Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku protiv dužnika sa državnim kapitalom. Postupak koji traje skoro osam godina, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, predstavlja osnov za utvrđenje povrede.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-12625/2023
29.05.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. M. i utvrđuje se da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 198/15.

2. Poništava se rešenje Privrednog suda u Beogradu R4 St. 1252/23 od 24. avgusta 2023. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. M. iz Beograda podnela je Privrednom apelacionom sudu, 4. oktobra 2023. godine, preko punomoćnika R. Đ, advokata iz Beograda, žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu R4 St. 1252/23 od 24. avgusta 2023. godine, kojim je odbijen kao neosnovan njen prigovor radi ubrzavanja stečajnog postupka pred navedenim sudom u predmetu St. 198/15.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbom člana 16. stav 2. istog zakona propisano da se žalba protiv rešenja kojim je odbijen prigovor iz stava 1. ovog člana po kojoj nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom, Privredni apelacioni sud je predmet dostavio Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Podnositeljka je u žalbi, koja se, u smislu citiranih odredaba Zakona, ima smatrati ustavnom žalbom (u daljem tekstu: ustavna žalba), kao i prigovoru radi ubrzavanja postupka, istakla: da u predmetnom stečajnom postupku nije namirila svoja potraživanja iz radnog odnosa, koja su joj utvrđena; da je osporeni stečajni postupak još uvek u toku i da traje više od osam godina.

Podnositeljka ustavne žalbe, kojoj je obaveštenje iz člana 16. stav 5. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku uredno dostavljeno preko advokata R. Đ, advokata iz Beograda, a što je Ustavni sud utvrdio iz odgovora Privrednog apelacionog suda VIII-Su. 41/24-280 od 2. decembra 2024. godine, nije u skladu sa odredbom člana 16. stav 6. Zakona o izmenama i dopunama istakla zahteve za naknadu nematerijalne i/ili materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u priloženu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 198/15 od 25. avgusta 2015. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „P.“ d.o.o. Beograd. Za stečajnog upravnika imenovana je Agencija za privatizaciju. Na osnovu rešenja Privrednog suda u Beogradu St. 198/15 od 20. oktobra 2023. godine, stečajni postupak je obustavljen i konstatovano je da će isti biti nastavljen prema stečajnoj masi. Stečajni dužnik je privredni subjekt sa državnim kapitalom.

Podnositeljka ustavne žalbe je u predmetnom stečajnom postupku prijavila svoja potraživanja iz radnog odnosa, koja su joj utvrđena pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 4614/20 od 23. novembra 2021. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je 9. juna 2023. godine podnela prigovor radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St. 1252/23 od 24. avgusta 2023. godine odbijen je kao neosnovan prigovor podnositeljke ustavne žalbe.

Podnositeljka je 4. oktobra 2023. godine izjavila žalbu Privrednom apelacionom sudu, preko prvostepenog suda. Žalba je izjavljena u formi dopune žalbe od 21. avgusta 2023. godine, koju je prethodno podnela zbog nedonošenja rešenja o prigovoru u zakonskom roku. Istaknuti su i zahtevi za naknadu troškova na ime sastava prigovora i žalbe od strane advokata.

4. Odredbama člana 18. st. 2. i 3. Ustava je utvrđeno da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom“.

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbama člana 16. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je: da se da se žalba protiv rešenja kojim je odbijen prigovor iz stava 1. ovog člana po kojoj nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom (stav 2.); da su sudovi dužni da u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona sve nerešene predmete iz st. 1 ‒ 4. ovog člana dostave Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje i da o tome obaveste podnosioca prigovora, žalbe, odnosno tužbe (stav 5.); da podnosilac prigovora radi ubrzavanja postupka, odnosno žalbe protiv rešenja o odbijanju prigovora radi ubrzavanja postupka ima pravo da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja od strane suda iz stava 5. ovog člana, dostavi Ustavnom sudu zahtev za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete (stav 6.).

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

5. Ustavni sud najpre konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbu člana 16. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se žalba podnositeljke, koja je podneta nadležnom drugostepenom sudu protiv rešenja o odbijanju prigovora radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka, smatra ustavnom žalbom kojom se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku. Budući da podnositeljka ustavne žalbe nije u ostavljenom roku istakla zahtev za naknadu materijalne štete, saglasno odredbi člana 16. stav 6. navedenog Zakona, to se predmetna žalba ne može smatrati ustavnom žalbom kojom je istaknuta i povreda prava na imovinu u osporenom stečajnom postupku.

6. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 198/15, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka kada je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, koja je, u njenom relevantnom delu, prikazana u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine („Službeni glasnik RS“, broj 61/23, dostupno i na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs).

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje da je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 16857/19 i 43001/19, presuda od 14. januara 2021. godine, stav 11.) Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije (predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110-111.) utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje i sam prihvata, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je osporeni stečajni postupak koji se vodi prema preduzeću sa državnim kapitalom, u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao skoro osam godina, u koji period se uračunava i trajanje parnice po tužbi radi utvrđenja osporenog potraživanja koju je podnositeljka vodila protiv stečajnog dužnika, Ustavni sud je ocenio da je njoj povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Budući da podnositeljka ustavne žalbe nije u ostavljenom roku, a saglasno odredbi člana 16. stav 6. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dostavila zahtev za naknadu nematerijalne štete, iako je njen punomoćnik obavešten na način propisan stavom 5. navedenog člana Zakona, Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, zaključio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava na suđenje u razumnom roku.

8. Imajući u vidu da je prethodno utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i odredio način pravičnog zadovoljenja, Ustavni sud je poništio rešenje Privrednog suda u Beogradu R4 St. 1252/23 od 24. avgusta 2023. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

9. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka po prigovoru radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka, koji je pred nadležnim sudom vođen do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre ukazuje na to da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se žalba podnositeljke, u smislu citiranih zakonskih izmena, smatra ustavnom žalbom, Ustavni sud je zahtev za naknadu troškova navedenog postupka razmatrao u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu, u konkretnom slučaju, ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnositeljke ustavne žalbe, koja će u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema. Takođe, zaštita prava podnositeljke ustavne žalbe je potpuna, imajući u vidu da ona istovremeno može ostvariti pravo na naknadu i nematerijalne i materijalne štete zbog utvrđene povrede prava, što se, saglasno odredbama člana 26. stav 1. i člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, može postići isključivo podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije i vođenjem posebnog parničnog postupka. Međutim, podnositeljka ustavne žalbe nije postupila na način koji propisuje odredba člana 16. stav 6. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, te joj je samo utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev za naknadu troškova, rešavajući kao u tački 3. izreke.

10. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti