Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete zbog povrede na radu. Postupak koji traje skoro deset godina, uz značajne periode neaktivnosti suda, smatra se nerazumno dugim.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Predraga Bojkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. jula 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Predraga Bojkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 45597/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način određen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke, okončao u najkraćem roku.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Predrag Bojković iz Beograda je 7. jula 2009. godine, preko punomoćnika Vladana Stojiljkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1282/06 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45597/10).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je predmetni parnični postupak pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pokrenuo tužbom 4. oktobra 2001. godine, kojom je tražio da sud obaveže tuženog da mu nadoknadi meterijalnu i nematerijalnu štetu zbog povrede na radu. Podnosilac je dalje naveo da je prvostepena presuda doneta 24. juna 2003. godine, a da je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 23. decembra 2005. godine. Prema navodima podnosioca, od trenutka podnošenja tužbe zakazano je 27 ročišta, obavljena su dva veštačenja, s tim da u poslednje dve godine, u toku kojih je zakazano 12 ročišta, nije sprovedeno veštačenje određeno rešenjem suda, iz razloga što određeni veštaci nisu hteli da obave predviđeno medicinsko veštačenje. Takođe, podnosilac je naveo da je zbog pretrpljene povrede na radu izgubio radnu sposobnost i postao invalid, te da je po sili zakona postao invalidski penzioner, a istakao je da, imajući u vidu njegovu starost i zdravstveno stanje, on možda i neće dočekati pravnosnažno okončanje postupka. Iz navedenih razloga, podnosilac je predložio da Ustavni sud donese odluku kojom će usvojiti njegovu ustavnu žalbu, utvrditi da je njemu u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, utvrditi pravo na naknadu štete i naložiti nadležnim sudovima da preduzmu sve mere da bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45597/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1282/06) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 4. oktobra 2001. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog GSP „Beograd“, radi naknade štete zbog povrede na radu. Povodom navedene tužbe formiran je predmet P. 7873/01. Pripremno ročište je održano 17. januara 2002. godine. Nakon toga, održano je još pet ročišta za glavnu raspravu, dok su dva odložena zbog nepristupanja svedoka, a jedno je otkazano. Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je 24. juna 2003. godine presudu P. 7873/01 kojom je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan. Pismeni otpravak rešenja dostavljen je podnosiocu 4. decembra 2003. godine.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu doneo je 23. decembra 2005. godine rešenje kojim je ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7873/01 od 24. juna 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku, u predmetu koji je dobio broj P. 1282/06, od ukupno zakazanih 23 ročišta, održano je pet ročišta, dok 18 ročišta nije održano. U periodu od 30. marta 2006. godine, kada je održano prvo ročište u ponovnom postupku, do 12 decembra 2007. godine, održano je četiri ročišta (30. marta 2006, 13. februara 2007, 2. oktobra i 12. decembra 2007.), dok su četiri odložena, i to: ročište od 24. maja 2006. godine zbog toga što nije izvršeno veštačenje, ročište od 11. septembra 2006. godine zbog toga što se predmet nalazi kod sudskog veštaka, ročište od 23. aprila 2007. godine zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a ročište od 19. juna 2007. godine na saglasan predlog stranaka zbog potrebe da se sprovede veštačenje od strane neuropsihijatra, a koje je već određeno rešenjem suda. Takođe, ročište zakazano za 9. novembar 2007. godine nije održano. U tom periodu sprovedeni su saobraćajno-tehničko veštačenje i dva medicinska veštačenja od strane sudskog veštaka neuropsihijatra i sudskog veštaka traumatologa. U periodu od 18. februara 2008. godine do 12. aprila 2011. godine održano je samo jedno ročište 29. oktobra 2010. godine, dok je čak 13 ročišta odloženo. Ročište zakazano za 18. februar 2008. godine odloženo je zbog toga što sud omaškom nije izradio rešenje o veštačenju, dok je ročište zakazano za 11. april 2008. godine odloženo zbog nemogućnosti da se sprovede medicinsko veštačenje jer predloženi sudski veštak živi u inostranstvu. Dopisom suda od 24. aprila 2008. godine naloženo je tužiocu da predloži novog veštaka, što je on i učinio u kratkom roku, te je sud 28. maja 2008. godine doneo rešenje kojim je odredio novog sudskog veštaka. Iz navedenih razloga odloženo je ročište zakazano za taj datum. Međutim, novi sudski veštak je podneskom od 15. jula 2008. godine obavestio sud da nije u mogućnosti da prihvati veštačenje, tako da je i ročište zakazano za 23. septembar 2008. godine odloženo. Sud je ponovo, na predlog tužioca, rešenjem od 23. oktobra odredio novog veštaka, pa je i ročište zakazano za 20. novembar 2008. godine odloženo. Nakon tri dopisa upućena novoodređenom sudskom veštaku da preuzme spise radi davanja nalaza i mišljenja, isti je dopisom od 5. januara 2009. godine dostavio sudu molbu da ga izuzme od veštačenja. Podneskom od 19. januara 2009. godine podnosilac je predložio novog sudskog veštaka, pa je i ročište zakazano za 29. januar 2009. godine odloženo, pri čemu je na zapisniku konstatovano da se tuženi ne protivi predloženom veštaku. Zatim je i ročište zakazano za 31. mart 2009. godine odloženo, te je sud istog dana doneo rešenje o određivanju novog veštaka - četvrtog po redu. Sud je u narednom periodu, od 31. marta 2008. godine do 10. juna 2010. godine, jedanaest puta slao dopis veštaku da preuzme spise predmeta radi veštačenja, koji to nije učinio, te su zbog toga odložena još četiri ročišta i to 24. juna, 14. oktobra i 9. decembra 2009. godine, kao i 9. juna 2010. godine. U toku tog perioda tužilac je podneskom od 30. oktobra 2009. godine predložio da sud odredi neko drugo lice sa liste sudskih veštaka, što sud nije učinio. U toku 2010. godine, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, predmet je prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu i dobio broj P. 45597/10. Tužilac je podneskom od 15. oktobra 2010. godine predložio novog sudskog veštaka, a sud je doneo rešenje kojim je određen po peti put novi veštak. Nakon toga, sud je održao ročište zakazano za 29. oktobar 2010. godine, dostavljeno je mišljenje veštaka 19. januara 2011. godine, dok su ročišta zakazana za 31. januar i 12. april 2011. godine odložena zbog potrebe da se pribavi zdravstveni karton tužioca i da se dopuni mišljenje veštaka. Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je tokom čitavog parničnog postupka uredno pristupao na zakazana ročišta.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) kojim je propisano: da je sud dužan da spreči svaku zloupotrebu prava koja imaju stranke u postupku (član 9. stav 3.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će sud izvesti dokaz veštačenjem kad je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže (član 249. stav 1.); da ako se stranke ne sporazumeju o licu koje će biti određeno za veštaka i o predmetu i obimu veštačenja, o tome će odlučiti sud, kao i da sud može, nezavisno od sporazuma stranaka odrediti drugog veštaka, ako oceni da složenost veštačenja to zahteva (član 250. st. 3 i 4.); da sud može kazniti novčano do 30.000 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 254. stav 1.); da sud određuje veštačenje rešenjem koje sadrži: ime i prezime, zanimanje veštaka, predmet spora, predmet i obim veštačenja i rok za dostavljanje nalaza i mišljenja u pisanom obliku i da se prepis rešenja dostavlja veštaku zajedno sa pozivom za ročište za glavnu raspravu, kao i da će sud u pozivu upozoriti veštaka da svoje mišljenje mora izneti savesno i u skladu sa pravilima nauke i struke i upozoriti ga na posledice nedostavljanja nalaza i mišljenja u ostavljenom roku, odnosno neopravdanog izostanka sa ročišta i pravu na nagradu i naknadu troškova (član 256. st. 1, 2. i 3.); da veštak svoj pisani nalaz i mišljenje, koje mora biti obrazloženo, dostavlja sudu pre rasprave i da sud dostavlja strankama nalaz i mišljenje najmanje osam dana pre ročišta za glavnu raspravu (član 257. st. 1. i 2.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka i da će ako veštak dostavi nalaz i mišljenje koji su nejasni, nepotpuni ili protivrečni sami sebi ili utvrđenim okolnostima sud odrediti veštaka da ih dopuni, odnosno ispravi nalaz i mišljenje i odrediti rok za ponovno dostavljanje nalaza i mišljenja (član 258. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koji započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja osnovanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembara 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od 4. oktobra 2001. godine kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, pa do danas.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak do podnošenja ustavne žalbe ukupno trajao sedam godina i osam meseci i da još uvek nije okončan.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pored ove konstatacije, Ustavni sud je kod ocene navoda iz ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije zaključio da je u ovom parničnom predmetu bilo nešto složenijih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimniji i dugotrajniji dokazni postupak. S tim u vezi, treba imati u vidu da je, radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja, bilo potrebno izvesti dokaze saobraćajno-tehničkim veštačenjem, kao i medicinskim veštačenjima na više različitih okolnosti. Ipak, neophodnost izvođenja većeg broja dokaza veštačenjem, po oceni Ustavnog suda, ne predstavlja opravdan razlog za toliko dugo trajanje ovog parničnog postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u parničnom postupku, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud snosi odgovornost za neopravdano dugo trajanje predmetnog parničnog postupka. Naime, odgovornost suda prvenstveno leži u činjenici da ni nakon devet i po godina od podnošenja tužbe nije pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu podnosioca. Prvostepeni sud je u ponovnom postupku, u periodu od 30. marta 2006. godine do 12. aprila 2011. godine, od ukupno zakaznih 23 ročišta održao samo pet ročišta, dok 18 ročišta nije održao. Pri tome, u periodu od 18. februara 2008. godine do 29. oktobra 2010. godine nije održao nijedno zakazano ročište. Dakle, prvostepeni sud dve godine i osam meseci nije održao ni jedno ročište i to zbog nemogućnosti da se sprovede medicinsko veštačenje od strane sudskog veštaka kardiologa. Ovo iz razloga što je konstatovano da jedan od predloženih sudskih veštaka živi u inostranstvu, da su dva sudska veštaka odbila da vrše veštačenje, dok je četvrtom veštaku sud jedanaest puta slao dopis da preuzme spise predmeta radi veštačenja, da bi tek nakon toga naložio podnosiocu da predloži novog sudskog veštaka. Ustavni sud nalazi da prvostepeni sud nije preduzeo nijednu od mera propisanih odredbama člana 250. stav 4. i člana 254. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kako bi obezbedio efikasno izvođenje dokaza veštačenjem medicinske struke.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac u ovom parničnom postupku, svojim postupcima nije doprineo neopravdanoj dužini njegovog trajanja. Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je uredno prisustvovao zakazanim ročištima za glavnu raspravu, postupao je po rešenjima suda i predlagao nove sudske veštake, a zbog nemogućnosti sprovođenja veštačenja predložio je sudu da sam odredi sudskog veštaka. Ustavni sud je ocenio da je blagovremeno rešavanje konkretnog parničnog postupka značajno za podnosioca ustavne žalbe. Naime, predmetni postupak se vodi zbog naknade štete prouzorokovane povredom na radu, a takav spor spada u one u kojima se zahteva efikasno vođenje parničnog postupka.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 45597/10, okončao u najkraćem roku.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević