Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje zbog neujednačene prakse okružnih sudova. Različito postupanje u identičnim sporovima oko prava na uvećanu zaradu za smenski rad stvorilo je pravnu nesigurnost, narušavajući pravo podnosilaca.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-1260/2010
03.04.2013.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nebojše Radojevića, Zorana Ilića, Igora Lazića, Ljubiše Stanojevića, Miodraga Tomića, Nebojše Saveskog, Saše Jankovića i Dragoljuba Andrića, svih iz Obrenovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2013. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Nebojše Radojevića, Zorana Ilića, Igora Lazića, Ljubiše Stanojevića, Miodraga Tomića, Nebojše Saveskog, Saše Jankovića i Dragoljuba Andrića i utvrđuje da je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 5184/09 od 24. novembra 2009. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".
O b r a z l o ž e nj e
1. Nebojša Radojević, Zoran Ilić, Igor Lazić, Ljubiša St anojević, Miodrag Tomić, Nebojša Saveski, Saša Janković i Dragoljub Andrić, svi iz Obrenovca , podneli su Ustavnom sudu 11. februara 2010. godine, preko zajedničkog punomoćnika, advokata Dragana Radojčića iz Obrenovca, ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 5184/09 od 24. novembra 2009 . godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su prvostepeni i drugostepeni sud pogrešno protumačili odredbe Zakona o radu kojima je regulisana isplata uvećane zarade po osnovu smenskog rada; da je rad kod tuženog Privrednog društva "Termoelektrane Nikola Tesla" D.O.O. iz Obrenovca u utuženom periodu bio organizovan kao rad u smenama; da sud čija je odluka predmet osporavanja u ustavnoj ža lbi, smenski rad pogrešno tumači kao preraspodelu radnog vremena, s obzirom na to da tuženi poslodavac nikada nije doneo odluku o preraspodeli radnog vremena; da podnosiocima pripada razlika između uvećane zarade po osnovu smenskog rada koja im je u utuženom periodu isplaćena prema odredbama Posebnog kolektivnog ugovora iz 2002. godine i one koja im je sledovala prema odredbama Zakona o radu iz 2005. godine; da su samo zaposleni u "Elektroprivredi Srbije" koji su svoja potraživanja po navedenom osnovu ostvarivali pred Okružnim sudom u Beogradu, ostali bez isplate, dok su ostali zaposleni širom Srbije takva svoja potraživanja naplatili po osnovu pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka.
Zbog napred navedenih razloga, podnosioci ustavne žalbe smatraju da su im osporenim presudama povređena označena Ustavom zajemčena prava. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Opštinskog suda u Obrenovcu P1. 139/09, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Tužioci Nebojša Radojević, Zoran Ilić, Igor Lazić, Ljubiša Stanojević, Miodrag Tomić , Nebojša Saveski, Saša Janković i Dragoljub Andrić, svi iz Obrenovca, podneli su zajedno sa drugim tužiocima 27. februara 2008. godine tužbu Opštinskom sudu u Obrenovcu protiv tuženog Privrednog društva "Termoelektrane Nikola Tesla" D.O.O. iz Obrenovca, radi isplate neisplaćene uvećane zarade za rad u smenama za period od 23. marta 2005. godine do 1. januara 2007. godine.
Presudom Opštinskog suda u Obrenovcu P1. 139/09 od 1. oktobra 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno: da prema nespornim navodima parničnih stranaka, tužioci jedan dan rade od 7,00 do 19,00 časova, drugi dan od 19,00 do 7,00 časova, a potom su, u zavisnosti od broja izvršilaca, slobodni narednih 48 ili 72 sata ; da je takav rad smenski, jer se pod tim podrazumeva rad organizovan u smenama, tako da zaposleni menjaju smene u istim vremenskim razmacima iz dana u dan ; da tužioci nisu radili dvokratno u toku jednog dana, niti su u istim vremenskim razmacima neizmenično radili pre i posle podne, što ne bi bio smenski rad, te da je tuženi stoga u obavezi da, saglasno odredbi člana 108. stav 1. tačka 2) Zakona o radu , isplati tužiocima uvećanu zaradu po osnovu rada u smenama; da je sam poslodavac Uputstvom br. 11393 od 4. juna 2002. godine utvrdio raspore d radnog vremena za smenski rad, pa se način na koji rade tužioci ne može smatrati preraspodelom radnog vremena, s obzirom na to da tu preraspodelu nije izvršio tuženi zbog toga što to zahteva priroda delatnosti, organizacija rada, bolje korišćenje sredstava rada, racionalnije korišćenje radnog vremena i izvršenje određenog posla u roku, tim pre što tuženi nije nikada doneo odluku o preraspodeli radnog vremena, te stoga sud smatra da tužioci obavljaju rad u smenama i da su smenski radnici.
Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 5184/09 od 24. novembra 2009. godine preinačio ožalbenu presudu Oštinskog suda u Obrenovcu P1. 139/09 od 1. oktobra 2009. godine i odbio tužbene zahteve tužilaca . U obrazloženju drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio mater ijalno pravo; da je za ostvarivanje prava na uvećanu zaradu po osnovu rada u smenama po trebno da se ostvare dva uslova: da zaposleni radi u smenama i da takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade; da u konkretnom slučaju rad tužilaca nije vrednovan kao smenski rad prilikom utvrđivanja zarade, jer su tužioci u utuženom periodu jedan dan radili od 7,00 do 19,00 časova, drugi dan od 19,00 do 7,00 časova, a potom su, u zavisnosti od broja izvršilaca, bili slobodni narednih 48 ili 72 sata, što predstavlja preraspodelu radnog vremena, gde u određene dane zaposleni radi duže od punog radnog vremena, ali tako da ukupno radno vreme ne bude duže od punog radnog vremena; da ovakav rad ima elemente smenskog rada , ali da on po definiciji odredaba Zakona o radu i člana 43. Posebnog kolektivnog ugovora za „Elektroprivredu Srbije“ nije osnov za uvećanje zarade , već je to samo smenski rad, te da je ta razlika napravljena i u Uputstvu o organizovanju i evidentiranju časova zaposlenih koji rade u smenskom radu u članu 2. stav 2; da je okolnost što je tuženi poslodavac tužiocima vršio isplatu uvećane zarade od 2% po osnovu smenskog rada bez značaja, jer iz člana 211. Zakona o obligacionim odnosima proizlazi da onaj ko izvrši isplatu znajući da nije dužan da plati nema pravo da zahteva povraćaj , ali to ne znači i priznanje osnova potraživanja u parnici kada tuženi osporava taj osnov.
4. Odredbama Ustava na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).
Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe bitne su sledeće odredbe Zakona o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) koji se primenjivao u utuženom periodu: da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom (čaln 8. stav 1.); da ako opšti akt i pojedine njegove odredbe utvrđuju nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih zakonom, primenjuju se odredbe zakona (član 9. stav 1.); da radna nedelja traje pet radnih dana; da raspored radnog vremena u okviru radne nedelje utvrđuje poslodavac; da radni dan, po pravilu, traje osam časova (član 55. st. 1, 2. i 3.); da poslodavac kod koga se rad obavlja u smenama, noću ili kad priroda posla i organizacija rada to zahteva - radnu nedelju i raspored radnog vremena može da organizuje na drugi način (član 56. stav 1.); da poslodavac može da izvrši preraspodelu radnog vremena kada to zahteva priroda delatnosti, organizacija rada, bolje korišćenje sredstava rada, racionalnije korišćenje radnog vremena i izvršenje određenog posla u utvrđenim rokovima (član 57. stav 1.); da se preraspodela radnog vremena vrši tako da ukupno radno vreme zaposlenog u periodu od šest meseci u toku kalendarske godine u proseku ne bude duže od punog radnog vremena (član 57. stav 2.); da u slučaju preraspodele radnog vremena, radno vreme ne može da traje duže od 60 časova nedeljno (član 57. stav 3.); da ako je rad organizovan u smenama, poslodavac je dužan da obezbedi izmenu smena, tako da zaposleni ne radi neprekidno više od jedne radne nedelje noću (član 63. stav 1.); da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i za rad noću i rad u smenama, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade - najmanje 26% od osnovice (član 108. stav 1. tačka 2)); da ako su se istovremeno stekli uslovi po više osnova utvrđenih u stavu 1. ovog člana, procenat uvećane zarade ne može biti niži od zbira procenata po svakom od osnova uvećanja (član 108. stav 2.):
Odredbe člana 43 . Posebnog kolektivnog ugovora za "Elektroprivredu Srbije" ("Službeni glasnik RS" , br. 87/02, 14/06 i 59/06), važećeg u utuženom periodu, propisivale su sledeće: da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za - 1) neradne držav ne i verske praznike - za 150 %, 2) rad duži od punog radnog vrem ena (prekovremeni rad) - za 45%, 3) rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana) - za 45%, 4) rad u smeni - za 2%, 5) rad nedeljom - za 15% (stav 1.) ; da ako se istovremeno steknu uslovi za uvećanje zarade zaposlenog po više osnova utvrđenih u stavu 1. ovog člana, procenat uvećanja zarade jednak je zbiru procenata po svakom od navedenih osnova za uvećanje zarade zaposlenog (član 43. stav 2.).
Članom 2. stav 2. Uputstva o organizovanju i evidentiranju časova zaposlenih koji rade u smenskom radu u JP "Termoelektrane Nikola Tesla" broj 11393 od 4. juna 2002. godine bilo je propisano da je pravilo da mesečnim rasporedom smena, odnosno turnusa, svaki zaposleni ostvari 156 sati redovnog rada, u smenskom rasporedu rada (12, 24, 72, odnosno 12, 48) što odgovara mesečnom fondu od 174 sata vansmenskih zaposlenih, da osnovni raspored rada pod razumeva rad sa šest izvršilaca, kao i da se slobodni dani smenskog osoblja tretiraju kao vikend vansmenskog osoblja.
5. Imajući u vidu ustavnopravne razloge na kojima se temelje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da podnosioci ukazuju na različito postupanje redovnih sudova u Republici Srbiji u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.
Ocenjujući navode podnosilaca o nejednakom postupanju redovnih sudova, Ustavni sud je izvršio uvid u presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3442/07 od 26. marta 2009. godine, Okružnog suda u Užicu Gž1. 127/08 od 26. februara 2008. godine i Okružnog suda u Pirotu Gž. 627/07 od 8. oktobra 2007. godine, koje su priložene uz ustavnu žalbu, i utvrdio da su navedeni drugostepeni sudovi, kao sudovi poslednje instance, zauzeli stav da zaposlenima u "Elektrovojvodini" D.O.O. Novi Sad (presuda Okružnog suda u Novom Sadu), "Drinsko-Limskim hidroelektranama" D.O.O. Bajina Bašta (presuda Okružnog suda u Užicu) i "Hidroelektrani Đerdap" D.O.O. Kladovo (presuda Okružnog suda u Pirotu), kojima je u toku 2005. i 2006. godine, saglasno odredbi člana 43. Posebnog kolektivnog ugovora za "Elektroprivredu Srbije", isplaćivana uvećana zarada na ime smenskog rada od 2%, pripada isplata razlike uvećane zarade do zakonom propisanog uvećanja od 26% na ime rada u smenama.
Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud konstatuje da su osnovani navodi podnosilaca o različitom postupanju sudova poslednje instance u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, s obzirom na to da su tužioci iz priloženih presuda takođe bili zaposleni u "Elektroprivredi Srbije" i njihov rad je isto tako bio regulisan odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za "Elektroprivredu Srbije" iz 2002. godine .
Ustavni sud smatra da je sama činjenica što je Okružni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, povodom bitno slične činjenične i pravne situacije doneo različitu odluku u odnosu na odluke okružnih sud ova u Novom Sadu, Užicu i Pirotu, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosilaca ustavne žalbe, te da je takva praksa suda suprotna principu pravne sigurnosti.
P olazeći od toga da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, garantuje i pravna sigurnost u pogledu ujednačenog postupanja sudova u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presud om Okružnog suda u Beogradu Gž1. 5184/10 od 24. novembra 2009. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zbog čega je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US ), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.
6. Razmatrajući navode o povredi prava na pravičnu naknadu za rad, Ustavni sud nalazi da se podnosioci u suštini žale na pogrešnu primenu materijalnog prava, pa s tim u vezi konstatuje da je drugostepeni sud osporenu odluku zasnovao na pravnom shvatanju da rad podnosilaca ustavne žalbe kod tuženog poslodavca nije organizovan u smenama, već da je u pitanju rad zasnovan na preraspodeli radnog vremena, u smislu odredaba člana 57. Zakona o radu. Polazeći od toga da je odredbama Zakona o radu koje regulišu pitanje radnog vremena predviđeno da poslodavac jedini odlučuje o tome kako će radno vreme, odnosno radna nedelja biti organizovana , zaključak redovnih sudova da nema smenskog rada u situaciji kada zaposleni određenog dan a rade duže od punog radnog vremena, a potom, u zavisnosti od toga da li se rad obavlja od 7,00 do 19,00 časova ili od 19,00 do 7,00 časova, zaposleni dobijaju jedan, odnosno dva slobodna radna dana, da bi narednog dana opet radili duže od punog radnog vremena, odnosno da u konkretnom slučaju nema kontinuirane promene smena iz dana u dan ili iz nedelje u nedelju ili posle određenog broja radnih dana, po oceni Ustavnog suda, zasniva se na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud je, stoga, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.
7. Kako je u konkretnom slučaju ocenio da osporenim presudama materijalno pravo nije primenjeno na štetu podnosilaca ustavne žalbe, odnosno da su osporene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, Ustavni sud nalazi da objavljivanje ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije" predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zbog čega je odlučeno kao u tački 2. izreke.
Ustavni sud, takođe, ukazuje da je ovakva odluka utemeljena na postojećoj ustavnosudskoj praksi ovog suda (videti Odluku Už-575/2011 od 21. marta 2013. godine, objavljenu na veb-sajtu Ustavnog suda - www.ustavni.sud.rs).
8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b. stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević