Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za vraćanje zemljišta koji traje preko 30 godina. Podnosiocima se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete. Žalba u delu za drugi postupak odbačena je.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M .(1) i M. M .(2), obojice iz Beograda i D . Đ . iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M .(1), M. M .(2) i D . Đ . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi u predmetu broj 461-272/91 Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta u Loznici podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M .(1) i M . M . (2), obojica iz Beograda i D . Đ . iz Pančeva, preko punomoćnika G. V , advokata iz Beograda , podneli su Ustavnom sudu, 7. novembra 2018. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodi u predmetu broj 461-272/91 Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta u Loznici, kao i u upravnom postupku koji je vođen u predmetu broj 461-3/91Komisije za vraćanje zemljišta pri opštini Mali Zvornik .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je Ustavni sud odlukama Už-738/2009 od 12. novembra 2009. godine i Už-739/2009 od 7. jula 2011. godine usvojio ustavne žalbe Lj. T . i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima čija opravdanost trajanja je osporena ovom ustavnom žalbom ; da se podnosioci nalaze u istoj pravnoj situaciji kao Lj . T, jer su učesnici u tim postup cima; da je postupak pred Komisijom za vraćanje zemljišta pri opštini Mali Zvornik pravnosnažno okončan, kao i vanparnični postupak u kome je doneto rešenje o određivanju novčane naknade, ali da „isplata naknade podnosiocima još nije počela“, zbog insolventnosti obveznika naknade; da je postupak koji se vodi u predmetu 461-272/91 Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta u Loznici još uvek u toku.

Ustavnom žalbom se traži od Ustavnog suda da utvrdi povredu prava podnosilaca na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5 00.000 dinara, svakom od podnosilaca .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju, kao i spise predmeta broj 461-272/91 Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta u Loznici i predmeta broj 461-3/91 Komisije za vraćanje zemljišta pri opštini Mali Zvornik , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe M. M .(1) i M . M .(2) podneli su 17. juna, odnosno 15. jula 1991. godine, zahtev za vraćanje zemljišta iz Poljoprivredno zemljišnog fonda, koje obuhvata sedam katastarskih parcela – br. …, …, …, …, …, … i … KO Banja Koviljača, koje je rešenjem nadležnog organa broj 252 od 5. septembra 1953. godine oduzeto njihovom dedi A . M. Komisija za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta u Loznici (dalje u tekstu: Komisija) je p ovodom njihovih zahteva formirala predmete br. 461-272/91 i 461-283/91. Na raspravi održano j 19. avgusta 1992. godine zahtev za vraćanje istog zemljišta podnela je supruga bivšeg vlasnika D. Đ . (podnositeljka ustavn e žalbe). Po svim navedenim zahtevima vođen je jedinstveni postupak u predmetu broj 461-272/91.

Komisija je prvo delimično rešenje donela 26. oktobra 1994. godine, koje je poništeno rešenjem Ministarstva finansija od 18. februara 1996. godine.

U ponovnom postupku Komisija je donela delimično rešenje od 27. novembra 1997. godine, kojim je utvrdila pravo zajedničke svojine podnosiocima zahteva na zemljištu koje se nalazi u KO Banja Koviljača, na k.p. br . … i …, kao naknadu za oduzeto zemljište. Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno danom donošenja.

U daljem toku postupka, Komisija je donela je još jedno delimično rešenje 7. aprila 1998. godine, kojim je utvrdila pravo zajedničke svojine podnosiocima zahteva na k.p. broj … u KO Banja Koviljača .

M. R . podneo je 25. septembra 1998. godine predlog za ponavljanje postupka okončanog delimičnim rešenjem Komisije od 27. novembra 1997. godine, koji je zaključkom Komisije od 17. novembra 2000. godine odbačen, jer je izjavljen od stane neovlašćenog lica. Protiv ovog zaključka podno silac predloga izjavio je žalbu, koju je Ministarstvo finansija uvažilo rešenjem od 18. aprila 2001. godine i poništilo prvostepeni zaključak . Istim rešenjem dozvoljeno je da se ponovi postupak okončan delimičnim rešenjem Komisije od 27. novembra 1997. godine i to rešenje je poništ eno.

Komisija je u ponovnom postupku donela rešenje od 26. decembra 2003. godine, kojim je utvrdila podnosiocima zahteva pravo na novčanu naknadu za oduzeto zemljište koje se nalazi na k .p. br. …/2, …/1 i …/2, na teret Republičke direkcije za puteve.

Komisija je 24. februara 2005. godine donela rešenje, kojim je utvrdila podnosiocima zahteva pravo na novčanu naknadu za oduzete k.p. br. …/1, …/3 i …/4, na teret JP „V.“ Loznica.

Komisija je rešenjem od 31. marta 2005. godine dozvolila ponavljanje postupka okončanog rešenjem Komisije br. 461-272/91 od 7. aprila 1998. godine, na predlog podnosilaca zahteva. Komisija je istim rešenjem, pored ostalog, u tački 2. dispozitiva, utvrdila pravo svojine podnosilaca zahteva na k.p. …/4, …/3 i …/3 i obavezala JVP „S .“ Beograd da dozvoli upis prava svojine na tom zemljištu u korist podnosilaca zahteva.

Ministarstvo finansija je rešenjem od 2. juna 2005. godine odbilo kao neosnovanu žalbu koju su podnosioci ustavne žalbe izjavili protiv rešenja Komisije od 24. februara 2005. godine . Odlučujući o žalbi JVP „S.“ Beograd, ministarstvo je rešenjem od 14. februara 2006. godine poništilo rešenje Komisije od 31. marta 2005. godine u tački 2. dispozitiva.

Vrhovni sud Srbije je presudom U. 5201/05 od 6. septembra 2006. godine poništio rešenje Ministarstva finansija od 2. juna 2005. godine, nakon čega je ministarstvo rešenjem od 22. februara 2007. godine poništilo rešenje Komisije od 24. februara 2005. godine i predmet vratilo prvostepenom organu na ponovni postupa k i odlu čivanje.

Komisija je u ponovnom postupku donela rešenje od 13. oktobra 2005. godine, kojim je ponovo utvrdi la pravo svojine podnosilaca zahteva na k.p. …/4, …/3 i …/3 i obavezala JVP „S.“ Beograd da dozvoli upis prava svojine na tom zemljištu u korist podnosilaca zahteva. Ministarstvo finansija, odlučujući o žalbi JVP „S.“ Beograd, donelo je rešenje od 14. februara 2006. godine, kojim je ponovo poništilo pobijano rešenje prvostepenog organa, sa obrazloženjem da je predmetno zemljište u državnoj svojini i da ne može biti predmet vraćanja bez saglasnosti Republike Srbije.

Komisija je donela rešenje od 29. juna 2007. godine, kojim je treći put utvrdila pravo svojine podnosilaca zahteva na k.p. …/4, …/3 i …/3 i obavezala JVP „S .“ Beograd da dozvoli uknjižbu prava svojine na tom zemljištu u korist podnosilaca zahteva. Protiv ovog rešenja nije izjavljena žalba.

Pred Komisijom su održavane rasprave u periodu koji je do donošenja narednog rešenja Komisije trajao 11 godina. U dopis u koji je predsednik Komisije 28. maja 2015. godine uputio načelniku gradske uprave grada Loznica navedeno je da su česte promene u sastavu komisije razlog dugog trajanja predmetnog postupka.

Rešenjima Ministarstva finansija od 15. maja, 3. i 9. jula 2018. godine naloženo je Komisiji da donese rešenje o predmetnom zahtevu u roku od 15 dana od dana prijema tog rešenja. Drugostepeni organ je u rešenju naveo da su podnosioci ustavne žalbe žalbom zbog „ćutanja administracije“ podnetom 26. juna 2017. godine tražili donošenje rešenja Komisije , kojim će u potpunosti bit i odlučeno o predmetnom zahtevu.

Rešenjem Komisije od 18. jula 2018. godine utvrđeno je pravo Lj. T . i podnosiocima ustavne žalbe na novčanu naknadu za oduzete k.p. br. …/1, …/3 i …/4 navedene u rešenju, na teret JP „V.“ i određeno da će o preostalom delu zahteva biti naknadno odlučeno. Rešenjem Ministarstva finansija od 14. novembra 2018. godine odbijena je žalba JP „V.“ izjavljena protiv navedenog rešenja Komisije.

Rešenjem Komisije od 27. februara 2019. godine utvrđeno je pravo Lj. T . i podnosiocima ustavne žalbe na novčanu naknadu za oduzete k.p. br. …/2, …/3, …/4 i …/1, na teret Republike Srbije i određeno da će o preostalom delu zahteva biti naknadno odlučeno.

3.2. Ž. M . iz Malog Zvornika je 8. aprila 1991. godine podneo Komisiji za vraćanje zemljišta opštine Mali Zvornik zahtev za povraćaj oduzete imovine iz Poljoprivredno -zadružnog fonda.

Komisija je 18. oktobra 1991. godine donela zaključak o spajanju postupaka po zahtevu Ž . M . iz Malog Zvornika i zahtevima D. Đ . iz Pančeva, M . M .(1) iz Beograda i M . M .(2) iz Beograda ( podnosilaca ustavne žalbe), radi sprovođenja jedinstvenog upravnog postupka, koji je nastavljen u predmetu broj 461-3/91.

Rešenje Komisije za vraćanje zemljišta pri opštini Mali Zvornik broj 461-03/91 od 3. aprila 2015. godine, kojim je odlučeno o zahtevima Ž. M . i podnosilaca ustavne žalbe , postalo je pravnosnažno 6. januara 2016. godine

Rešenje Osnovnog suda u Loznici R1 9/16 od 10. jula 2017. godine o određivanju novčane naknade za zemljište koje nije moglo biti vraćeno ranijim vlasnicima po rešenju Komisije za vraćanje zemljišta pri opštini Mali Zvornik od 3. aprila 2015. godine, postalo je pravnosnažno 25. maja 2018. godine. Navedenim rešenjem Osnovnog suda u Loznici obavezane su na plaćanje novčane naknade Z. z . „P .“ Mali Zvornik i O. š . „B .“ iz Donje Borine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Članom 13. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list FNRJ“, broj 52/56, „Službeni list SFRJ“, br. 10/65, 18/65, 4/77, 11/78, 32/78, 9/86 i 47/86 i „Službeni list SRJ“, broj 24/94) bilo je propisano da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja.

Odredbu suštinski iste sadržine imao je član 14. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10).

Odredbama navedenog zakona je, takođe, bilo propisano: da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najkasnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najkasnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen (član 208. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232. stav 2.).

Važeći Zakon o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18) sadrži suštinski iste odredbe u članu 9. stav 2, članu 145. stav 3, članu 173. i članu 171. stav 3.

Odredbama člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (stav 1.); da ako prvostepeni organ protiv čijeg akta je dozvoljena žalba nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po zahtevu, stranka ima pravo da podnese zahtev drugostepenom organu, kao i da protiv rešenja drugostepenog organa stranka može pokrenuti upravni spor, a može ga i pod uslovima iz stava 1. ovog člana pokrenuti i ako ovaj organ ne donese rešenje (stav 3.). Suštinski iste sadržine su odredb e člana 15. i člana 19. stav 1. važećeg Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku usled dugog trajanja upravnog p ostupka koji se vodi u predmetu broj 461-272/91 Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta u Loznici, po njihovom zahtevu za vraćanje zemljišta podnetom 1991. godine .

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe izjavljene zbog povrede označenog prava iz član a 32. stav 1. Ustava, Sud najpre konstatuje da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Sud je stao na stanovište da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodi u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava. Ovaj sud je , s tim u vezi, utvrdio da je predmetni postupak za vraćanje zemljišta započeo 1991. godine, podnošenjem zahteva podnosilaca ustavne žalbe i da još nije pravnosnažno okončan.

Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da osporeni postupak traje duže od 30 godina ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni upravni postupak relativno složen u pogledu činjeničnih, ali ne i pravnih pitanja.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da oni imaju značajan pravni i materijalni interes da nadležni organ u razumnom roku odluči o njihovom zahtevu za vraćanje zemljišta.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa uprave, Ustavni sud je utvrdio da je Komisija prevashodno odgovorna za nedopustivo dugo trajanje predmetnog postupka, zbog kašnjenja u odlučivanju nakon poništavanja rešenja od strane drugostepenog organa, a posebno zbog nedonošenja odluke o preostalom delu zahteva u periodu koji je neprekidno trajao duže od deset godina. Ovaj sud, s tim u vezi, konstatuje da neaktivnost Komisije u tolikom trajanju ne može biti opravdana činjenicom da je toku predmetnog postupka više puta menjan sastav Komisije , jer podnosioci zahteva za vraćanje zemljišta kao stranke u postupku ne mogu da snose posledice propuštanja nadležnih organa lokalne samouprave da blagovremeno predlože članove Komisije. Ustavni sud je navedeno pravno stanovište izrazio , pored ostalih, u Odluci Už -7819/2014 od 17. novembra 2016. godine .

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je drugostepeni organ poništio dva rešenja K omisije, kojima je utvrđeno pravo svojine podnosiocima zahteva na zemljištu na kome je nosilac prava JVP „S.“ Beograd, te da je Komisija treći put odlučila na isti način. Ovaj sud, s tim u vezi, ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje postupka pred nižom instancom, može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70767/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine i presudu Cvetković protiv Srbije , broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Prilikom ispitivanja da li su podnosioci ustavne žalbe svojim radnjama doprineli predugom trajanju osporenog postupka, Ustavni sud je imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok u mnogome zavisi od aktivnosti stranke. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje na to da je Evropski sud za ljudska prava u o dluci Vera Štajcar protiv Hrvatske, od 20. januara 2000. godine (predstavka broj 46279/99) istakao da je podnositeljka imala na raspolaganju pravna sredstva koja bi joj omogućila da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ali je to propustila da učini i da u tim okolnostima ona ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom.

Ustavni sud je imao u vidu da podnosioci ustavne žalbe u većem delu perioda koji je trajao do donošenja rešenja Komisije od 29. juna 2007. godine nisu mogli značajnije da utiču na tok postupka, jer nisu imali pravo da podnesu tužbu zbog ćutanja administracije zbog kašnjenja u odlučivanju o žalbama kojima su drugi učesnici u postupku osporavali odluke Komisije. U narednom periodu, međutim, koji je neprekidno trajao deset godina, podnosioci nisu koristili mogućnost da podnesu žalbu drugostepenom organu zbog nedonošenja odluke o preostalom delu zahteva, već su to prvi put učinili 26. juna 2017. godine. Podnosioci su tada, takođe, propustili da podnesu tužbu Upravnom sudu zbog „ćutanja administracije“, iako narednim rešenjem Komisije od 18. jula 2018. godine, kao ni rešenjem od 27. februara 2019. godine, nije odlučeno o predmetnom zahtevu u celini.

Ustavni sud je, međutim, ocenio da u postupku koji traje duže od 30 godina, navedeni doprinos podnosilaca ne može uticati na odluku ovog suda o postojanju istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, dok je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu .

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Odlučujući o visini nematerijalne štete koju su pretrpe li podnosi oci ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, a takođe je imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Komisijom za vraćanje zemljišta pri opštini Mali Zvornik u predmetu broj 461-03/91 .

Ustavni sud je najpre konstatovao da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Ustavni sud je utvrdio da je navedeni upravni postupak okončan rešenjem Komisije za vraćanje zemljišta pri opštini Mali Zvornik broj 461-03/91 od 3. aprila 2015. godine, koje je postalo pravnosnažno 6. januara 2016. godine. Sud je, takođe, utvrdio da je vanparnični postupak, koji je vođen radi određivanj a novčane naknade za zemljište koje nije moglo biti vraćeno ranijim vlasnicima po rešenju Komisije za vraćanje zemljišta pri opštini Mali Zvornik od 3. aprila 2015. godine, okončan rešenjem Osnovnog suda u Loznici R1 9/16 od 10. jula 2017. godine. S obzirom na to da je navedeno rešenje postalo pravnosnažno 25. maja 2018. godine, a da je ustavna žalba izjavljena 7. novembra 2018. godine, Ustavni sud je utvrdio da je u ovom delu ustavna žalba neblagovremena. Na drugačiju ocenu o dopuštenosti ustavne žalbe u ovom delu ne može uticati tvrdnja podnosilaca da „isplata novčane naknade nije počela zbog insolventnosti obveznika naknade“, budući da podnosioci nisu ustavnom žalbom osporili rešenje kojim je pravnosnažno okončan postupak određivanja novčane naknade, niti trajanje izvršnog postupka koji se vodi na osnovu tog rešenja.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu tačke 1. izreke odbacio ustavnu žalbu u preostalom delu, jer je podneta posle isteka roka propisanog članom 84. stav 1. Zakona.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.