Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđenje prava svojine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 14 godina i osam meseci. Podnosiocu žalbe dodeljuje se naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stevana Rajkovića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. novembra 2016. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stevana Rajkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1625/13 (ranije u postupku pred Opštinskom sudom u Leskovcu u predmetu P. 1001/00) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stevan Rajković iz Leskovca podneo je Ustavnom sudu , 20. februara 2015. godine, preko punomoćnika Miroslava Ivkovića, avokata iz Grdelice, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 1625/13 od 26. maja 2014. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3337/14 od 23. decembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1625/13 (ranije u postupku pred Opštinskom sudom u Leskovcu u predmetu P. 1001/00).

U ustavnoj žalbi je u bitnome interpretirano činjenično stanje u predmetnom parničnom postupku. Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene sudske presude. Tražio je naknadu nematerijalne štete, kao i naknadu na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Leksovcu P. 1625/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Ljiljana Rajković podnela je 4. aprila 2000. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tuženog Stevana Rajkovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine na nepokretnim i pokretnim stvarima po osnovu sticanja u braku. U tužbi je istakla i predlog za usvajanje privremene mere. Po ovoj tužbi formiran je predmet P. 1001/00.

Na ročištu za glavnu raspravu od 29. maja 2000. godine zaključeno je delimično sudsko poravnanje u pogledu utvrđenja prava svojine na određenim pokretnim stvarima.

Uviđaj na licu mesta koje je trebao da se sprovede dana 8. juna 2000. godine sprečio je tuženi koji je remetio red i vređao tužilju. Stoga je sud dopisom od 13. juna 2000. godine tražio asistenciju policije za sledeći zakazani uviđaj.

Uviđaj koji je bio zakazan za 20. jun 2000. godine nije održan, jer nije došla patrola policije koja bi obezbeđivala lice mesta.

Na ročištu od 7. decembra 2000. godine doneto je rešenje o prekidu postupka, na predlog parničnih stranaka radi mirnog rešenja spora.

Tužilja je podneskom od 7. decembra 2000. godine (na podnesku nema pečata suda) tražila povlačenje tužbe. Na poleđini navedenog podneska nalazi s e službena beleška sudije od 28. decembra 200. godine kojim se prihvata povlačenje tužbe. Nije doneto posebno formalno rešenje.

Tužilja je podneskom od 14. marta 2006. godine tražila nastavak postupka, pri čemu je istovremeno precizirala tužbeni zahtev.

Predsednik Opštinskog suda u Leskovcu je rešenjem Su. 8/08 od 24. januara 2008. godine odbio zahtev tuženog za izuzeće postupajućeg sudije.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka građevinske struke dostavljen je sudu 9. februara 2008. godine.

U vremenskom periodu od 20. februara 2008. godine do 10. novembra 2010. godine sud nije zakazao nijedno ročište niti je preduzeo drugu procesnu aktivnost.

Nakon uspostavlja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 140/10.

Tuženi je podneskom od 28. septembra 2011. godine obavestio sud da je tužilja podneskom od 7. decembra 2000. godine tražila povlačenje tužbe.

Osnovni sud u Leskovcu je rešenjem P. 140/10 od 2. februara 2012. godine stavio van snage rešenje istog suda o povlačenju tužbe, koje nije dostavljeno parničnim strankama, sa pozivom na odredbu člana 214. Zakona o parničnom postupku.

Viši sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 405/12 od 25. septembra 2012. godine ukinuo navedeno prvostepeno rešenje.

Osnovni sud je Leskovcu je doneo rešenje P. 140/10 od 26. oktobra 2012. godine kojim se tužba smatra povučenom.

Viši sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 47/13 od 26. februara 2013. godine ukinuo prvostepeno rešenje. U navedenom rešenju je konstatovano: da je sud, nakon podnošenja izjave o povlačenju tužbe, trebalo da donese rešenje o povlačenju tužbe i da to rešenje dostavi parničnim strankama, ali kako to rešenje nije dostavljeno parničnim strankama, takvo rešenje nije proizvelo nikakvo pravno dejstvo; da je nakon izjave o povlačenju tužbe, sud zakazivao ročišta i izvodio dokaze, te da navedeno ukazuje da je tužilja praktično opozvala pisanu izjavu o povlačenju tužbe pre nego što je ova proizvela pravno dejstvo. Spisi predmeta su dostavljeni prvostepenom sudu 12. marta 201 3. godine. Prvo naredno ročište je zakazano za 10. oktobar 2013. godine. Predmet je formiran pod novim brojem P. 1625/13.

Osnovni sud u Leskovcu je osporenom presudom P. 1625/13 od 26. maja 2014. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 3337/14 od 23. decembra 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio navedenu p rvostepenu presudu u pobijanom delu.

U predmetnom parničnom postupku zakazano je 37 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu 15 ročišta nije održano (od toga šest ročišta nije održano zbog podnosioca ustavne žalbe, a jedno nije održano na saglasan predlog parničnih stranaka). U predmetnom parničnom postupku sproveden je dokazni postupak veštačenjem, saslušanjem velikog broja svedoka i parničnih stranaka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je tužilja pokrenula predmetni parnični postupak, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava . U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je period od kada je tužilja podnela tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu, 4. aprila 2000. godine, do donošenja presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3337/14 od 23. decembra 2014. godine , kojim je postupak pravnosnažno okončan. Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao 14 godina i osam meseci.

Navedeno trajanje postupka pred sudom, samo po sebi, može da ukazuje na to da ovaj parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosica, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedene okolnosti uticale na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni spor po svojoj prirodi bio činjenično i pravno složen – sud je trebao da utvrđuje pravo svojine kako na nepokretnoj imovini, tako i na pokretnim stvarima, zbog čega je sud, u odsustvu pisanih dokaza, saslušao veliki broj svedoka. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je parnični postupak bio u prekidu od 7. decembra 2000. godine do 14. marta 2006. godine, na predlog parničnih stranaka radi mirnog rešenja spora.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe kao tuženi u postupku imao nesumnjiv interes da se u razumnom roku na konačan i autoritativan način utvrdi izvesnost u materijalno pravnom odnosu koji postoji između njega i tužilje. Međutim, nezavisno od predmetnog interesa podnosioca ustavne žalbe , Ustavni sud je našao da je i on sam značajno doprineo dužini trajanja postupka. Naime, šest ročišta za glavnu raspravu nije održano zbog podnosioca ustavne žalbe, a jedno nije održano na saglasan predlog parničnih stranaka. Zatim, podnosilac ustavne žalbe je sprečio sud da sprovede uviđaj, pri čemu je tom prilikom remetio red i vređao tužilju.

Ocenjujući postupanje sudova, Ustavni sud ukazuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da onemogući svaku zloupotrebu prava, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere na koje je ovlašćen kako bi se postupak okončao donošenjem odluke. Takođe, Ustavni sud ukazuje da do povrede prava na suđenje u razumnom roku može doći samo ukoliko se dugo trajanje postupka može pripisati u krivicu sudu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Napijalo protiv Hrvatske, predstavka broj 66485/01 od 13. februara 2004. godine, stav 61.). Ustavni sud ukazuje da procesna greška prvostepenog parničnog suda u početnoj fazi postupka koja je dovela do odugovlačenja postupka, u njegovoj završnoj fazi, jeste propust suda da nakon izjave tužilje o povlačenju tužbe , uz traženu saglasnost tuženog, donese rešenje kojim se tužba smatra po vučenom i dostavi takvo rešenje parničnim strankama. U ranijoj fazi postupka, kada je podneta predmetna izjava tužilje, trebalo je da se raspravlja pitanje od kakvog je procesnog značaja donošenje rešenja o povlačenju tužbe za vreme prekida postupka (tada je postojala mogućnost da se izjava tužilje o povlačenju tužbe, podneta za vreme trajanja prekida postupka, tretira kao predlog za nastavak postupka koji treba se okonča rešenjem o povlačenju tužbe). Zatim, Ustavni su d je utvrdio da u periodu od 20. februara 2008. do 10. novembra 2010. godine, znači više od dve godine, sud nije zakazao nijedno ročište niti je preduzeo drugu procesnu aktivnost. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su nakon donošenja ukidajućeg rešenja drugostepenog suda od 26. februara 2013. godine, spisi predme ta dostavljeni prvostepenom sudu 12. marta 2013. godine, pri čemu je sud prvo naredno ročište zakazao za 10. oktobar 2013. godine, dakle nakon sedam meseci.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1625/13 (ranije u postupku pred Opštinskom sudom u Leskovcu u predmetu P. 1001/00) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, složenost postupka, značajan doprinos podnosioca ustavne žalbe u dužini trajanja postupka, kao i prekid parničnog postupka u trajanju više od pet godina. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

8. Podnosilac ustavne žalbe je osporio presudu Osnovnog suda u Leskovcu P. 1625/13 od 26. maja 2014. godine i presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 3337/14 od 23. decembra 2014. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da navodi ustavne žalbe zapravo predstavljaju ponovljene razloge već iznete u žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv osporene prvostepene presude, te da je drugostepeni sud u obrazloženju svoje presude dao detaljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge u pogledu odbijanja podnosiočeve žalbe i neosnovanosti navoda sadržanih u njoj. U tom smislu su navodi podnosioca ustavne žalbe u pogledu relevantnog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na njegovim subjektivnim shvatanjima i očekivanjima, kao i nezadovoljstvu krajnjim ishodom parnice, te stoga ne mogu biti ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđenje prava svojine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti