Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 14 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada od 700 evra, dok je deo žalbe koji se odnosi na ishod spora odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Lidija Đukić, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. N. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. N. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1696/17 (inicijalno predmet P. 2473/05 ranijeg Trećeg opštinskog suda u Beogradu) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba podnosioca odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo R. N. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. N. iz Beograda je podneo Ustavnom sudu, 29. novembra 2019. godine, ustavnu žalbu, dopunjenu 8. oktobra 2020. godine, protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1696/17 od 10. novembra 2017. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6539/19 od 23. septembra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na nasleđivanje, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, čl. 58. i 59. Ustava, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1696/17 (inicijalno predmet P. 2473/05 ranijeg Trećeg opštinskog suda u Beogradu).

U ustavnoj žalbi podnosilac navodi da mu je u sporu, koji je započet tužbom podnetom još 2005. godine, a pravnosnažno okončan osporenom presudom tokom 2019. godine, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je ova parnica radi činidbe trajala 14 godina, a prevashodno zbog odugovlačenja sudova i spora oko nadležnosti sudova. Podnosilac smatra da su osporene presude zasnovane na pogrešnoj oceni dokaza, te da su donete uz pogrešnu primenu materijalnog i procesnog prava. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude, te podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u visini od 3.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta P. 1696/17 Prvog osnovnog suda u Beogradu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe, otac, S.N. iz Malog Mokrog Luga, Beograd (kao prvotužilac) i podnosilac ustavne žalbe (kao drugotužilac), podneli su tužbu 23. septembra 2005. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu, radi činidbe – uklanjanja građevinskog materijala, postavljenog bez prethodne saglasnosti tužilaca, sa parcele čiji su sukorisnici, protiv tuženog R.D. iz istog mesta, sa predlogom za određivanje privremene mere. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 2473/05.

Do donošenja presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2473/05 od 2. aprila 2008. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, bilo je zakazano sedam ročišta za glavnu raspravu od kojih je održano pet. Preostala dva ročišta nisu održana jer je sud propustio da dostavi tuženom uz poziv i tužbu, te jer je tuženi tražio odlaganje ročišta. U ovom delu postupka je rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2473/05 od 28. decembra 2006. godine usvojena predložena privremena mera tužilaca, ali je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2533/07 od 21. marta 2007. godine navedeno rešenje ukinuto i predmet vraćen na ponovni postupak, a u dokaznom postupku pročitani su brojni pisani dokazi, među kojima i presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2892/98 -02 od 18. juna 2004. godine kojima su tuženi i njegova supruga stekli pravo vlasništva na kući i korišćenja zemljišta na katastarskoj parceli …/2 zk.ul. … KO Mali Mokri Lug, te izvršen uvid u krivične spise. Takođe, drugotužilac je dobio punomoćje od prvotužioca da ga zastupa u postupku.

Rešavajući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10055/08 od 1. oktobra 2008. godine ukinuo presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2473/05 od 2. aprila 2008. godine i predmet vratio na ponovni postupak. Kao jedan od razloga za ukidanje bila je i sporna aktivna legitimacija drugotužioca, te je, između ostalog, dat nalog prvostepenom sudu da se zatraži izveštaj od zemljišnih knjiga i katastra povodom sporne parcele o površini, nosiocima prava korišćenja, sa svim promenama od dana upisa parcele u zemljišne knjige, nakon čega će imajući u vidu stečena prava tuženog na osnovu pravnosnažne presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2892/98-02 od 18. juna 2004. godine prvostepeni sud utvrditi ko je isključivi nosilac prava korišćenja ili sukorisnik na navedenoj parceli, jer iz do sada izvedenih i dostavljenih dokaza proizlazi da drugotužilac nije stekao pravo korišćenja odnosno sukorišćenja sporne parcele .

Predmet je pred prvostepenim sudom dobio broj P. 4586/08. Tužilac je podneskom precizirao tužbeni zahtev – preinačio tužbu 26. januara 2009. godine, dodavši uz ranije označenu katastarsku parcelu …/2, još jednu parcelu …/5, obe zk.ul. … KO Mali Mokri Lug, sa kojih sada, pored uklanjanja materijala i vraćanja u prvobitno stanje zemljišta, treba porušiti i bespravni objekat koji je tuženi izgradio.

U ponovnom prvostepenom postupku, nakon jednog održanog i tri neodržana ročišta pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, postupak je nastavljen pred sada nadležnim Prvim osnovim sudom u Beogradu u predmetu P. 18709/10. Razlozi za neodržavanje ročišta su bili: to što, i pored dve urgencije suda, nije dostavljen izveštaj Drugog opštinskog suda u Beogradu – Zemljišne knjige (tražen prema nalogu drugostepenog suda); jer su tužioci tražili odlaganje i jer je u vreme zakazanog ročišta bilo zakazano ročište u krivičnom postupku koji je vođen protiv jedne od stranaka.

U predmetu P. 18709/10 na prvom održanom ročištu 10. maja 2010. godine zastalo se sa postupkom zbog provere parnične sposobnosti prvotužioca, a do postupanja Gradskog centra za socijalni rad. Sud je 26. maja 2010. godine zatražio da navedeni nadležni organ izađe na teren radi provere potrebe postavljanja privremenog staratelja prvotužiocu. Rešenjem Gradskog centra za socijalni rad - Odeljenje Zvezdara broj 57101 – 2407 od 22. jula 2010. godine prvotužiocu je postavljen privremeni staratelj u ovom parničnom postupku – njegova supruga M.N, koja je umesto dosadašnjeg punomoćnika prvotužioca – njegovog sina (u parnici drugotužioca), angažovala advokata.

Do donošenja rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18709/10 od 17. decembra 2014. godine, kojim se prekida postupak iza smrti prvotužioca i određuje da će se nastaviti kada naslednik ili staralac zaostavštine pok. S.N. preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine, bilo je zakazano 13 ročišta, a održano je šest. Na održanim ročištima je tužiocima više puta nalagano da urede tužbeni zahtev i postave jasan i izvršiv zahtev; od RGZ – Službe za katastar nepokretnosti Zvezdara su traženi najnoviji izveštaji; posle više puta preciziranih tužbenih zahteva konačno je isti preciziran 13. oktobra 2011. godine); drugotužiocu (koji je ponovo zastupao prvotužioca i otkazao punomoćje advokatu) je 18. novembra 2011. godine, pa 21. aprila 2014. godine, ponovo naloženo da dostavi najnoviji izvod iz javnih knjiga, a u tom periodu zbog navoda drugotužioca da ne može da dostavi tražene izveštaje od RGZ Službe za katastar nepokretnosti Zvezdara su traženi najnoviji izvodi iz lista nepokretnosti, kao i izveštaj o vlasničkim promenama; po predlogu tužilačke strane su pribavljani spisi postupka za rušenje bespravno podignutog objekta na spornoj parceli broj 351-4270/03 Opštine Zvezdara – Odeljenja za imovinsko pravne poslove, kao i krivičnog postupka koji je vođen protiv tuženog zbog bespravne gradnje K. 712/16, te parničnog postupka P. 2892/98-02 Trećeg opštinskog suda. U ovom delu postupka je traženo i proširenje tužbe na tuženu N.D prema podnesku od 13. oktobra 2011. godine, ali je sud odbio ovo proširenje, kojem se tužena protivila. Rešenjem Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje Zvezdara broj 57020–2205/2013 od 8. jula 2013. godine pod starateljstvo je stavljen prvotužilac, koji je prethodno pravnosnažnim sudskim rešenjem lišen poslovne sposobnosti u potpunosti, i određeno da dužnost staratelja obavlja sin – drugotužilac u parnici. Na ročištu održanom 10. aprila 2014. godine određen je zastoj od 60 dana povodom pribavljanja najnovijeg izvoda iz lista nepokretnosti za sporne parcele od RGZ – Službe za katastar nepokretnosti Zvezdara.

Podnosilac ustavne žalbe se, posle određenog prekida postupka rešenjem P. 18709/10 od 17. decembra 2014. godine, podneskom od 25. marta 2016. godine izjasnio da stupa u parnicu na mesto prvotužioca i preuzima postupak, te dostavio rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 5410/15 od 13. novembra 2015. godine kojim je oglašen za naslednika iza pok. S.N. ovde prvotužioca.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18709/10 od 26. decembra 2016. godine je nastavljen postupak u ovoj pravnoj stvari, a predmet je dobio novi broj P. 1696/17. Nakon tri održana ročišta na kojima su saslušani tužilac i tuženi i pribavljen izveštaj RGZ – Službe za katastar nepokretnosti Zvezdara, te tužilac predao podnesak od 9. novembra 2017. godine kojim ponovo konačno precizira tužbeni zahtev, zaključena je glavna rasprava.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1696/17 od 10. novembra 2017. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca; u drugom stavu izreke navedene presude je odbijen prigovor apsolutne nenadležnosti u ovoj pravnoj stvari kao neosnovan; u trećem stavu izreke je odbijen predlog tuženog za prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, dok je četvrtim stavom izreke obavezan tužilac da tuženom plati troškove parničnog postupka. Tužilac je 13. decembra 2017. godine izjavio žalbu protiv navedene presude Višem sudu u Beogradu, a prema pravnoj pouci iz presude. Naredba za dostavljanje spisa Višem suda u Beogradu je data 19. januara 2018. godine,

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 2560/18 od 9. maja 2019. godine se taj sud oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po žalbi tužioca, te odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spis predmeta dostavi Apelacionom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6539/19 od 23. septembra 2019. godine je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1696/17 od 10. novembra 2017. godine u stavu prvom i četvrtom izreke.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 7/20 od 31. avgusta 2020. godine je odbačen kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tužioca izjavljen protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6539/19 od 23. septembra 2019. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe podnosioca, kao drugotužioca, 23. septembra 2005. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu, do pravnosnažnog okončanja 23. septembra 2019. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6539/19, trajao za podnosioca ustavne žalbe 14 godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Navedeno trajanje sudskog postupka ukazuje da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio činjenično i pravno složen, jer je u ovom sporu bila sporna aktivna legitimacija tužilaca, a pre svega drugotužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te zbog rasvetljavanja činjenica u vezi sa spornim parcelama, sticanjem prava vlasništva, odnosno korišćenja na istima i statusa izgrađenog objekta na parceli čije je uklanjanje, pored građevinskog materijala, traženo tokom trajanja postupka. Takođe, i procesno je bio usložnjen iz više razloga: zbog provere parnične sposobnosti prvotužioca: postupka postavljanja staratelja prvotužiocu (u dva navrata); dva određena zastoja od po 60 dana, a povodom izveštaja Gradskog centra za socijalni rad – Odeljenje Zvezdara i RGZ – Službe za katastar nepokretnosti Zvezdara (zbog parcelacije i promene vlasnika i korisnika nepokretnosti); preinačenja tužbe; prekida postupka u trajanju od godinu i po, zbog smrti prvotužioca, te pribavljanja spisa iz različitih vrsta postupaka, kako parničnih po nalogu drugostepenog suda, tako i krivičnih i upravnih po predlogu tužilaca.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da, i kod pretpostavljenog legitimnog interesa da se ovaj spor okonča u razumnom roku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, kao drugotužioca, de facto bilo je usmereno na odugovlačenje postupka, a ne na njegovo efikasno okončanje. Prevashodno, na ponašanje suprotno procesnoj ulozi tužioca ukazuje to što podnosilac nije, najpre, uz tužbu, a ni kasniju u toku postupka, pa ni kad je stupio na mesto prvotužioca, posle njegove smrti, dostavio dokaze radi razrešenja spornog pitanja o pravu korišćenja na zemljištu. Istovremeno je brojnim preciziranjima tužbenog zahteva kako radi postavljanja jasnog i izvršivog tužbenog zahteva po nalogu suda, tako i samoinicijativno, pa i na dan zaključenja glavne rasprave, te preinačenjem tužbenog zahtev šest godina posle podnošenja tužbe, produžavao postupak. Uz to, jednom je zatražio i odlaganje ročišta.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da, prevashodno, nadležni prvostepeni sudovi nisu preduzimali sve neophodne radnje kako bi se ovaj spor sproveo brzo i efikasno, te da odgovornost za četrnaestogodišnje trajanje postupka leži na prvostepenim sudovima. Iako je prva prvostepena presuda u ovoj pravnoj stvari doneta nakon dve i po godine, ona je ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupka. Međutim druga po redu prvostepena presuda doneta je tek nakon devet godina posle prve, iako se u ovom delu postupka ne mogu staviti na teret sudu dva zastoja postupka od po 60 dana i period od godinu i tri meseca, gledajući od kada je određen prekid postupka zbog smrti prvotužioca pa do predloga da se postupak nastavi i drugotužilac stupi u parnicu. Dužem trajanju postupka doprinelo je i otežano pribavljanje podataka službenim putem od RGZ – Službe za katastar nepokretnosti Zvezdara, bez obzira na urgencije suda, jer su iz zemljišnih knjiga podaci preuzeti u Službu za katastar, jer su za upise i promene vlasništva, odnosno korišćenja bili u toku žalbeni postupci, te predmetne parcele bile u postupku izlaganja na javni uvid podataka o nepokretnostima i pravima na njima. Na dužinu trajanja postupka uticalo je i preinačenje tužbenog zahteva, te potreba da se pored podataka o jednoj parceli pribavljaju i podaci za drugu. Iako odgovornost za četrnaestogodišnje trajanje postupka prevashodno leži na prvostepenim sudovima, pa i zbog pravne pouke da se žalba protiv prvostepene presude podnosi Višem sudu u Beogradu umesto Apelacionom sudu u Beogradu, ipak je i odlučivanje Višeg suda u Beogradu da se oglasi stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, produžilo ovaj postupak za godinu i skoro četiri meseca.

Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da osporeni postupak traje 14 godina, bez obzira na njegovu složenost i doprinos podnosioca. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu podnosioca u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, te između ostalog i složenost postupka, kao i značajan doprinos podnosioca. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo donošenjem osporenih presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1696/17 od 10. novembra 2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6539/19 od 23. septembra 2019. godine, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi, osim ponavljanja žalbenih navoda i iskazanog nezadovoljstva ishodom konkretnog parničnog postupka, nisu navedeni argumentovani razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava.

Ustavni sud ukazuje da, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili procesno i materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako su dokazi cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako je uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj. U vezi sa tim, a nasuprot navodima ustavne žalbe, Ustavni sud je stanovišta da su nadležni sudovi u osporenim odlukama, na ustavnopravno prihvatljiv način, uz primenu merodavnog materijalnog i procesnog prava, obrazložili svoje odluke. Ovo sve u situaciji kada su tuženi i njegova supruga isključivi sukorisnici spornog zemljišta, i kada su njihova prava stečena po osnovu pravosnažne presude (kojoj je prethodio ugovor o kupoprodaji iz 1975. godine zaključen sa prvotužiocem, kao prodavcem), a koja je doneta pre ostavinskog rešenja na koje se tužilac pozivao kao dokaz o sticanju. Shodno izloženom, Ustavni sud nalazi da se pravičnost sprovedenog postupka ne može dovesti u pitanje.

Razmatrajući navode podnosioca da su mu donošenjem osporenih presuda povređena prava iz čl. 58. i 59. Ustava, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju označenih ustavnih prava, već da se podnosilac ustavne žalbe samo formalno pozivao na povredu označenih ustavnih prava, što ustavnu žalbu u tom delu ne čini dopuštenom.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnosioca u delu izjavljenom protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1696/17 od 10. novembra 2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6539/19 od 23. septembra 2019. godine, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti