Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina. Iako je podnositeljka doprinela odugovlačenju, neefikasnost suda je bila presudna, ali se naknada štete ne dosuđuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubice Marić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Ljubice Marić i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu broj P. 2288/07 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubica Marić iz Beograda je 7. jula 2009. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava iz člana 22, člana 32. stav 1, čl. 36. i 51. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu broj P. 2288/07.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je trajanje osporenog sudskog postupka bilo nerazumno dugo, i da odgovornost za to pre svega snosi Opštinski sud u Kragujevcu, koji nije sprečio odugovlačenje postupka, zloupotrebu procesnih prava, te pasivno držanje tuženog; da se postupak pred prvostepenim sudom odvijao suprotno članu 10. Zakona o parničnom postupku, da su se menjale sudije, da su ročišta zakazivana u dugim vremenskim razmacima i da su često odlagana, kao i da je "sud pokušavao, na sve moguće načine, u vrlo pristrasnom suđenju, da eliminiše tužilju iz sudskog postupka"; da je i postupak pred drugostepenim sudom takođe trajao dugo, imajući u vidu da je o žalbi odlučeno nakon dve godine od dana podnošenja žalbe, kao i da je podnositeljki ustavne žalbe drugostepeno rešenje dostavljeno tek nakon pet meseci od donošenja; da ni prvostepeni, ni drugostepeni sud koji je odlučivao o žalbi podnositeljke, nisu uzeli u obzir činjenicu da podnositeljka nije pristupila zakazanom ročištu, što je za posledicu imalo donošenje rešenja da se tužba smatra povučenom, jer je zvanično bilo objavljeno da su pravosudni radnici u štrajku i da se ročišta ne održavaju, kao i da je taj podatak dobila i od radnika pisarnice prvostepenog suda, na koji način su joj uskraćena Ustavom zajemčena prava na koja se pozvala u ustavnoj žalbi. Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud usvoji njenu ustavnu žalbu, poništi rešenje Opštinskog suda u Kragujevcu o povlačenju tužbe, kao i rešenje drugostepenog suda kojim je po žalbi potvrđeno rešenje prvostepenog suda, te da joj utvrdi pravo na naknadu štete na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbama člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2288/07, osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 19. marta 2001. godine podnela predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, pa je Opštinski sud u Kragujevcu doneo rešenje o izvršenju Iv. 3-458/2001 od 27. jula 2001. godine.

Protiv ovog rešenja izvršni dužnik je uložio prigovor.

Rešenjem Opštinskog suda u Kragujevcu Ipv (Iv). 86/01 od 12. septembra 2001. godine stavljeno je van snage rešenje o izvršenju tog suda Iv. 3-458/2001 od 27. jula 2001. godine, u delu u kome je određeno izvršenje i određeno da se ukidaju sve sprovedene radnje, kao i da će se postupak nastaviti kao povodom prigovora protiv platnog naloga pred tim sudom kao mesno nadležnim.

Na ročištu održanom 27. novembra 2001. godine Opštinski sud u Kragujevcu je doneo rešenje o obustavi predmetnog postupka izvršenja, s obzirom na to da je rešenjem tog suda Ipv (Iv). 86/01 od 12. septembra 2001. godine stavljeno van snage rešenje o izvršenju Iv. 3-458/2001 od 27. jula 2001. godine, u delu u kome je određeno izvršenje i određeno da se ukidaju sve sprovedene radnje.

Spisi predmeta su 27. novembra 2001. godine prosleđeni parničnom odeljenju tog suda na dalju nadležnost. Ročište zakazano za 15. januar 2002. godine nije održano zbog zajedničkog predloga parničnih stranaka da se ročište odloži, pa je pripremno ročište održano 12. februara 2002. godine. Nakon toga je Opštinski sud u Kragujevcu zakazao još devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih su četiri održana (17. maja 2002. godine, 17. juna 2002. godine, 25. juna 2003. godine i 6. oktobra 2003. godine), dok pet nije održano (dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva na predlog tuženog, a jedno jer nije pristupila podnositeljka ustavne žalbe), odredio izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka ekonomsko – finansijske struke i 18. novembra 2003. godine doneo rešenje P. 3147/01 kojim je utvrđeno da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje počev od tog datuma.

Po predlogu tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, od 24. novembra 2003. godine, Opštinski sud u Kragujevcu je na ročištu održanom 10. februara 2004. godine doneo rešenje kojim se dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje, pa je stavljeno van snage rešenje tog suda P. 3147/01 od 18. novembra 2003. godine.

Nakon pet zakazanih ročišta za glavnu raspravu, od kojih je tri održano (26. marta 2004. godine, 12. maja 2004. godine i 28. juna 2004. godine), dok ročište zakazano za 27. mart 2006. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, Opštinski sud u Kragujevcu je doneo rešenje P. 3147/01 od 15. maja 2006. godine kojim je utvrđeno da je tužba povučena, sa obrazloženjem da punomoćnik tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, nije pristupio zakazanom ročištu za glavnu raspravu, iako je uredno pozvan.

Po predlogu tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, od 22. maja 2006. godine, Opštinski sud u Kragujevcu je doneo rešenje P. 3147/01 od 27. jula 2007. godine kojim se dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje, stavlja van snage rešenje tog suda P. 3147/01 od 15. maja 2006. godine i nalaže pisarnici tog suda da predmet zavede pod novim brojem.

U daljem postupku prvostepeni sud je zakazao još dva ročišta za glavnu raspravu, ali ročišta nisu održana (ročište zakazano za 9. oktobar 2007. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok ročištu zakazanom za 9. novembar 2007. godine nisu pristupile obe parnične stranke). Opštinski sud u Kragujevcu je 9. novembra 2007. godine doneo osporeno rešenje P. 2288/07, kojim je utvrđeno da je tužba povučena, sa obrazloženjem da tužilja nije pristupila ročištu zakazanom za 9. novembar 2007. godine, a bila je uredno pozvana, kao ni punomoćnik tuženog, takođe uredno pozvan.

Podnositeljka ustavne žalbe je 6. februara 2008. godine podnela prvostepenom sudu predlog za povraćaj u pređašnje stanje, koji se ima smatrati žalbom ukoliko sud ne dozvoli vraćanje u pređašnje stanje.

Rešenjem Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2288/07 od 3. septembra 2008. godine odbijen je predlog tužilje da se dozvoli povraćaj u pređašnje stanje.

Osporenim rešenjem Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1274/09 od 21. septembra 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 9. novembra 2007. godine (pogrešno navedeno 2. novembra 2007. godine). Drugostepeno rešenje je dostavljeno punomoćniku tuženog 4. decembra 2009. godine, a podnositeljki ustavne žalbe 23. februara 2010. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju, kao i da svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom (član 51.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.),

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom. Stoga je Ustavni sud postojanje povrede istaknutih prava cenio u odnosu na odredbe člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava, kojima se jemče pravo na pravično suđenje, pravo na pravno sredstvo i pravo na imovinu.

5. U vezi navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak otpočeo 19. marta 2001. godine podnošenjem predloga za izvršenje Opštinskom sudu u Kragujevcu, a da je pravnosnažno okončan 21. septembra 2009. godine.

Navedeno trajanje postupka od osam godina i šest meseci samo po sebi ukazuje da sudski postupak nije okončan u razumnom roku. I pored ove konstatacije, Sud je kod ocene podnositeljkinih navoda pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom konkretnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanje same podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti, konkretno sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnositeljku ustavne žalbe su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja parničnog sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe nije bilo izuzetno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. Naime, sud je trebalo da utvrdi osnovanost potraživanja tužilje prema tuženom, odnosno postojanje duga u traženom iznosu, zbog čega je, u pogledu činjenica koje su bile sporne među strankama, izvršen uvid u određenu dokumentaciju, saslušana su tri svedoka i izvršeno veštačenje putem veštaka ekonomsko – finansijske struke.

U pogledu ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka znatno doprinela dužini trajanja osporenog sudskog postupka. Naime, tri ročišta nisu održana jer nije pristupila podnositeljka ustavne žalbe (18. novembra 2003. godine, 15. maja 2006. godine i 9. novembra 2007. godine). Opštinski sud u Kragujevcu je najpre 18. novembra 2003. godine doneo rešenje, na predlog punomoćnika tuženog, da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje, imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije pristupila ročištu, a uredno je pozvana. Postupak je nastavljen 10. februara 2004. godine. Potom je prvostepeni sud doneo rešenje kojim je utvrđeno da je tužba povučena, s obzirom da ni podnositeljka ustavne žalbe kao tužilja, niti tuženi, nisu pristupili ročištu zakazanom za 15. maj 2006. godine, a uredno su pozvani. Sud je rešenjem od 27. jula 2007. godine dozvolio povraćaj u pređašnje stanje i postupak je nastavljen. I najzad, Opštinski sud u Kragujevcu je 9. novembra 2007. godine doneo osporeno rešenje kojim je utvrđeno da je tužba podnositeljke ustavne žalbe povučena, s obzirom da tužilja nije pristupila ročištu zakazanom za 9. novembar 2007. godine, a bila je uredno pozvana, kao ni punomoćnik tuženog, takođe uredno pozvan.

U pogledu interesa same podnositeljke ustavne žalbe, predmet spora je od materijalnog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, budući da se radi o zahtevu za naplatu određene sume novca, posebno imajući u vidu iznos kamate na iznos glavnog duga.

Ocenjujući ponašanje sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da, iako je u određenim periodima Opštinski sud u Kragujevcu zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima, da je u toku predmetnog parničnog postupka sud više puta ispoljio neefikasnost u postupanju. Prvostepeni sud je u ovoj pravnoj stvari u periodu od šest godina i osam meseci zakazao 20 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je samo deset održano (četiri ročišta nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije). Takođe, sud je o predlogu podnositeljke ustavne žalbe za povraćaj u pređašnje stanje od 22. maja 2006. godine odlučio rešenjem od 27. jula 2007. godine, odnosno nakon godinu i dva meseca od podnošenja predloga. Predmetni postupak je trajao više od osam godina i pravnosnažno je okončan rešenjem kojim se tužba smatra povučenom. Okružni sud u Kragujevcu je o podnetoj žalbi odlučio osporenim rešenjem od 21. septembra 2009. godine, odnosno o žalbi je odlučeno nakon godinu i po dana od njenog podnošenja i ovo rešenje je dostavljeno podnositeljki ustavne žalbe tek nakon pet meseci.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 2288/07 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je najpre potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenim rešenjima redovnih sudova povređeno ili uskraćeno ovo ustavno pravo podnositeljke. Ustavni sud konstatuje da je Opštinski sud u Kragujevcu, saglasno odredbi člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, utvrdio da je tužba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, povučena. Ustavni sud smatra da su Opštinski sud u Kragujevcu, a potom i Okružni sud u Kragujevcu odlučujući o podnetoj žalbi, za svoje stavove dali jasne, precizne i logične zaključke, imajući u vidu da su sa ročišta za glavnu raspravu neopravdano izostali i tužilja i tuženi. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnositeljke ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da su navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi ustavnih prava identični navodima koji su već izneti u žalbi protiv prvostepenog rešenja, a koje je drugostepeni sud razmotrio i obrazložio u osporenom rešenju.

U odredbi člana 32. stav 1. Ustava, takođe, nije izričito propisana ni garancija prava na pristup sudu, ali je ovo načelo sastavni deo prava na pravično suđenje kojim se svakome obezbeđuje pravo da pokrene sudski postupak i pravo da svaki zahtev koji se odnosi na njegova prava i obaveze bude razmotren pred sudom. Ustavni sud je utvrdio da se, u konkretnom slučaju, postupak vodio po tužbi podnositeljke ustavne žalbe. Prvostepeni sud je, u skladu sa svojim ovlašćenjima iz Zakona o parničnom postupku, utvrdio da je tužba podnositeljke povučena, dajući za svoju odluku ustavnopravno prihvatljive razloge. Odluku prvostepenog suda je potvrdio i drugostepeni sud donošenjem osporenog rešenja, rešavajući o žalbi podnositeljke, takođe u skladu sa svojim ovlašćenjima iz pomenutog zakona. Naime, okolnost da podnositeljka ustavne žalbe nije zadovoljna ishodom predmetnog postupka sama po sebi ne znači da nije imala efektivan pristup sudu. Ustavni sud ističe da je parnični postupak upravo vođen povodom tužbe podnositeljke ustavne žalbe, da je podnositeljka imala mogućnost da svoj predmet prezentuje sudu, da je bila upoznata sa dokazima koje je sud izveo, da je mogla da daje komentare na dokaze i navode suprotne strane, te da iz dokumentacije dostavljene Ustavnom sudu ne proizlazi da je podnositeljka u odnosu na tuženog bila drugačije tretirana. Podnositeljka ustavne žalbe je dalje imala mogućnost da izjavi žalbu o kojoj je odlučivao nadležni sud koji je u obrazloženju naveo razloge za svoju odluku, odnosno razloge zbog kojih žalbeni navodi nisu mogli da dovedu do drugačijeg rešavanja konkretne pravne stvari.

S obzirom da je podnositeljki ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove, Ustavni sud je utvrdio da nije bilo povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te ni povrede prava na sudsku zaštitu zajemčenog članom 22. stav 1. Ustava.

U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na nezavistan i nepristrasan sud, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije pružila uverljive dokaze da u postupanju sudova ima elemenata koji bi ukazali na njihovu pristrasnost u konkretnom predmetu, već se radi o propuštanju preuzimanja odgovornosti i korišćenja raspoloživih procesnih mehanizama kojima bi se trajanje ove parnice svelo u okvire razumnog roka.

U pogledu navoda podnositeljke da joj je povređeno pravo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da su ovi navodi podnositeljke neosnovani. Naime, podnositeljka ustavne žalbe je protiv prvostepenog rešenja ostvarila pravo žalbe neposredno višem sudu, o kojoj je i odlučeno osporenim rešenjem. Pored toga, Ustavni sud naglašava da pojam "delotvorni pravni lek" ne znači da korišćenje određenog pravnog sredstva mora da rezultira pozitivnim ishodom za stranku koja ga koristi, već se, između ostalog, zahteva da nadležni organi imaju ovlašćenja da, ukoliko prihvate suštinske argumente stranke, izmene u njenu korist odluku koju osporava. U konkretnom slučaju, činjenica da pravno sredstvo koje je podnositeljka koristila nije dovelo do pozitivnog ishoda, sama po sebi ne predstavlja kršenje prava na delotvoran pravni lek. Takođe, podnositeljka ustavne žalbe nije pružila dokaze da je u postupanju sudova bilo nejednakog postupanja u istim pravnim situacijama.

Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije navela ustavnopravno prihvatljive razloge koji bi ukazivali na postojanje povrede zajemčenih prava iz člana 51. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe takođe smatra da joj je osporenim pojedinačnim aktima povređeno i pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava. U vezi sa navodima o povredi ovog prava, podnositeljka se nije konkretno pozvala na neki od principa sadržanih u navedenom članu Ustava, već povredu ovog prava vezuje za napred navedene povrede, a s obzirom da je Sud već dao svoju ocenu u delu koji se tiče prava na pravično suđenje, sledi i da navodi podnositeljke o povredi prava na imovinu nisu osnovani.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu. Ustavni sud konstatuje da je samo donošenje odluke o usvajanju ustavne žalbe dovoljno za pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju, imajući u vidu znatan doprinos podnositeljke ovako dugom trajanju postupka.

Saglasno odredbi 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti