Odbacivanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda i Upravnog suda, kojima je odbijen prigovor radi ubrzanja postupka. Sud nalazi da su navodi o povredi prava na pravično suđenje i pravno sredstvo očigledno neosnovani.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-12610/2020
19.05.2022.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi F. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. maja 2022. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba F. iz Beograda izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž1 u. 126/20 od 6. novembra 2020. godine i rešenja Upravnog suda R4 u. 360/20 od 14. oktobra 2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. F. iz Beograda je, 18. decembra 2020. godine, preko punomoćnika M. P, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž1 u. 126/20 od 6. novembra 2020. godine i rešenja Upravnog suda R4 u. 360/20 od 14. oktobra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, iz člana 36. Ustava, kao i prava zajemčenog članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ustavnom žalbom je osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž1 u. 126/20 od 6. novembra 2020. godine kojim je odbačena žalba podnosioca izjavljena protiv osporenog rešenja Upravnog suda R4 u. 360/20 od 14. oktobra 2020. godine, a kojim je odbijen prigovor podnosioca radi ubrzanja postupka u predmetu tog suda U. 11670/19.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuje da je upravni postupak po njegovom zahtevu pokrenut 15. jula 2015. godine, ali da ni Upravni sud, niti Vrhovni kasacioni sud to nisu uzeli u obzir, odnosno da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu. Podnosilac je postavio zahtev da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su podnosiocu rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž1 u. 126/20 od 6. novembra 2020. godine i rešenjem Upravnog suda R4 u. 360/20 od 14. oktobra 2020. godine povređena Ustavom zajemčena prava, odnosno pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i prava iz člana 36. Ustava i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

3. Ustavni sud je, uvidom u osporena rešenja, utvrdio da ista sadrže jasno obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, konkretno odredaba Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, te je, stoga, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, utvrdio da su očigledno neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je o podnetom prigovoru radi ubrzanja postupka Upravni sud odlučio u roku kraćem od dva meseca, te da je o podnetoj žalbi Vrhovni kasacioni sud odlučio u roku kraćem od mesec dana.

Sud dalje konstatuje, a u vezi navoda podnosioca o povredi prava iz člana 36. Ustava, da podnosilac nijednim dostavljenim dokazom nije potkrepio istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, do koje može doći samo nejednakim odlučivanjem suda poslednje instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama i drugo, da se pravom na pravno sredstvo iz stava 2. istog člana Ustava ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odbacio ustavnu žalbu.

4. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

IZDVOJENO MIŠLjENjE SUDIJE DR TAMAŠA KORHECA (Dr. KORHECZ TAMÁS)

u odnosu na Rešenje Ustavnog suda broj Už-12610/2020.

Navedenim rešenjem Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu podnosioca koja je izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž1 u. 126/20 od 6. novembra 2020. godine i rešenja Upravnog suda R4 u. 360/20 od 14. oktobra 2020. godine. Ustavnom žalbom osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda i Upravnog suda, odbačena je žalba podnosioca u odnosu na Rešenje Upravnog suda, kojom je odbijen prigovor podnosioca kojim je tražio utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Upravnog suda br. 15U 11670/2019.

Ne mogu da se složim sa rešenjem Ustavnog suda pošto smatram da je osporenim aktima povređeno ustavno pravo podnosioca ustavne žalbe - FOND ZA HUMANITARNO PRAVO iz Beograda - na pravično suđenje, kao i pravo na delotvoran pravni lek. Ustavni sud, na istoj sednici, 19. maja 2022. godine doneo je još dva rešenja o odbacivanju ustavnih žalbi u kojima je činjenično stanje bilo bitno slično, a pravna pitanja skoro i identična (rešenja Už 10017/2019 i Už 12301/2020).

PRAVO NA SUĐENjE U RAZUMNOM ROKU PRED USTAVNIM SUDOM

Ustavni sud, u oblasti ustavnih žalbi, kada donosi meritorne odluke pretežno odlučuje o raznim spornim ustavno-pravnim pitanjima koja su povezana sa pravom na suđenje u razumnom roku. Iako od 2014. godine, u sudskim postupcima koji su u toku zaštitu ovog prava vrše sudovi opšte i posebne nadležnosti, Ustavni sud i dalje odlučuje o raznim pitanjima koja su povezana sa pravom na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud i danas odlučuje o povredi prava na suđenje u razumnom roku kada je postupak pred sudovima okončan, kao i u predmetima koji su u toku i nalaze se pred organima uprave. Nadalje, Ustavni sud u postupku ustavnih žalbi vrši kontrolu ustavnosti sudskih odluka sa kojima je konačno odlučeno u povredi prava na suđenje u razumnom roku. Upravo zbog velikog priliva raznoraznih novih predmeta koji su povezani sa pravom na suđenje u razumnom roku potrebno je stalno nijansirati i dograđivati naše stavove i praksu. Smatram, da svaki put kada se pred Sudom nađe predmet sa elementom „novine“, kada se postavlja pitanje o kojem nemamo jasno izgrađen stav, potrebno je temeljno razmotriti razne aspekte tih novih predmeta, novih pravnih pitanja. Zauzimanje stavova u vezi ovih pitanja zahteva meritornu odluku Ustavnog suda sa detaljnim obrazloženjem, a ne rešenje procesnog karaktera, sa šturim i formalnim obrazloženjem, kakvo je i rešenje Už-12610/2020. Imajući u vidu da se iz rešenja Ustavnog suda ne mogu rekonstruisati relevantne činjenice i stavovi nadležnih sudova potrebno je da se kratko osvrnemo na sporne sudske odluke, ali kao i na neke argumente podnosioca.

OSPORENE SUDSKE ODLUKE I ARGUMENTI PODNOSIOCA

Ustavnom žalbom je, sa jedne strane osporeno rešenje Upravnog suda R4 u. 360/20 od 14. oktobra 2020. godine sa kojom je odbijen kao neosnovan prigovor podnosioca ustave žalbe za ubrzanje sudskog postupka Upravnog suda broj 15U 11670/2019. Upravni sud je u obrazloženju svoje odluke naveo da nakon podnošenja prigovora za ubrzanje postupka u predmetu 15U 11670/2019 (28.08.2020. godine) Upravni sud doneo presudu dana 24.09.2020. godine, odnosno za nepunih mesec dana (presuda je ekspedovana 9.10.2020.godine), a da je postupak pred Upravnim sudom trajao ukupno jednu godinu i dva meseca, što ne predstavlja povredu prava na suđenje u razumnom roku. Prilikom razmatranja razumnosti dužine postupka Upravni sud nije razmotrio navode podnosioca prigovora sa kojima je isti ukazivao na to da upravni postupak u vezi prava na pristup informacijama od javnog značaja, koji je okončan presudom Upravnog suda od 24.09.2020.godine bio u toku od 2015.godine, da se radi o postupku koji je zakonom označen kao hitan, i da je Upravni sud odgovoran za odugovlačenje upravnog, odnosno upravnosudskog postupka jer, iako je to podnosilac to zahtevao, predmet nije rešio presudom u punoj jurisdikciji.

Na rešenje Upravnog suda podnosilac je izjavio žalbu Vrhovnom kasacionom sudu, koju je taj sud odbacio kao nedozvoljenu, pozivajući se na član 5. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku prema kome (prigovor) i žalba mogu da se podnesu dok se postupak ne okonča.

Smatram da je rezonovanje i izraženi stavovi u rešenju Upravnog suda, odnosno u rešenju Vrhovnog kasacionog suda ustavno-pravno sporni, što ću izložiti u narednom delu izdvojenog mišljenja.

SPORNA USTAVNOPRAVNA PITANjA U REŠENjU UPRAVNOG SUDA

Podnosilac ustavne žalbe ukazuje na to da je Upravni sud, odlučujući u meritumu o prigovoru za ubrzanje postupka, u svom rešenju potpuno zanemario da oceni trajanje upravnog odnosno upravno-sudskog postupka u celini, koji je trajao od 2015.godine, kao i da nije uvažio praksu i merila Evropskog suda za ljudska prava, Ustavnog suda i Vrhovnog kasacionog suda. Iz rešenja Upravnog suda nedvosmisleno proizilazi da je taj sud, utvrđujući da nije došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku takvu svoju ocenu zasnovao isključivo na tome da je upravni spor okončan presudom tog suda za manje od mesec dana nakon podnošenja prigovora za ubrzanje postupka, odnosno da je upravni spor trajao nešto duže od godinu dana. Smatram da je ovakav zaključak Upravnog suda ustavno-pravno sporan iz više razloga.

Kao prvo, prilikom ocene, da li je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku moraju se oceniti sve faze postupka posebno, kao i sve faze postupka kao celina. Ovakav stav je izražen kako u presudi Evropskog suda za ljudska prava od 18.12.1983. godine , Preto i dr. protiv Italije br.7984/1977, tako i u Odluci Ustavnog suda Už-10093/2013 od 14. aprila 2016. godine. Prema stavovima i merilima iznesenim u ovim odlukama ocena o povredi prava na suđenje u razumnom roku mora da obuhvati i ponašanje organa i pre nego što je tužbom u upravnom sporu, postupak našao pred Upravnim sudom.

Kao drugo, primaran cilj prigovora za ubrzanje postupka jeste da se postupak koji traje dugo što pre okonča, ali to nije jedini cilj ovog specifičnog pravnog sredstva. Sekundaran cilj ovog sredstva jeste i da se utvrdi da li je tokom postupka bilo propusta, neaktivnosti organa i čemu su se sastojali ti propusti, kao i da se ostvari pravo na novčano obeštećenje zbog povrede prava. Prema tome, sama činjenica da je postupak okončan ne dugo nakon izjavljenog prigovora ne oslobađa obaveze nadležan sud da oceni celokupan tok postupka, da utvrdi potencijalne propuste u vođenju postupka i da odredi novčano obeštećenje. I svih ovih razloga imajući u vidu i samu praksu Ustavnog suda, rešenje upravnog suda ne ispunjava jasne standarde za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

SPORNA USTAVNOPRAVNA PITANjA U REŠENjU VRHOVNOG KASACIONOG SUDA

Nezadovoljna stranka je protiv rešenja Upravnog suda kojom je odbijen prigovor za ubrzanje postupka izjavila žalbu Vrhovnom kasacionom sudu, ukazujući na nedostatke rešenje kojim je odbijen prigovor. Vrhovni kasacioni sud nije razmotrio navode podnosioca iz žalbe, nego je iz procesnih razloga žalbu odbacio. Smatram da je ovakvim postupanjem Vrhovni kasacioni sud (u daljem tekstu VKS) povredio ustavna prava podnosioca iz više razloga. Kao prvo, VKS je usko i restriktivno tumačio zakonske odredbe o žalbi, i propustio da ove odredbe tumači u skladu sa ustavnim odredbama. Kao drugo, na ovaj način postupio je suprotno svojim nekim ranijim odlukama sa čime je povređena i pravna sigurnost.

RESTRIKTIVNO TUMAČENjE ZAKONSKIH ODREDBI

VKS je nedozvoljenost žalbe zasnovao u celosti na odredbi člana 5. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (u daljem tekstu „ZZPSRR“), prema kojoj žalba može da se podnese dok se postupak ne okonča.

Ovakvo tumačenje i primena ove odredbe je moguća ako se zadržimo na pravno-dogmatskom tumačenju teksta odredbe, ako ovu odredbu posmatramo i tumačimo izolovano od cilja samog ZZPSRR, izolovano i od ustavne odredbe člana 36. koja jemči pravo na efikasno pravno sredstvo, kao i izolovano i od ostalih odredbi ZZPSRR koje se odnose na žalbu kao pravno sredstvo.

Kada govorimo o žalbi u postupku zaštite prava na suđenje u razumnom roku, moramo odrediti sam pojam žalbe. Žalba kao pravno sredstvo prema ZZPSRR može imati dvostruku funkciju. Prema prvoj žalba je klasičan pravni lek sa kojim stranka može osporiti zakonitost prvostepene odluke suda u vezi podnetog prigovora. U ovom smislu žalba jesti klasičan pravni lek, kojim nezadovoljna stranka može da ospori prvostepeno rešenje. Međutim, žalba prema ZZPSRR može da ima i karakter sredstva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, ukoliko nadležni sud nije postupio po podnetom prigovoru. Ova situacija je slična kao i ona u upravnom sporu kada se podnosi tužba zbog ćutanja uprave. U ovom slučaju, žalbom stranka zahteva od višeg suda da zaštiti svoje pravo na suđenje u razumnom roku, jer nadležni sud, predsednik suda nije postupio po prigovoru. Ukoliko se prihvati teza, da imamo dve vrste žalbe, onda se i član 5. stav 1. ZZPSRR može tumačiti tako da se ta odredba odnosi samo na žalbu koja se podnosi višem sudu kao osnovno sredstvo za ubrzanje postupka, u slučaju ako o prigovoru nadležni sud nije odlučio.

Dodatan, možda i najvažniji argument u prilog teze, da je VKS bio dužan da meritorno odluči o žalbi na rešenje o odbijanju prigovora Upravnog suda jeste, da se zakonske odredbe kojima se zadire ili uređuje ostvarivanje prava moraju tumačiti s obzirom na relevantna ustavna jemstva ljudskih prava. Da budem konkretniji, u ovom slučaju prilikom odlučivanja o dopuštenosti žalbe, VKS je bio dužan da odredbu člana 5. stav 1. primeni i tumači u skladu i u okviru prava na pravno sredstvo iz člana 36, stav 2. i načela iz člana 18. Ustava. Restriktivnim tumačenjem odredbe člana 5. stav 1. došlo je do ograničenja prava na efikasno pravno sredstvo, odnosno ta odredba zakona nije tumačena u skladu sa načelom unapređenja vrednosti demokratskog društva saglasno međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava što nameće načelo iz člana 18. stav 3. Ustava Republike Srbije.

PRAKSA VKS

Kada je reč o oceni ustavnosti rešenja VKS, potrebno je ukazati i na to da je isti sud, u skoro identičnim situacijama, kao i u ovom predmetu, donosio različite odluke, a iste odredbe ZZPSRR tumačio i primenio na drugačiji način. Tako na primer VKS je u Rešenju Rž1 U 6/2017 od 03.04.2017. godine razmotrio žalbu stranke i preinačio rešenje Upravnog suda R4 u 211/2016 od 11.01.2017. godine, kojim je taj sud odbio prigovor za ubrzanje upravnog spora koji je vođen pred tim sudom. Kao što i u ovom postupku, tako i u tom postupku, žalba na rešenje o odbijanju prigovora za ubrzanje postupka je izjavljena nakon okončanja postupka na čiju dužinu je prigovarala stranka. Prigovor za ubrzanje postupka stranka je podnela Upravnom sudu dana 02.12.2016. godine, postupak na čiju dužinu je prigovarala stranka okončan je presudom Upravnog suda 16.12.2016. godine a prigovor je odbijen rešenjem Upravnog suda 11.01.2017. godine Tada je VKS razmotrio i uvažio žalbu koja je izjavljena i utvrdila povredu prava na suđenje u razumnom roku.

U prethodnom delu ovog izdvojenog mišljenja naveo sam svoje argumente u prilog tome da je osporenim aktima povređena ustavna prava podnosioca. Gore navedeni argumenti nisu razmatrani u obrazloženju Rešenja Ustavnog suda kojom je odbačena ustavna žalba. U kratkom i formalnom obrazloženju Ustavnog suda samo se konstatuje da rešenja Vrhovnog kasacionog suda br. Rž1 u. 126/20 od 6. novembra 2020. godine i Upravnog suda R4 u. 360/20 od 14. oktobra 2020. godine „sadrže jasno obrazloženje, zasnovano na ustavno-pravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, konkretno odredaba Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, te je, stoga...utvrdio da su očigledno neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.“ U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36 Ustava, u rešenju Ustavnog suda se navodi „da podnosilac nijednim dostavljenim dokazom nije potkrepio istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, do koje može doći samo nejednakim odlučivanjem suda poslednje instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama i drugo, da se pravom na pravno sredstvo iz stava 2. istog člana Ustava ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu.“

Smatram da je Ustavni sud trebao razmotriti navode ustavne žalbe u vezi primene relevantnog materijalnog prava i usvojiti ustavnu žalbu i utvrditi povredu ustavnog prava, i poništiti osporenu odluku Vrhovnog kasacionog suda.

Beograd, 30. juna 2022.g.

sudija Dr Tamaš Korhec (Dr.Korhecz Tamás)

Odbacivanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti