Odbačaj ustavne žalbe privatnog tužioca u krivičnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu privatnog tužioca izjavljenu protiv oslobađajuće presude u krivičnom postupku za klevetu i uvredu. Sud je utvrdio da privatan tužilac nema Ustavom zajemčeno pravo da okrivljeni bude osuđen, već pravo na pravično suđenje pripada okrivljenom.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stanka Milojevića iz Aleksinca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. aprila 2010. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Stanka Milojevića izjavljena protiv rešenja predsednika Opštinskog suda u Aleksincu VII Su. 42/08 od 18. aprila 2008. godine, presude Opštinskog suda u Aleksincu K. 143/08 od 27. oktobra 2008. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Kž. 1 396/10 od 28. januara 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Stanko Milojević iz Aleksinca podneo je Ustavnom sudu 10. februara 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja predsednika Opštinskog suda u Aleksincu VII Su. 42/08 od 18. aprila 2008. godine, presude Opštinskog suda u Aleksincu K. 143/08 od 27. oktobra 2008. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Kž. 1 396/10 od 28. januara 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na nepovredivost stana i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 21, 32, 36, 40. i 58. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Podnosilac ustavne žalbe je istakao da je u postupku u kome su doneti osporeni akti povređen i veći broja odredaba Zakonika o krivičnom postupku i Krivičnog zakonika, da je postupajući sudija bio pristrasan, i da je zbog toga podnosiocu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo. Zahtevao je da Ustavni sud poništi osporene akte, zaštiti njegova ustavna prava, predmet vrati na ponovni postupak, naredi da se otklone štetne posledice i da mu se nadoknadi šteta. Podnosilac ustavne žalbe je izričito zahtevao da ga Ustavni sud pozove na sednicu.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode povređena ili uskraćena licu koje podnosi ustavnu žalbu.
3. Ustavni sud je u sprovednom prethodnom postupku utvrdio: da je osporenim rešenjem predsednika Opštinskog suda u Aleksincu VII Su. 42/08 od 18. aprila 2008. godine odbijen zahtev sudije V.S. za izuzeće od vršenja sudijske dužnosti u krivičnom predmetu K. 143/08 u kome se vodio krivični postupak protiv okrivljenog S.Đ. po privatnoj tužbi privatnog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovan; da je osporenom presudom Opštinskog suda u Aleksincu K. 143/08 od 27. oktobra 2008. godine okrivljeni oslobođen od optužbe za izvršenje krivičnog dela klevete iz člana 171. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) (u daljem tekstu: KZ) i krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 1. KZ; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Kž.1 396/10 od 28. januara 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba privatnog tužioca izjavljena protiv osporene presude Opštinskog suda u Aleksincu.
4. Ustavni sud je, odlučujući o ustavnoj žalbi u delu u kome se osporava rešenje predsednika Opštinskog suda u Aleksincu VII Su. 42/08 od 18. aprila 2008. godine, utvrdio da navedeno rešenje nije akt protiv koga se, u smislu odredaba člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, može izjaviti ustavna žalba. Osporeno rešenje je akt procesnog karaktera, kojim se, saglasno odredbama čl. 40. do 45. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09), odlučuje o izuzeću sudije, a ne o pravima privatnog tužioca. Ustavni sud ukazuje na to da navodi sadržani u ustavnoj žalbi kojima se dovodi u pitanje nepristrasnost postupajućeg sudije u krivičnom predmetu K. 143/08 nisu potkrepljeni nijednim dokazom koji bi ovakve navode učinio ustavnopravno utemeljenim. Zahtev postupajućeg sudije za izuzeće od vršenja sudijske dužnosti, o kome je odlučeno osporenim rešenjem predsednika Opštinskog suda u Aleksincu VII Su. 42/08 od 18. aprila 2008. godine, u odsustvu odgovarajućih dokaza sam po sebi ne ukazuje na njegovu pristrasnost u konkretnom predmetu. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
5. Ustavni sud je utvrdio da se u preostalom delu ustavne žalbe podnosilac Sudu obraća kao privatni tužilac u krivičnom predmetu u kome su doneta osporena rešenja Opštinskog suda u Aleksincu i Apelacionog suda u Nišu. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je krivični sud oslobodio okrivljenog od optužbe, iako je okrivljeni trebalo da bude osuđen, o čemu iznosi brojne razloge koje detaljno obrazlaže. Ustavni sud je utvrdio da se navod o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zasniva isključivo na navodnoj povredi prava na pravično suđenje, kao i da Ustavom zajemčeno pravo na nepovredivost stana i pravo na imovinu nisu bili predmet odlučivanja u konkretnom krivičnom postupku, te samim tim nisu ni mogli biti povređeni osporenim aktima donetim u tom postupku. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je odlučivao samo o istaknutoj povredi ustavnog prava na pravično suđenje.
Kako se ustavnom žalbom ukazuje i na povredu prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), Ustavni sud konstatuje da odredbe člana 32. Ustava Republike Srbije garantuju pravo na pravično suđenje koje je po svojoj sadržini istovetno pravu iz člana 6. Konvencije, te se ocenom da li su povređena prava iz člana 32. stav 1. Ustava istovremeno vrši i ocena povrede prava garantovanog Konvencijom.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se tom licu stavljaju na teret, to se u ovom postupku, prema pravnom stavu Ustavnog suda, Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku kojom je propisano da se ovim zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.
Ustavni sud ocenjuje da iz navedenog sledi da privatni tužilac, kao ni oštećeni kao tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni zakonom, ni Ustavom zajemečno pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti istraga, da će se voditi krivični postupak, niti da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se privatni tužilac u ustavnoj žalbi ne može pozivati na to da mu je sudskom odlukom kojom je okrivljeni pravnosnažno oslobođen od optužbe, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već izrazio u Rešenju Už – 713/08 od 27. januara 2010. godine. Takođe, isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi Krzak protiv Poljske od 6. aprila 2004. godine, aplikacija broj 51515/99, st. 23. i 24, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je ratione materiae inkompatibilna sa odredbama Konvencije.
Ustavni sud je, postupajući po podnetoj ustavnoj žalbi, imao u vidu i istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava. Ustavni sud, s tim u vezi, konstatuje da član 21. Ustava utvrđuje opšte pravno načelo koje se konkretizuje odredbama Ustava kojima se jemče ljudska prava i slobode i kao takvo ovo pravno načelo je opšteg i akcesornog karaktera, koje u konkretnom slučaju ne može biti samostalno povređeno.
Kako podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju ne navodi ustavnopravne razloge za povredu označenih ustavnih prava osporenim presudama, već ističe samo svoj interes da lice protiv koga je podneo privatnu tužbu bude i osuđeno u krivičnom postupku, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić