske i spise o overi ugovora o doživotnom izdržavanju, te cenio izneto od strane parničnih stranaka u ostavinskom postupku i dato u formi nasledničkih izjava, kao i izneto u odgovoru na tužbu. Pri tom, na ročištu od 3. aprila 2012. godine tužena se nije protivila odustanku tužioca od predloga da se saslušaju parnične stranke, navodeći da ona sama nema dokaznih predloga, što je njen punomoćnik ponovila i na ročištu od 8. maja 2012. godine kada je zaključena glavna rasprava. Što se tiče izvođenja dokaza čitanjem spisa predloženih u tužbi, tužena se u odgovoru na tužbu tome nije protivila. Čitanje iskaza parničnih stranaka koje su one dale u ostavinskom postupku gde su se izjašnjavale na pitanja ostavinskog suda u pogledu sadržine zaostavštine, prihvatanja nasleđa, i konkretno saglasile prvobitno oko činjenice da predmetni devizni novčani iznos ne predstavlja deo zaostavštine pok. ostaviteljice, već imovinu A. N, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja i dispoziciju parničnih stranaka da predlažu dokaze na kojima zasnivaju svoj zahtev ili osporavaju navode i dokaze protivnika na šta ih ovlašćuje član 220. ZPP, ne predstavlja povredu načela neposrednosti.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe , je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) je propisano: da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom (član 3. stav 1.); da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, kao i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.).

Zakonom o nasleđivanju ("Službeni glasnik RS", br. 46/95 i 101/03) je propisano: da se ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani, te da primalac izdržavanja ugovorom može obuhvatiti samo stvari ili prava postojeća u trenutku zaključenja ugovora (član 194. st. 1. i 2.); da posle smrti davaoca izdržavanja njegove obaveze prelaze na njegovog bračnog druga i potomke koji su pozvani na nasleđe, ako pristanu, a ako oni ne pristanu na produženje ugovora o doživotnom izdržavanju, ugovor se raskida a oni ne mogu zahtevati naknadu za ranije dato izdržavanje (član 204.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) je bilo propis ano da sud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 4. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosi oca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosi ocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Razmatrajući navode podnositeljke da tužioci nisu bili aktivno legitimisani za pokretanje predmetnog spora, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiv zaključak postupajućih sudova da su podnosioci ustavne žalbe imali pravni interes da podnesu tužbu radi utvrđenja da predmetni novčani iznos ne čini ostavinsku masu pok. M.R, već da je taj novac vlasništvo A.N. i da čini premet ugovora o izdržavanju zaključenog između tužilaca i A.N. Ovo stoga što tužioci, kao davaoci izdržavanja, i A.N, kao primalac izdržavanja, čine materijalnopravnu zajednicu zasnovanu na ugovoru o doživotnom izdržavanju koji su oni zaključili i koji za predmet ima upravo navedeni novac, s tim da su tužioci i zakonski naslednici pok. M.R, a što im daje pravni interes da traže da se utvrdi da neka imovina ne ulazi u njenu zaostavštinu. Pri tome, iako se predmetni novac nalazi na računu pok. M.R, za Ustavni sud je pravno prihvatljivo obrazloženje Apelacionog suda u Novom Sadu da je taj novac u vlasništvu A.N, budući da je dobijen prodajom njene kuće, koja je bila predmet prethodnog ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između A.N, kao primaoca izdržavanja, i sada pok. M.R, inače pravnog prethodnika tužilaca, kao davaoca izdržavanja, i kojim je predviđen prelazak imovine na davaoca izdržavanja nakon smrti primaoca izdržavanja, koja je u trenutku donošenja osporene presude još bila živa.

Povodom navoda podnositeljke da su postupajući sudovi svoje odluke zasnovali na činjeničnom stanju utvrđenom na osnovu uvida u spise ostavinskog postupka koji je bio prekinut do okončanja predmetnog parničnog postupka i spise formirane povodom overe određenih ugovora o doživotnom izdržavanju, a da pri tom njoj nije bilo omogućeno da se upozna sa njihovom sadržinom, niti da se o njima izjasni i da je na taj način došlo do povrede načela neposrednosti, Ustavni sud, najpre, konstatuje da se načelo neposrednosti u parničnom postupku zasniva na tome da sud za podlogu svoje odluke uzima činjenično stanje utvrđeno na raspravi sprovedenoj u tom postupku, a ne utvrđeno u nekom drugom postupku.

U konkretnom slučaju, Osnovni sud u Somboru je na glavnoj raspravi u parničnom postupku izvršio uvid u određena dokumenta koja su se nalazila u spisima tog suda O.2398/11, R.356/95, P.1177/10 i Ov.4600/06, (ugovori o doživotnom izdržavanju i sudski zapisnici), što je podrazumevalo i čitanje tih spisa na ročištu na kojem je prisustvovao i punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe, a na koje nije pristupila uredno pozvana podnositeljka. U prvostepenoj presudi je Osnovni sud u Somboru izložio koje je dokaze izveo i zatim dao ocenu tih dokaza, a Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom potvrdio prvostepenu presudu , navodeći da je ona doneta bez bitnih povreda parničnog postupka , na podlozi potpunog i pravilnog činjeničnog utvrđenja.

Polazeći od iznetog i da je pravo sudova da u parničnom postupku, u cilju ekonomičnosti postupka, po slob odnom sudijskom uverenju, ocenjuju dokumenta koja se nalaze u spisima predmeta nekog drugog sudskog postupk a, i na osnovu rezultata celog postupka, ocene kojim će izvedenim dokazima pokloniti poverenje i koje će činjenice uzeti kao dokazane i utvrđene , Ustavni sud smatra da, u konkretnom slučaju, nije došlo do povrede načela neposrednosti, budući da osporena drugostepena presuda nije zasnovana na činjeničnom stanju utvrđenom u ostavinskom postupku koji je bio prekinut do okončanja navedenog parničnog postupka, niti nekom drugom postupku, već upravo na osnovu rezultata ocene dokumenata – dokaza izvršene u predmetnom parničnom postupku, a koji su se nalazili u navedenim spisima.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je sam parnični postupak određen načelom dispozicije stranaka, a koje načelo obavezuje parničnu stranku da preduzme sve neophodne procesne radnje i mere kako bi zaštitila i ostvarila svoja prava i interese u postupku. Iz priložene dokumentacije i iz navoda ustavne žal be ne proizlazi da su se podnositeljka i njen punomoćnik protivili izvođenju dokaza čitanjem navedenih spisa, da su se protivili odustanku tužilaca od predloga da se saslušaju parnične stranke ili da im je onemogućeno da izvrše uvid u spise predmeta koje je sud pročitao na raspravi.

Konačno, Ustavni sud ukazuje da predmet tužbenog zahteva povodom kojeg je vođen osporeni parnični postupak nije bilo utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između tužilaca i A.N , te da u tom smislu Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi nije ni razmatrao da li je taj ugovor ništav, pa se , po oceni Ustavnog suda, navedeni razlozi sa jedne strane ne mogu dovesti u vezu sa osporenom drugostepenom presudom, niti se, sa druge strane, mogu smatrati ustavnopravnim razlozima.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je Apelacioni sud u Novom Sadu u osporen oj presud i da o pravno-logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog navodne povrede načela neposrednosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti