Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio presudu Apelacionog suda. Drugostepeni sud je proizvoljno preinačio prvostepenu presudu, zanemarujući nalaz veštaka bez adekvatnog obrazloženja, čime je odluka postala arbitrerna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Đ . iz sela G, opština Žabalj, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. aprila 2016 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. Đ . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4315/11 od 6. decembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4315/11 od 6. decembra 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbu tužene izjavljene protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71664/10 od 11. februara 2011. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Đ . iz sela G, opština Žabalj, preko punomoćnika M . P, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu, 22. februara 2012. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4315/11 od 6. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava, kao i zbog povrede čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je Apelacioni sud u Beogradu, postupajući pristrasno u korist tuženog državnog organa, namerno i svesno povredio odredbe Zakona o parničnom postupku koje uređuju dokazivanje veštačenjem, te je odlučnu činjenicu, za čije utvrđivanje ne raspolaže stručnim znanjem, utvrdio protivno nalazu i mišljenju sudskog veštaka, odnosno suprotno činjeničnom stanju utvrđenom u toku prvostepenog postupka. Takođe, navedeno je da, u konkretnoj situaciji, nakon što je prvostepena presuda preinačena i odbijen tužbeni zahtev podnosioca, njemu ne stoji na raspolaganju nijedno redovno ili vanredno pravno sredstvo, usled čega mu je onemogućena adekvatna pravna zaštita. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnosiocu na naknadu štete zbog povrede Ustavom zajemčenih prava

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71664/10 od 11. februara 2011. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je obavezana tužena Republika Srbija – MUP Republike Srbije, da tužiocu, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 450.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. februara 2011. godine, pa do isplate, dok je u preostalom delu, od dosuđenog iznosa do traženih 600.000,00 dinara, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Istom presudom obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 85.675,00 dinara, a tužilac je oslobođen plaćanja sudskih taksi.

U obrazloženju označene presude istaknuto je da je prvostepeni sud, postupajući po primedbama Apelacionog suda u Beogradu iz rešenja tog suda Gž. 6234/10 od 24. marta 2010. godine, otklonio nedostatke na koje je ukazano navedenim rešenjem i da je, radi utvrđivanja da li postoji uzročno-posledična veza između oboljenja tužioca i neosnovanog lišenja slobode izveo određene dokaze. Dalje je navedeno da je u toku postupka prvostepeni sud utvrdio da je tužilac posle operacije „Oluja“ došao u Republiku Srbiju kao izbeglo lice iz Hrvatske, kao i da su ga pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova 22. septembra 1995. godine protivpravno lišili slobode i protiv njegove volje uputili u Erdut, odakle je poslat na ratište u Bosnu i Hercegovinu, gde je učestvovao u borbenim dejstvima do 1. decembra 1995. godine. Takođe, utvrđeno je da je zbog boravka u Erdutu i učešća u borbenim dejstvima, tužilac trpeo strah i duševne patnje, usled čega je oboleo od postraumatskog stresnog poremećaja i alkoholizma, kao i da su navedena oboljenja svoj konačni oblik dobila 2007-2008. godine i dovela su do trajnog umanjenja životne aktivnosti tužioca od 30%. Prema oceni prvostepenog suda iznetoj u označenoj presudi, tužena nije imala pravo da tužioca kao izbeglicu protera silom na teritoriju Bosne i Hercegovine, a kako nije bilo doneto posebno rešenje o zadržavanju lica, to je tužilac neosnovano lišen slobode i kretanje mu je bilo ograničeno, te kako je nematerijalna šteta koju je pretrpeo tužilac usled neosnovanog lišenja slobode je u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa radnjama organa tužene, to je, u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, tužena odgovorna za naknadu štete prouzrokovane tužiocu.

U obrazloženju prvostepene presude navedeno je i da se saznanje za štetu ne vezuje za vreme njenog prouzrokovanja (nastanka), već za okolnosti koje se odnose na trajanje i prestanak straha, odnosno na završetak lečenja i saznanja da su zaostale posledice prouzrokovale trajno oštećenje zdravlja i opšte životne sposobnosti oštećenog, koji mu umanjuju životnu aktivnost, te svaki vid nematerijalne štete zastareva posebno. Tako, kako je dalje navedeno, rok zastarelosti potraživanja na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah počinje da teče od prestanka straha, a za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti – od trenutka saznanja oštećenog da lečenje ne može dovesti do promena u zdravstvenom stanju i da su posledice definitivne. Imajući u vidu da je stanje bolesti konstatovano 2007-2008. godine i da će lečenje verovatno trajati doživotno, po nalaženju prvostepenog suda, potraživanje naknade štete za pretrpljeni duševni bol zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, izazvane pogoršanjem psihičkog stanja, nije zastarelo, shodno odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. U obrazloženju presude je istaknuto da je veštak neuropsihijatar bio kategoričan u delu nalaza u kojem je naveo da je sa medicinskog aspekta moguće da se oboljenje postraumatski stresni poremećaj pojavi čak i 15 godina nakon doživljene traume, te da takvo mišljenje ne ostavlja sudu ni najmanju sumnju u pogledu vremena nastanka štete.

Protiv usvajajućeg dela označene prvostepene presude, tužena je izjavila žalbu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, navodeći da je neosnovano prvostepeni sud utvrdio da postoji obaveza tužene da tužiocu naknadi štetu zbog duševnih bolova usled umanjene životne aktivnosti jer je potraživanje zastarelo, a ovo stoga što je štetni događaj trajao od lišenja slobode do povratka sa ratom zahvaćenog područja, odnosno od 22. septembra do 1. decembra 1995. godine, a tužba je podneta 16. juna 2003. godine, dakle, po proteku objektivnog roka zastarelosti.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4315/11 od 6. decembra 2011. godine preinačena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71664/10 od 11. februara 2011. godine, te je odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju presude navedeno je da je iz izvedenih dokaza pred prvostepenim sudom i ponovno izvedenih dokaza pred drugostepenim sudom, utvrđeno da je tužilac, posle akcije „Oluja“, došao u Republiku Srbiju kao izbeglo lice iz Hrvatske, kao i da je protivpravno lišen slobode 22. septembra 1995. godine i protiv svoje volje upućen u Erdut, a potom na ratište u Bosnu i Hercegovinu, gde je učestvovao u borbenim dejstvima do 1. decembra 1995. godine, kada se vratio u Republiku Srbiju, pri čemu je na prvoj liniji fronta bio u periodu od 1. oktobra 1995. do 11. novembra 1995. godine. U obrazloženju osporene presude navedeno je da je iz nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatra, koji je saslušan i pred drugostepenim sudom, utvrđeno da kod tužioca postoji oboljenje posttraumatski stresni sindrom u kombinaciji sa paranojom i alkoholizmom.

Prema oceni drugostepenog suda iznetoj u osporenoj presudi, osnovani su navodi žalbe da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je našao da postoji osnov odgovornosti tužene, ali ne iz razloga navedenih u žalbi, već jer tužilac nije dokazao postojanje uzročno-posledične veze između boravka na ratištu i nastalog oboljenja, a što je bio dužan shodno imperativnoj odredbi člana 223. Zakona o parničnom postupku. U vezi sa navedenim, drugostepeni sud je u osporenoj presudi istakao da se tužilac vratio sa ratišta 1995. godine, a da se lekaru prvi put obratio tek juna 2003. godine, a potom februara i maja 2008. godine. Stoga, prema nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, kako u predmetu ne postoji medicinska dokumentacija o obraćanju tužioca lekaru zbog problema koje je imao nakon povratka sa ratišta, tužilac nije dokazao postojanje uzročno-posledične veze između nastalog oboljenja i boravka na ratištu da bi postojao osnov odgovornosti tužene, shodno odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Članom 13. Evropske konvencije propisano je da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu. Budući da član 13. Evropske konvencije sadržinski odgovara članu 36. stav 2. Ustava, to je Ustavni sud ocenu postojanja istaknute povrede vršio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da će sud izvesti dokaz veštačenjem kad je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže (član 249.); da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom, kao i da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (člana 369 st. 2. i 3.); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1, 2, 5, 7. i 9. i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 372. stav 2.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da, saglasno navedenoj ustavnoj odredbi, kao i praksi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, argumentovano i dovoljno obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena tako da se u odluci moraju izneti svi detalji i dati odgovori na sve iznesene činjenične i pravne tvrdnje stranaka. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju u svakom slučaju da obrazlože svoju odluku na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti, pored ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine). Takođe, u praksi Evropskog suda za ljudska prava zauzet je stav da je za ocenu ispunjenosti standarda prava na pravično suđenje neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta (videti presudu Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine predstavka broj 157/1996/776/1977, stav 60.). Upravo u procesnoj situaciji kada sud više instance u postupku po žalbi svojom odlukom preinačava odluku suda niže instance postoji veći stepen obaveze suda više instance da detaljnije, jasnije i preciznije obrazloži svoju odluku. Naime, kada žalbeni sud svojom odlukom preinačava prvostepenu odluku, on se faktički stavlja u položaj prvostepenog suda, jer tada drugostepeni sud zauzima sasvim drugačije (novo) pravno stanovište u odnosu na prvostepeni sud, a u trenutku donošenja osporene preinačavajuće presude, zakonitost i pravilnost takvog pravnog stanovišta nezadovoljna stranka više nije mogla da osporava (osim ako su bili ispunjeni uslovi za izjavljivanje revizije, s tim što su uslovi za izjavljivanje navedenog vanrednog pravnog sredstva bili mnogo strožiji i restriktivniji u odnosu na žalbu). Ustavni sud dalje ukazuje da se osobenost pravnog stanovišta zauzetog u preinačavajućoj drugostepenoj presudi ogleda i u tome da razlozi dati u ovoj vrsti drugostepene presude moraju da na jasan i nedvosmislen način ukazuju zašto je pogrešna ocena prvostepenog suda u pogledu spornog pravnog pitanja. Navedeno ima za cilj da samoj stranci u postupku bude poznato i jasno zašto se preinačava prvostepena presuda na njenu štetu. Inače, prednosti zauzimanja istovetnog pravnog stanovišta u prvostepenoj presudi i u presudi po redovnom odnosno vanrednom pravnom leku ogleda se u tome da razlozi izneti u tim odlukama daju jasniju i precizniju sliku o osnovanosti nečijeg (tužbenog) zahteva, te su stoga jači i razumljiviji (vidi Odluku Ustavnog suda Už-3825/2013 od 22. oktobra 2015. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lhermitte protiv Belgije, broj 34238/09, od 26. maja 2015. godine).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe, budući da je u toku postupka utvrdio da je radnjom tužene prouzrokovana šteta čija se naknada potražuje, odnosno jer je, na osnovu izvedenog dokaza veštačenjem putem veštaka medicinske struke, utvrdio da postoji uzročno-posledična veza između radnje tužene i štete koju trpi podnosilac, dok je drugostepeni sud našao da podnosilac nije dokazao da ova veza postoji, usled čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio njegov tužbeni zahtev. Svoju odluku drugostepeni sud je doneo nakon što je održao raspravu na kojoj je samo još jednom saslušan veštak koji je dostavio nalaz sa mišljenjem u toku prvostepenog postupka i koji je na javnoj raspravi ponovio svoj ranije izraženi stav o uzroku oboljenja tužioca.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da, prema Zakonu o parničnom postupku koji se u konkretnom slučaju primenjivao, radi utvrđivanja činjeničnog stanja, parnični sud određuje izvođenje dokaza, pri čemu će izvođenje dokaza veštačenjem da odredi onda kada je za utvrđivanja ili razjašnjenje neke činjenice potrebno stručno znanje kojim taj sud ne raspolaže. Nadalje, iz navedenog zakona proizlazi da se dokazi izvode na glavnoj raspravi, te da se pravnosnažnost presude vezuje za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave, a koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po sopstvenom uverenju. Glavna rasprava, po pravilu, drži se pred prvostepenim sudom, ali u zakonom predviđenim slučajevima ona može da se održi i pred drugostepenim sudom. To će biti, između ostalog, kada drugostepeni sud nađe da je pobijana prvostepena presuda zasnovana na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili da su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, a u istoj parnici prvostepena presuda je već jednom bila ukinuta. U tom slučaju pred drugostepenim sudom će se ponoviti već izvedeni dokazi (osim u zakonom propisanim izuzecima), a stranke će moći da se izjasne o navodima i dokazima protivne strane.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je prvostepena presuda u predmetnom parničnom postupku doneta na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja čija je podloga bio nalaz sa mišljenjem veštaka medicinske struke o uzroku nastanka bolesti ovde podnosioca ustavne žalbe, na koji, kako to proizlazi iz prvostepene presude i navoda žalbe tužene, parnične stranke nisu imale primedbe. Drugostepeni sud je u postupku po žalbi iskoristio zakonsku mogućnost i pre donošenja odluke otvorio raspravu. Mada ponovo saslušani veštak, kao stručno lice, nije izmenio ranije dat nalaz sa mišljenjem, drugostepeni sud je (nezavisno od mišljenja stručnog lica i eventualne provere takvog mišljenja) ocenio da podnosilac kao tužilac nije dokazao postojanje uzročno-posledične veze između utvrđene bolesti podnosioca i njegovog boravka na ratištu. Ustavni sud konstatuje da na parničnom sudu jeste da, kao i sve druge izvedene dokaze, ceni i dati nalaz veštaka, kako zasebno, tako i zajedno sa drugim izvedenim dokazima, ali i da dâ, pre svega, jasno i logično, a potom i dovoljno detaljno obrazloženje zauzetog stava. Međutim, u konkretnom slučaju, prema oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu je, bez osvrtanja na nalaz sa mišljenjem veštaka (kako o uzroku oboljenja, tako i o vremenu njegovog nastanka), pa tako i bez obrazloženja zašto taj dokaz nije prihvatio, samo zauzeo stav suprotan stavu prvostepenog suda, iznoseći, pri tome, paušalan zaključak o (ne)dokazanosti postojanja relevantne uzročno-posledične veze. Tako je, prema oceni Ustavnog suda, podnosilac ostao bez jasnog obrazloženja zašto je njegov tužbeni zahtev odbijen.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4315/11 od 6. decembra 2011. godine nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava, te je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu u ovom delu.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu o određivanjem da isti sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71664/10 od 11. februara 2011. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca o povredi prava na pravno sredstvo zajemčeno g članom 36. stav 2. Ustava.

7. Imajući u vidu da je Ustavni sud poništio osporenu presudu i odredio da nadležni sud ponovo odluči o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, to je Ustavni sud zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete odbacio kao preuranjen, rešavajući kao u tački 3. izreke ove odluke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U pogledu zahteva za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti