Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i _dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J . iz Lajkovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. oktobra 2 020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. J . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lazarevcu u predmetu P1. 3784/14 (prvobitno predmetu Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 193/09) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J . iz Lajkovca je, 6. novembra 2018 . godine, preko punomoćnika G. Š , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Lazarevcu P1. 3784/14 od 25. februara 2015. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 842/15 od 18. januara 2017. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1849/17 od 24. maja 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad iz člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije , kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustav a, u parničnom postupku u kome su donete osporene presude.

U ustavnoj žalbi se povreda navedenih ustavnih prava osporenim presudama obrazlaže navodima kojima se osporava pravilnost primene materijalnog prava i utvrđenog činjeničnog stanja u sprovedenom parničnom postupku i navodi da je podnosiocu povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je tužbu podneo još u julu 2009. godine.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava osporenim presudama i naloži Osnovnom sudu u Lazarevcu da „ponovo utvrdi činjenično stanje i razloge navedene u ustavnoj žalbi i da donese pravilnu i zakonitu odluku“ i da podnosiocu dosudi naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 3.000 evra u dinar skoj protivvrednosti u momentu isp late, troškove parničnog p ostupka u iznosu od 268.000,00 dinara, kao i troškove sastava ustavne žalbe u iznosu od 90.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priložen u uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Lazarevcu P 1. 3784/14 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. jula 2009. godine Opštinskom sudu u Lazarevcu podneo tužbu protiv tuženog S. „L.“ d.o.o. iz Lazarevca, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, vraćanja na rad i naknade izgubljene zarade od prestanka radnog odnosa do vraćanja na rad i uplate doprinosa nadležnom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Tuženi je odgovorio na tužbu 12. oktobra 2009. godine, a 27. novembra 2009. godine je održano pripremno ročište.

Nakon toga, prvostepeni sud je do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 7. septembra 2012. godine, zakazao 12 ročišta, od kojih nije održano ili je odloženo bez rasprave šest, i to: jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a pet iz razloga koji padaju na teret parničnih stranaka ili se ne mogu staviti na teret suda – jedno zbog toga što tuženi nije dostavio adresu svedoka koji nije mogao biti pozvan na ročište, jedno zbog toga što su podnesci parničnih stranaka koji su dostavljeni uoči zakazanog ročišta, uručeni protivnim strankama radi izjašnjavanja, tri zbog teškoća u utvrđivanju adrese predloženog svedoka G. P, od kojih jedno zbog nepostupanja tuženog po nalogu suda.

Prvostepeni sud je na ročištu 21. juna 2011. godine zaključio glavnu raspravu, da bi 28. juna 2011. godine doneo rešenje o ponovnom otvaranju glavne rasprave radi dopune postupka.

Podneskom od 23. avgusta 2011. godine tužilac je povukao tužbu u delu koji se odnosi na mesečne zarade tužioca od prestanka radnog odnosa pa do njegovog vraćanja na rad i uplatu doprinosa , a u ostalom delu precizirao tužbeni zahtev.

U sprovedenom postupku, prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, uvidom u dostavljenu dokumentaciju, pregledom video zapisa od 12. juna 2009. godine i saslušanjem sedam svedoka.

Drugi osnovni sud u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu je, presudom P1. 2166/10 od 7. septembra 2012. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca i poništio u celini rešenje direktora tuženog broj 63/6 od 6. jula 2009. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu i obavezao tuženog da tužioca vrati na rad na posao koji je obavljao do otkaza ugovora o radu, kao i da tužiocu po osnovu naknade materijalne štete isplati iznose sa zakonskom zateznom kamatom kao u izreci presude.

Protiv navedene prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 27. februara 2013. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 2066/13 od 5. novembra 2014. godine ukinuo ožalbenu presudu i vratio Osnovnim sudu u Lazarevcu na ponovno suđenje, jer je našao da u prvostepenom postupku zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

U ponovnom prvostepenom postupku, Osnovni sud u Lazarevcu je nakon održanog ročišta 25. februara 2015. godine, na kome je ostvario uvid u dokumentaciju koju je dostavio tuženi, zaključio glavnu raspravu.

Osnovni sud u Lazarevcu je, osporenom presudom P1. 3784/14 od 25. februara 2015. godine , odbio tu žbeni zahtev tužioca da se poništi kao nezakonito rešenje direktora tuženog broj 63/6 od 6. jula 2009. godine o otkazu ugovora o radu i da se obaveže tuženi da ga vrati na rad na posao koji je obavljao do otkaza ugovora o radu (stav prvi izreke); odbio tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete za mesece maj i jun 2009. godine isplati iznose sa zakonskom zateznom kamatom kao u stavu drugom izreke; odbio zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka i obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 245.200,00 dinara (st. treći i četvrti izreke).

Protiv navedene prvostepene presude, tužilac je izjavio žalbu 18. marta 2015. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 842/15 od 18. januara 2017. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu.

Tužilac je protiv pravnosnažne presude izjavio reviziju 22. marta 2017. godine.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 1849/17 od 24. maja 2018. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 842/15 od 18. januara 2017. godine. U obrazloženju revizijske presude se, pored ostalog, navodi: da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. Zakona na koju se revizijom takođe ukazuje; da su polazeći od činjeničnog stanja utvrđenog u sprovedenom postupku, nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca za poništaj pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu, a u skladu sa tim i zahtev za vraćanje na rad; da revizijske navode kojima se u pretežnom delu ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza, čime se posredno osporava činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti u smislu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 60. stav 1. Ustava jemči se pravo na rad, u skladu sa zakonom, a stavom 4. utvrđuje da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik R S“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u osporenom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( stav 2.) , a članom 435. da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Odgovaraju će odredbe sadržane su i u čl. 10. i 438. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji se primenjivao u osporenom postupku nakon ukidanja prve prvostepene presude.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe 28. jula 2009. godine, a da je okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda 24. maja 2018 . godine.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba je trajao osam godina i de set meseci , što može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, cenio složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni u konkretnom sporu i sprovedeni dokazni postupak ne mogu opravdati prekoračenje standarda razumnog roka u osporenom postupku.

S obzirom na to da se u konkretnom slučaju radilo o sporu povodom rešenja o otkazu ugovora o radu, podnosilac ustavne žalbe je svakako imao izuzetan interes za efikasno vođenje i okončanje predmetnog postupka, a sam je samo u manjoj meri doprineo trajanju postupka (doprinos odl aganju jednog ročišta dostavljanjem podneska na samom ročišta ).

Ispitujući ponašanje nadležnih sudova, Ustavni sud je ocenio da su nadležni sudovi dali odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju osporenog postupka. Tako prvostepeni sud nije obezbedio potrebnu koncentraciju dokaznog postupka, o čemu svedoči i donošenje rešenja o po novnom otvaranju glavne rasprave. Osim toga, po oceni Ustavnog suda, sve postupajuće sudske instance su bile dužne da, osim opštih standarda postupanja u razumnom roku, imaju u vidu da se ovde radi o radnom statusnom sporu koji je i po Zakonu o parničnom postupku hitne prirode, te da pokažu maksimalnu ažurnost u postupanju, a posebno u situaciji kada je prvostepena presuda jedanput već ukinuta.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da trajanje osporenog parničnog postupka u konkretnom radnom sporu nije ustavnopravno prihvatljivo i da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu trajanja postupka koja se može staviti na teret parničnog suda i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpe o. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, broj 22080/09 i dr, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe o povredi ustavnih prava osporenim presudama, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava osporenim presud ama zasniva na navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava i pogrešnoj oceni izvedenih dokaza koje je podnosilac iznosio i u toku parničnog postupka i o kojima su se nadležni sudovi već izjasnili, dajući da donete odluke dovoljne, jasen i obrazložene razloge. Stoga je Ustavni sud ocenio da navodi ustavne žalbe ne predstavljaju ustavnop ravno prihvatljive razlo ge za tvrdnju o povredi prava podnosioca na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporenih akata.

S obzirom na to da se tvrdnja o povredi prava na rad iz člana 60. Ustava osporenim presudama izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje za koje je Ustavni sud ocenio da se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno prihvatljivi razlozi za tvrdnju o povredi tog prava, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava na rad.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.