Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Utvrđeno je da, uprkos trajanju postupka, podnosiocu nisu povređena prava na suđenje u razumnom roku i na pravno sredstvo, s obzirom na okolnosti slučaja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1260/2008
08.10.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mehmeda Skenderovića iz Bara, Republika Crna Gora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. oktobra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mehmeda Skenderovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 1889/06 od 21. avgusta 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mehmed Skenderović iz Bara, Republika Crna Gora, je 30. oktobra 2008. godine, preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, podneo Ustavnom sudu blagovremenu i dopuštenu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 1889/06 od 21. avgusta 2008. godine.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je na osnovu rešenja Saveznog ministarstva za odbranu, Sekretarijat ministarstva, broj 5-63 od 10. maja 1999. godine, prestala služba u Vojsci Jugoslavije, da je navedeno rešenje primio tek 22. septembra 2004. godine, te da je protiv ovog rešenja podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije, koji je osporenom presudom odbio tužbu kao neosnovanu. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je postupak trajao preko tri godine i tri meseca, povređeno mu je pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe takođe navodi i da mu je povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, ne osporavajući da mu je bilo omogućeno da koristi sva dozvoljena pravna sredstva, ali ističe da mu rešenje o prestanku službe u Vojsci Jugoslavije nije dostavljeno više od pet godina od dana donošenja, te stoga pravna sredstva koja su mu stajala na raspolaganja nisu bila delotvorna.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Vrhovnog suda Srbije U-V 1889/06 i Ministarstva odbrane, kao i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:
Podnosilac ustavne žalbe je kao civilno lice na službi u Vojsci Jugoslavije, bio u radnom odnosu na neodređeno vreme i u Vojnoj ustanovi "Morava" Niš, pogon "Priština", obavljao poslove i radne zadatke konobara u klubu Vojske Jugoslavije u Prištini. Rešenjem Saveznog ministarstva za odbranu, Sekretarijat ministarstva, broj 5-63 od 10. maja 1999. godine, prestala mu je služba u Vojsci Jugoslavije, bez njegove saglasnosti, jer je počev od 30. marta 1999. godine, kada mu je saopšten mobilizacijski raspored, neopravdano izostao sa posla više od pet radnih dana uzastopno, odnosno napustio je radno mesto i više se nije pojavio na svom radnom mestu, niti u vojnoj ustanovi. Kako se podnosilac ustavne žalbe nije nalazio na prijavljenoj adresi stanovanja u Prištini i nije dolazio na radno mesto, a vojnim organima nije bila poznata nova adresa, već su postojala operativna saznanja da je podnosilac ustavne žalbe napustio Prištinu i da se nalazi u Crnoj Gori, rešenje o prestanku službe mu je uručeno tek 22. septembra 2004. godine, kada je došao u upravu vojne ustanove u Nišu, sa duplikatom radne knjižice koja je izdata u Baru, da mu se upiše radni staž.
Protiv navedenog rešenja Saveznog ministarstva za odbranu, podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Vrhovnom vojnom sudu 30. septembra 2004. godine. U tužbi je navedeno da je osporeno rešenje doneto a da nisu utvrđene sve odlučne činjenice, jer podnosiocu tužbe nije bilo omogućeno da se izjasni o razlozima izostanka sa posla, kao i da taj akt nije mogao da prozvodi pravno dejstvo, jer mu nije lično uručen. Vrhovni vojni sud je, na osnovu člana 31. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96), primljenu tužbu dostavio 1. oktobra 2004. godine donosiocu osporenog rešenja na odgovor i naložio da se dostave kompletni spisi predmeta.
Vrhovni sud Srbije je dopisom U-V 1889/06 od 2. februara 2007. godine obavestio punomoćnika podnosioca ustavne žalbe da je 21. novembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete upravnih sporova pokrenutih pred Vrhovnim vojnim sudom do 31. decembra 2004. godine i pozvao ga da se u roku od 10 dana od dana dostavljanja obaveštenja, izjasni o tome da li ostaje kod podnete tužbe. Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe se u dopisu od 22. februara 2007. godine izjasnio da ostaje pri navodima tužbe, a odgovor tuženog i svi spisi predmeta su dostavljeni Vrhovnom sudu Srbije 25. juna 2008. godine.
Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 21. avgusta 2008. godine doneo osporenu presudu U-V 1889/06 kojom je tužba odbijena kao neosnovana. U obrazloženju presude je navedeno da je tuženi organ u postupku koji je prethodio donošenju rešenja o prestanku službe nesumnjivo utvrdio, na osnovu akta upravnika pogona "Priština" zavedenog u VU "Morava" Niš pod Pov. 131/34-2 od 16. aprila 1999. godine, da je podnosilac ustavne žalbe izostao sa posla više od pet radnih dana uzastopno, počev od 30. marta 1999. godine, kada je dobio mobilizacijski poziv, kao i da se iz navedenog akta može videti da je tim aktom tuženi organ obavešten da je podnosilac ustavne žalbe napustio garnizon i da se nalazi u Crnoj Gori. U obrazloženju je dalje navedeno da je pravilno postupio tuženi organ kada je, imajući u vidu odredbu člana 143. tačka 7. Zakona o Vojsci Jugoslavije, a kojom je propisano da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti ako je neopravdano izostao sa posla pet radnih dana uzastopno ili sedam radnih dana sa prekidima u toku 12 meseci, doneo osporeno rešenje kojim je podnosiocu ustavne žalbe prestala služba u Vojsci Jugoslavije.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).
Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije (''Službeni list SRJ'', broj 43/94), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o prestanku službe podnosiocu ustavne žalbe, i to odredbe člana 143. tačka 7) Zakona kojom je bilo propisano da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti ako je neopravdano izostao sa posla pet radnih dana uzastopno ili sedam radnih dana sa prekidima u toku 12 meseci.
5. Imajući u vidu navedene odredbe Ustava i Zakona, Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u sprovedenom postupku utvrdio činjenično stanje koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučio primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje izraženog pravnog stava u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude Vrhovnog suda Srbije.
U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.
Analizirajući dužinu trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak otpočeo podnošenjem tužbe Vrhovnom vojnom sudu 7. septembra 2004. godine, a da je pravosnažno okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije 21. avgusta 2008. godine.
Ustavni sud smatra da nepostupanje Vrhovnog vojnog suda u konkretnom upravnom sporu po tužbi podnosioca ustavne žalbe nije prouzrokovalo značajno kašnjenje u ovom predmetu. Naime, već 18. novembra 2004. godine, dakle samo nešto više od dva meseca od prijema tužbe, Skupština Srbije i Crne Gore je donela Zakon o prenošenju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva na organe država članica (''Službeni list SCG'', broj 55/04), kojim je propisano da se nadležnost vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva danom stupanja na snagu ovog zakona prenosi - za teritoriju Republike Srbije na organe Republike Srbije, a za teritoriju Republike Crne Gore na organe Republike Crne Gore, koje te države članice odrede (član 2.). Donošenjem tog zakona, u skladu sa članom 66. Ustavne povelje, vojni sudovi su prestali sa radom, a njihova celokupna nadležnost, pa i nadležnost Vrhovnog vojnog suda da odlučuje u upravnim sporovima, preneta je na organe država članica. U sprovođenju člana 2. navedenog zakona, Republika Srbija je donela Zakon o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva (''Službeni glasnik RS'', broj 137/04). Kako tim Zakonom nisu izričito određeni sudovi ili sud koji će preuzeti nadležnost Vrhovnog vojnog suda za odlučivanje u upravnim sporovima, Vrhovni sud Srbije je preuzeo upravne predmete Vrhovnog vojnog suda, pa i predmet po tužbi podnosioca ustavne žalbe, nakon prestanka državne zajednice Srbija i Crna Gora 21. novembra 2006. godine. Vrhovni sud Srbije je osporenu presudu doneo 21. avgusta 2008. godine, odnosno u roku od 1 godine i 9 meseci od preuzimanja predmeta od Vrhovnog vojnog suda.
Imajući u vidu da je postupak pred Vrhovnim vojnim sudom i Vrhovnim sudom Srbije ukupno trajao kraće od 4 godine, a da se podnosilac ustavne žalbe pre podnošenja tužbe nijednom nije pojavio na svom radnom mestu i da se 5 godina 4 meseca i 12 dana, dakle znatno duže nego što je trajao sudski postupak, nijednom ni na koji način nije interesovao za svoj radnopravni status, iako je posledica prestanka službe bilo i to što je prestala da mu se isplaćuje zarada, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je pri tome posebno imao u vidu da je postupak pred Vrhovnim sudom Srbije, od dana preuzimanja predmeta do dana donošenja presude, trajao svega godinu dana i devet meseci.
Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Ovo iz razloga što je protiv rešenja Saveznog ministarstva za odbranu, Sekretarijat ministarstva, broj 5-63 od 10. maja 1999. godine, kao konačnog upravnog akta, podnosilac ustavne žalbe imao pravo da podnese tužbu u upravnom sporu nadležnom sudu, što je i učinio, te je o podnetoj tužbi Vrhovni sud Srbije, nakon razmatranja spisa predmeta, ocene navoda tužbe i odgovora na tužbu, kao i ocene zakonitosti osporenog rešenja, odlučio osporenom presudom. Ustavni sud nalazi da se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je nedostavljanje konačnog upravnog akta u primerenom roku učinilo podnošenje tužbe u upravnom sporu nedelotvornim pravnim sredstvom. Ovo iz razloga što je po tužbi odlučeno donošenjem presude, a ni u podnetoj tužbi, niti u ustavnoj žalbi, podnosilac nije pružio dokaze na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da su za neizvršenu blagovremenu dostavu odgovorni nadležni upravni organi. Štaviše i njegovo pojavljivanje septembra 2004. godine sa duplikatom radne knjižice koji je izdat u Baru, Republika Crna Gora, posredno potvrđuje da se nije nalazio na adresi u Prištini, kako to u tužbi ističe, te da mu, kako je i konstatovano u spisima predmeta upravnog postupka, konačno rešenje nije ni moglo biti dostavljeno ranije. Stoga Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za pozivanje na uskraćivanje ili povredu Ustavom zajemčenog prava u situaciji kada lice svojim činjenjem ili nečinjenjem samo sebe onemogući u ostvarivanju određenog prava, odnosno u delotvornom ostvarivanju tog prava.
6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba nije osnovana, te je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.
Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti