Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog dužine trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku, nalazeći da trajanje postupka od pet godina i pet meseci nije nerazumno s obzirom na složenost spora. Takođe, odbija žalbu protiv revizijske presude.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1261/2009
01.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slaviše Buđelana, Vlastimira Perića i Milče Stoilkovića, svih iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se predlog Slaviše Buđelana, Vlastimira Perića i Milče Stoilkovića za povraćaj u pređašnje stanje.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slaviše Buđelana, Vlastimira Perića i Milče Stoilkovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Zaječaru u predmetu broj P. 5/07.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slaviše Buđelana, Vlastimira Perića i Milče Stoilkovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 153/09 od 5. februara 2009. godine.

4. Odbacuje se ustavna žalba Slaviše Buđelana, Vlastimira Perića i Milče Stoilkovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Zaječaru P. 5/07 od 10. decembra 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Gž. 57/08 od 4. juna 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slaviša Buđelan, Vlastimir Perić i Milča Stoilković, svi iz Bora, su 6. jula 2009. godine, preko punomoćnika Ljubinke Buđelan - Mladenović, advokata iz Zaječara, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Zaječaru u predmetu broj P. 5/07, kao i protiv pojedinačnih akata navedenih u tač. 3. i 4. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe navode da je osporenu presudu 8. maja 2009. godine primio privremeni zastupnik, imajući u vidu da je njihovom punomoćniku rešenjem Advokatske komore Zaječar broj 16/19 od 5. februara 2009. godine zbog bolničkog lečenja odobreno odsustvo i mirovanje advokature, a o čemu podnosioci ustavne žalbe nisu imali saznanje, te da su osporenu presudu od privremenog zastupnika dobili tek 30. juna 2009. godine. S obzirom na napred navedeno, podnosioci ustavne žalbe su podneli predlog za povraćaj u pređašnje stanje, jer je ustavna žalba podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, a imajući u vidu da ista nije podneta u zakonom propisanom roku iz opravdanih razloga.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je postupak trajao šest godina; da je osporenom presudom Okružnog suda u Zaječaru P. 5/07 od 10. decembra 2007. godine, a potom i osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Gž. 57/08 od 4. juna 2008. godine, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer je Okružni sud u Zaječaru, u istoj vrsti postupka, gde su tužioci bili druga grupa zaposlenih kod tuženog, a isti tuženi, drugačije postupao, i diskriminisao podnosioce ustavne žalbe u odnosu na ta druga lica, a koju diskriminaciju je učinio i Vrhovni sud Srbije koji je odlučivao o žalbi, kao i da navedeni sudovi nisu prihvatili određenu dokumentaciju podnosilaca, koja je bila neophodna za utvrđivanje odlučnih činjenica za presuđenje; da je osporenom presudom revizijskog suda podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, jer je Vrhovni sud Srbije nezakonito preinačio nižestepene odluke u pogledu odluke o zateznoj kamati.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama člana 84. Zakona o Ustavnom sudu ('''Službeni glasnik RS', broj 109/07) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom (stav 1.); da će licu koje iz opravdanih razloga propusti rok za podnošenje ustavne žalbe, Ustavni sud dozvoliti povraćaj u pređašnje stanje ako to lice u roku od 15 dana od dana prestanka razloga koji je izazvao propuštanje, podnese predlog za povraćaj u pređašnje stanje i ako istovremeno sa ovim predlogom podnese i ustavnu žalbu (stav 2.).

Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe u predlogu za povraćaj u pređašnje stanje naveli opravdane razloge za propuštanje roka za izjavljivanje ustavne žalbe, te je usvojio navedeni predlog, kao u tački 1. izreke, i dozvolio povraćaj u pređašnje stanje, saglasno odredbi člana 84. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, na osnovu čega je po ustavnoj žalbi postupano kao da je blagovremeno podneta.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Okružnog suda u Zaječaru P. 5/07 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe su 26. avgusta 2003. godine podneli tužbu Okružnom sudu u Zaječaru protiv RTB-Bor grupa-TIR D.O.O. iz Bora, radi utvrđivanja prava na tehničko unapređenje i naknade za tehničko unapređenje.

Okružni sud u Zaječaru se rešenjem P. 5/03 od 2. septembra 2003. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i spise predmeta dostavio Opštinskom sudu u Boru. Opštinski sud u Boru se, nakon ročišta održanog 27. januara 2004. godine, rešenjem P. 3/04 oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i spise dostavio Vrhovnom sudu Srbije radi odlučivanja o sukobu nadležnosti. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije R. 103/04 od 17. marta 2004. godine određeno je da je za postupanje u ovoj pravnoj stvari nadležan Okružni sud u Zaječaru.

Okružni sud u Zaječaru je nakon zakazanih osam, a održanih sedam ročišta za glavnu raspravu (ročište zakazano za 22. decembar 2005. godine nije održano zbog bolesti postupajućeg sudije), doneo presudu P. 1/04 od 16. oktobra 2006. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i utvrđeno da predlozi bliže navedeni u toj presudi predstavljaju tehničko unapređenje, što je tuženi dužan da prizna tužiocima u roku od 15 dana (stav 1.), delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, te je tuženi obavezan da im na ime finansijskih efekata za tehničko unapređenje za period od 1. januara 2000. godine do 31. decembra 2004. godine isplati iznos od 383.132,35 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 16. oktobra 2006. godine do konačne isplate, dok je preostali deo tužbenog zahteva od dosuđenog iznosa do 2.530.387,20 dinara odbijen kao neosnovan (stav 2.) i obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka (stav 3.).

Podnosioci ustavne žalbe su 12. decembra 2006. godine, a tuženi 13. decembra 2006. godine, izjavili žalbu protiv navedene prvostepene presude. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Gž. 18/07 od 20. marta 2007. godine ukinuta je presuda Okružnog suda u Zaječaru P. 1/04 od 16. oktobra 2006. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da u prvostepenom postupku nije utvrđeno od kada tuženi u procesu proizvodnje primenjuje rešenja tužilaca koja predstavljaju tehničko unapređenje.

U ponovnom postupku Okružni sud u Zaječaru je zakazao i održao četiri ročišta za glavnu raspravu, pa je doneo osporenu presudu P. 5/07 od 10. decembra 2007. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i utvrđeno da predlozi bliže navedeni u toj presudi predstavljaju tehničko unapređenje, što je tuženi dužan da prizna tužiocima u roku od 15 dana (stav 1.), delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, te je tuženi obavezan da im na ime finansijskih efekata za tehničko unapređenje za period od 1. januara 2000. godine do 31. decembra 2004. godine isplati iznos od 383.132,35 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 16. oktobra 2006. godine do konačne isplate, dok je preostali deo tužbenog zahteva od dosuđenog iznosa do 2.530.387,20 dinara odbijen kao neosnovan (stav 2.) i obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka (stav 3.).

Tuženi je 14. februara 2008. godine, a podnosioci ustavne žalbe su 20. februara 2008. godine izjavili žalbu protiv navedene prvostepene presude. Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Gž. 57/08 od 4. juna 2008. godine žalbe su odbijene kao neosnovane i potvrđena je prvostepena presuda.

Tuženi je 29. septembra 2008. godine izjavio reviziju protiv presude Vrhovnog suda Srbije Gž. 57/08 od 4. juna 2008. godine. Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 153/09 od 5. februara 2009. godine delimično su preinačene nižestepene presude u delu stava 2. izreke u pogledu odluke o zateznoj kamati, pa je odbijen zahtev tužilaca za isplatu zatezne kamate na iznos glavnog potraživanja od 383.132,35 dinara od 6. oktobra 2006. godine do 10. decembra 2007. godine, dok je revizija tuženog u preostalom delu odbijena kao neosnovana. U obrazloženju ove revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da se revizijom tuženog osnovano ukazuje da je u pogledu odluke o zateznoj kamati za period od 16. oktobra 2006. godine do 10. decembra 2007. godine materijalno pravo pogrešno primenjeno, budući da se visina naknade štete određuje prema okolnostima u vreme presuđenja, pa tek od tog dana teče zatezna kamata na glavno potraživanje u smislu člana 1. Zakona o visini stope zatezne kamate; da i u slučaju kada se na glavno potraživanje pripiše dospela a neisplaćena zakonska kamata, na taj deo sporednog potraživanja ne teče ponovno zatezna kamata u smislu člana 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kako su to, po oceni revizijskog suda, pogrešno zaključili nižestepeni sudovi dosuđujući tužiocima i zateznu kamatu od dana veštačenja do donošenja prvostepene odluke o pravu tužilaca na naknadu štete i visini ove štete.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak otpočeo 26. avgusta 2003. godine, kada su podnosioci ustavne žalbe podneli tužbu Okružnom sudu u Zaječaru, radi utvrđivanja prava na tehničko unapređenje i naknade za tehničko unapređenje, a da je okončan donošenjem osporene revizijske presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 153/09 od 5. februara 2009. godine.

Ustavni sud je kod ocene navoda podnosilaca da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom konkretnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanje samih podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanje sudova koji su vodili postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se odlučuje za podnosioce ustavne žalbe su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je u ovom parničnom postupku bilo nešto složenijih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimniji i dugotrajniji dokazni postupak, jer je u tužbi istaknuto više zahteva (utvrđivanja prava na tehničko unapređenje i utvrđivanje naknade za tehničko unapređenje), zbog čega je, u pogledu činjenica koje su bile sporne među strankama, izvršen uvid u određenu pismenu dokumentaciju, saslušane su parnične stranke i izvedeni dokazi veštačenjem putem veštaka ekonomske i tehnološke struke.

U pogledu ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosioci nisu doprineli dužini trajanja osporenog sudskog postupka, već su se uredno odazivali na ročišta za glavnu raspravu. U pogledu interesa samih podnosilaca ustavne žalbe, predmet spora je od materijalnog značaja za podnosioce ustavne žalbe, budući da se radi o značajnoj sumi novca koju je tuženi dužan da im isplati.

Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka donete dve prvostepene presude, dve odluke drugostepenog suda i jedna revizijska odluka. Ustavni sud konstatuje da je Okružni sud u Zaječaru u određenoj meri doprineo dužem trajanju osporenog parničnog postupka, jer se po prijemu tužbe oglasio nenadležnim, zbog čega je postupak prolongiran do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije o rešavanju sukoba nadležnosti, kojom je utvrđeno da je u ovoj pravnoj stvari nadležan Okružni sud u Zaječaru, a što je imalo za posledicu da je prvo ročište za glavnu raspravu održano tek nakon godinu dana od dana podnošenja tužbe. Međutim, Okružni sud u Zaječaru je tokom predmetnog postupka zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima, te je tokom postupka samo jedno ročište odloženo (zbog bolesti postupajućeg sudije). Prvostepeni sud je prvu presudu doneo nakon dve godine od dana održavanja prvog ročišta za glavnu raspravu, te je nakon ukidanja prvostepene presude od strane Vrhovnog suda Srbije koji je odlučivao o žalbi, Okružni sud u Zaječaru doneo osporenu prvostepenu presudu nakon devet meseci od dana donošenja odluke drugostepenog suda. Drugostepeni sud je o podnetoj žalbi odlučio u roku od četiri meseca od podnošenja žalbi obeju parničnih stranaka, a revizijski sud o reviziji tuženog u roku od četiri meseca.

Imajući u vidu da je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe vođen i okončan pred tri sudske instance u roku od pet godina i pet meseci, posebno imajući u vidu složenost pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimniji i dugotrajniji dokazni postupak, Ustavni sud je ocenio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

6. U vezi navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 153/09 od 5. februara 2009. godine povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti u ovom predmetu, i odlučujući u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, zaključio da pravo na imovinu podnosilaca ustavne žalbe nije moglo biti povređeno, budući da se članom 58. Ustava jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava samo ako su ona stečena na osnovu zakona. U konkretnom slučaju, osporenom presudom su delimično preinačene nižestepene presude u delu stava 2. izreke u pogledu odluke o zateznoj kamati, pa je odbijen zahtev tužilaca za isplatu zatezne kamate na iznos glavnog potraživanja od 383.132,35 dinara od 6. oktobra 2006. godine do 10. decembra 2007. godine. Evropski sud za ljudska prava je, takođe, u više navrata izneo stav da se delokrug člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda primenjuje samo na postojeću imovinu i „ne garantuje pravo na sticanje imovine“ (videti presudu u predmetu Marckx v. Belgium od 13. juna 1979. godine, broj aplikacije 6833/74), te da svaki podnosilac predstavke mora biti u stanju da dokaže postojanje prava na imovinu u pitanju, kako bi bio žrtva povrede Konvencije (videti presudu u predmetu Agrotexim and Others v. Greece od 24. oktobra 1995. godine, broj aplikacije 14807/89).

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti odluke Už - 1073/2008 od 5. novembra 2009. godine, Už - 823/2008 od 24. marta 2010. godine i Už-368/2009 od 28. oktobra 2010. godine ).

S obzirom na izneto, polazeći od sadržine prava na imovinu garantovanog članom 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom nije povređeno navedeno ustavno pravo podnosilaca, zbog čega je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučivši kao u tački 3. izreke.

7. Podnosioci u ustavnoj žalbi navode da su im presudom Okružnog suda u Zaječaru P. 5/07 od 10. decembra 2007. godine i presudom Vrhovnog suda Srbije Gž. 57/08 od 4. juna 2008. godine povređena prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava. Svoje tvrdnje zasnivaju na tome da je Okružni sud u Zaječaru, u istoj vrsti postupka, gde su tužioci bili druga grupa zaposlenih kod tuženog, a isti tuženi, drugačije postupao, i diskriminisao podnosioce ustavne žalbe u odnosu na ta druga lica, a koju diskriminaciju je učinio i Vrhovni sud Srbije koji je odlučivao o žalbi, kao i da navedeni sudovi nisu prihvatili određenu dokumentaciju podnosilaca, koja je bila neophodna za utvrđivanje odlučnih činjenica za presuđenje.

Međutim, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci ustavne žalbe pre podnošenja ustavne žalbe, a u cilju zaštite navedenih Ustavom zajemčenih prava, nisu iskoristili sva pravna sredstva koja su im po zakonu bila dozvoljena, jer se podnosioci ustavne žalbe ne mogu pred Ustavnim sudom prvi put pozivati na povredu određenih prava ukoliko je nisu isticali u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Naime, podnosioci ustavne žalbe su imali pravo da protiv osporene presude Vrhovnog suda Srbije Gž. 57/08 od 4. juna 2008. godine podnesu reviziju nadležnom sudu u zakonom propisanom roku.

Iz navedenog proizlazi da podnosioci ustavne žalbe pre podnošenja ustavne žalbe nisu iscrpeli sva pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom u postupku u kome su osporeni akti doneti, zbog čega je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, te je rešio kao u tački 4. izreke.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog dužine trajanja postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti